:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[jeca.v]

Nema na cemu,potpuno te razumem i tacno znam koje je to tvoje stanje.Probaj da izadjes malo sama,da odes do frizera kod kozmeticara da kupis neke krpice za sebe i bebu.Ja sam recimo u to vreme imala veliki problem sa vrtoglavicama koje su bile na nervnoj bazi i naravno bojala sam se da sama krenem bilo gde,e kad sam malo usla u stos kazem sebi sad ces izaci pa ako ti je sudjeno da padnes ti padni,i jos hiljadu nekih simptoma!Kazem sebi pa sta ako mi se vrti,jednom mora da prodje,ili,pa sta ako mi trne glava ili ce mi utrnuti skroz ili ce kad tad proci.Moras da se inatis sama sebi,tj.da se boris sa svojom podsvescu.Ignorisi to svoje stanje,raduj se zivotu,svojoj bebi,porodici... Zaboravih da kazem,ta post porodjajna depresija uglavnom prolazi i sama od sebe,samo malo vise treba vremena.

[Dorijana]

Draga Dorijana sto bo mogla piti od cajeva za smirenje

Koliko ja znam iz života, a ne iz struke, kažu da kantarion pomaže pri blažim oblicima depresije. Ipak, ni to se ne bih usudila preporučiti bez prethodnog razgovora sa lekarom.
Psiholozi nemaju u opisu posla davanje farmakoterapije, tako da zaista ne mogu da pričamo o onome što ne znam.
Ali se potpuno slažem sa svim što je @jeca.v napisala.
Samo napred, mnogo se žena izborilo sa tim, nema razloga da ti ne budeš među njima.

[Natasa]

Hvala vam.Iako imam troje male djece i jako vremena za sebe pokusacu odvojiti malo vrimena i za sebe,moje je misljenje je da sam se jao puno zapostavila.Stalno sam doma sa klincima peri,kuvaj,peglaj i cuvaj djecu.Muz mi je odsutan od kuce skoro citav dan,malo radi malo svrlja.Sve ja na meni,nikako se ne razumemo u poslednje vreme,uvek mu nesto nij po volji kad dodje kuci ili je umoran i spava,jako malo vrimena provodi sa nama.To me sve boli.Ali rekla sam samoj sebi ne mogu ga ja menjati ako se on sam nece promeniti,gledacu na sebe i svoji djecu i ziveti zivot u miru i blagostanju

[Natasa]

Jeco jos jednom puno hvala

[loreley]

osim oslanjanja na druge vazno je nekad slijediti i sebe svoje srce..svoju savjest..za majku čija kći nema kontakte sa okolinom dajem savjet da je pusti i potakne da se osamostali..faks je idealna prilika za to, ali ipak bi zadnji mjeseci prije odlaska trebali biti proba- neka sama koji mjesec raspolaze novcem za nabavu hrane, kućnih potrbština i sl.da nauči kako radi novac..prva stvar- netko od 22 godine nece biti samostalan ako zivi sa majkom u istoj sobi ili skucenom prostoru..veoma vazno- daj joj i svoj primjer izadi sa prijateljicama ili partnerom i bavi se aktivnostima koje ne ukljucuju kci..Introvertirane (osobe povucene u sebe) najcesce i jesu natprosječno inteligentne, a bez obzira na to i izgled ima strah od ostalih ljudi zbog manjka samopuzdanja ..stoga izbjegavaju kontakt u 4 oka..lakse je depersonalizirano nekom iznositi svoje strahove i zelje sa znanjem da vas ta osoba ne moze osuditi  i da u svakom trenutku mozes prekinuti vezu klikom misa...a tajni nik stiti identitet, dok u realnom svijetu nazalost jos nemamo 99brisace99 dogadaja...
moj savjet bi bio-daj svoj primjer i budi dosljedna u nastojanju da osamostalis kci..ali pogledaj i u sebe i upitaj se jesi li spremna pustiti je da se odmakne od tebe na fizičkoj i emocionalnoj razini...
Jedan je drevni prorok rekao ''Djeca su dar s neba, povjerena roditeljima na brigu i čuvanje. Trebamo ih voljeti i paziti, ali i znati pustiti ih kada za to dođe vrijeme''(Khail el Dubrain)

[orhideja]

Student sam.Stanujem sama.Mukotrpnim radom sam uspela da upisem zadnju godinu na fakultetu.Od oktobra pa evo do dana danasnjeg ja sam u nekoj vrsti depresije.Stalno placem,cak i vise puta dnevno.Izgubila sam apetit. Imam cesto nocne more.Desavalo mi se da svakog drugog dana imam dijareju, optilike oko dva meseca.Moji roditelji se povlace i ne pruzaju mi podrsku, govoreci da sam odrasla i da treba da brinem o sebi,kako je to zivot... Taj upis u narednu godinu me je energetski iscrpeo,u isto vreme najbolja prijateljica, prestaje da kontaktira sa mnom.Najbolji drug mi izajavljuje ljubav govoreci da zna da ga gledam kao prijatelja i da ne moze vise da bude u mojoj blizini kao drug. Jedina podrska kroz sve to mi je bio decko.Ali on se u zadnjih dva meseca promenio,hladan je, odbija razmenu emocija, izbegava da se vidjamo cesto, izbegava da dolazi kod mene...Hocu da promenim ovo stanje,ne mogu vise ovako...Ne uci mi se, a idu ispiti, ne gleda mi se tv, ne cita mi se, ne radi mi se apsolutno nista.Totalno odsustvo volje.Povukla sam se u sebe, prestala sam da se krecem medju ljudima,jer me je sramota da me neko gleda kada imam napad placa. Molim vas,pomozite mi, da nadjem mir!

[Dorijana]

Zvuči mi poznato to o čemu pišeš. Nisam sigurna, ali čini mi se po svemu što si napisala da to sad traje već četiri meseca. Teorijski svaka kriza bi trebala da traje najduže 40 dana dok ne pređe u hronično stanje.
Budući da koliko sam shvatila trenutno ne postoji u tvom okruženju osoba koja bi ti bila sigurna podrška moj iskreni savet ti je da odeš kod lekara. Generalno, depresija se može lečiti na dva načina. Prvi način je psihoterapija i savetovanje, što je sigurniji, ali neuporedivo duži put. Drugi način, koji ja zaista iskreno preporučujem svakome ko mi se požali na simptome slične tvojima jeste da ode kod lekara i pokuša sa antidepresivima. Antidepresivi novih generacija su napravljeni tako (nadam se da mi fiziolozi i farmaceuti neće zameriti) da nakon šest meseci konzumiranja ostaju trajne veze u mozgu, i efekti se nastavljaju i posle prestanka uzimanja terapije.
Psihoterapija je sa druge strane, jedan bolan proces i mislim da je u akutnom stanju bez podrške u okruženju to dodatno podizanje tenzije koje nikako ne ide u prilog svakodnevnim aktivnostima, a pogotovo ne učenju i spremanju ispita.

Bitno je da kreneš nešto da radiš kako bi rešila problem, jer on svakog dana postaje sve veći.
U svakom slučaju, mi smo tu da pružimo podršku i pomognemo koliko možemo.

[Lenna]

Draga Dorijana, nadam se da mi mozes bar donekle pomoci.. Zapravo, nalazim se u adolescenciji. Imam skoro 19 godina. Zaista volim psihologiju i citajuci sam uspela da shvatim da sam ja upravo u nekoj srednjoj fazi,tj fazi izmedju srednjeg perioda adolescencije i poznog, tj onog poslednjeg. Cula sam da je karakteristicno za posledju fazu adolescencije da se osoba vise okrece ka buducnosti, prihvata sebe kao licnost, a da je  u srednjoj na neki nacin opterecena sobom, cesto uvidja greske bliznjih, pa i sopstvene itd.. Ja sam bas izmedju.. smenjuju se te dve faze. Naime, nekada sam jako raspolozena i drugi ljudi i prijatelji me dozivljaju kao veselu, pozitivnu i harizmaticnu osobu koja uvek ima resenje, koja je najstalozenija i spremna uvek da pomogne. Imam puno razumevanja za druge, ali za sebe nemam. Imala sam proslost na koju se sad ne ponosim. Previse kratkih veza, previse momaka, seks partnera... ali to je proslo. To se desavalo do neke 16te god, sada sam u srecnoj vezi, ali cesto se kajem zbog onoga unazad. Nedostajala mi je roditeljska paznja usled njihove preokupiranosti obavezama i ceo zivot osecam kao da ne znam gde pripadam. Verovatno sam iz tog razloga se uhvatila prvog drustva koje je naislo jer mi je u tom periodu bilo vazno da budem deo neke ,,ekipe,, , pa sam oponasajuci ponasanje tih devojkaka postajala ono sto sada nikako nisam.. ali sada sam to ja, ono sam takodje bila ja ali sam na tezi nacin trazila svoj put. Sada su mi idoli neki drugi ljudi , pametni, posteni, devojke koje ne daju na sebe, koje nisu na vece, a tada sam bila nesto drugo. Na srecu, sada znam da su mi ipak roditelji najbolji prijatelji. Sve bi bilo super, da meni ne nailaze periodi uzasnog kajanja za dogadjaje iz proslosti. Prosto se stidim sebe i svojih postupaka. Znam da je proslo i da ne mogu vratiti ali toliko se nekad kajem da cak i umislim da sam radila nesto. Imam osecaj kao da sebe pobvredjujem time i stalno kopam po toj proslosti u poslednje vreme! Postala sam bolesno iskrena i imala sam faze kad moram decku da kazem svaku sitnicu , svaki najsitniji detalj proslosti !!! To se smiri, ali imam simptome OKP-a u vidu namernog grcenja prstiju, pucanja, pranja ruku, proveravanja iako znam da je sve ok itd... dok to ne uradim odredjeni broj puta nisam mirna, mislim da ce se nesto lose desiti a zapravo znam koliko su besmislene moje misli. Cesto mislim crno, ne vidim nista lepo i samo mislim kako ce da se dogodi nesto strasno... Zao mi je sto sam takva, sto ne znam da uzivam u sadasnjem trenutku i sto sam za druge odlican psiholog i slusalac uopste, a za sebe sam najgori sudija. Uredu je biti samokritican i lepo je videti greske i nauciti iz njih, da ih ne bi ponavljali, ali treba imati sredinu u tome, kao i u svemu ostalom. Kakvo je Vase misljenje ? 

[Dorijana]

Prvo dobro nam došla @Lenno.

Adolescencija je definitivno buran period. Većinu revolucija su izneli upravo adolescenti zbog traženja svog mesta u svetu oko sebe.

Ono što mislim da je jako bitno da ti kažem, jeste da sve to što si ti nekada radila je dovelo do toga da sada budeš osoba kakva jesi. I upravo ta faza tvog života ti daje razumevanje i prihvatanje drugih.

Budući da su se već pojavili simptomi opsesivno-kompulsivnog poremećaja, savetovala bih ti da se raspitaš da li negde u tvom okruženju postoji neki dobar REBT psihoterapeut, kako se to ne bi još više pojačavalo. Što se napada iskrenosti tiče, oni nisu nužno loši. Ali i za to verujem da bi mnogo više koristi bilo kada bi te sadržaje delila sa nekim ko je stručan i nije subjektivan po pitanju tebe, nego sa bliskim osobama. Ponekad, treba da čuvamo prijatelje jer nije svako od njih u stanju da izađe na kraj sa svim što mi možemo da mu kažemo.

Jedini razlog za kajanje koji smatram opravdanim je ako smo nekom drugom učinili nešto loše namerno. Mada ni tu kajanje samo po sebi ne čini da se to izbriše, suština je valjda u tome da kad se pokajemo više nikada tako nešto ne uradimo.
Ti definitivno više nisi ista ona osoba koja si bila pre 16 godine. Svako od nas u životu uradi nešto, što u nekom drugom periodu ne može da zamisli da bi uradio. Ali različite stvari koje nam se dešavaju nas oblikuju i čine nas takvim kakvi smo postali. Ne treba na loše stvari biti ponosan, ali ih treba prihvatiti kao nešto što se desilo, prošlo je i najverovatnije se nikada više neće ponoviti.
Ti bi eventualno mogla da razmisliš šta se desilo pre nego što si počela da prebacuješ sebi postupke iz tog perioda života, i pre nego što su se pojavili simptomi OKP. Postoji mogućnost da se desilo nešto što je aktiviralo to, i s obzirom na to kako opisuješ period detinjstva, generalno psihoterapijska ili razgovori sa nekim dobrim psihologom sigurno bi ti pomogli da se konsoliduješ sama sa sobom. Pri tom, ti si jako mlada i ovo je pravi momenat da učiniš nešto za sebe, kako bi bila zadovoljna i mirna sa sobom.

Puno  pozdrava i srećno.

[Natasa]

Dorijana molim te za pomoc,ne znam dali ces me shvatiti,ali ja cu ti otvoriti svoje srce i napisati ono sto osecam,naime juce sam udarila svog sina samarom,pukla sam  eto napravila sam to.Jako mi je zao zbog toga i dusa me moja boli.Moram priznati da su obojica malo neposlusni,ali to nisam smela napraviti.Ali zatrpana sam obavezama jer imam i malu bebu,i problema u braku,i pucam po savovima sto bi se reklo.Muz radi citav dan a uz to i skita,i kad dodje doma nista mu nije po volji,uvek nesto ne pase,uvek je neko deranje po kuci bilo zbog ovoga ili onoga,sta da radim,ne zelim da mi djeca ispastaj zbog nas..Zelim im pruziti sretno djetinstvo,sta je to sa mojim muzem,uvek sam ja za sve kriva,kad su djeca nemirna kriva sam,kad su djeca bolesna kriva sam.........Molim te za savet