Imam problem sa depresijom i citala sam i vase clanke na sajtu o tome. Ali ne mogu... Idem u 2. razred gimnazije. Nisam uopste samouverena,cak jako sebe ne podnosim. Mrzim se. Ponasam se malo drugacije od ostalih. Recimo,kao musko. I to svi omalovazavaju. Od mojih ukucana koji to retko direktno govore,ali cesto to pokazuju na druge nacine (na primer,cesto cujem:,,Kako bi bilo lepo da mi imamo pravu devojcicu/cerku/unuku u kuci"),do mojih prijatelja,koji se ,,iznenade" svaki put kad nalakiram nokte (a to radim inace jako cesto). Zbog takvih komentara i svega ostalog se bojim svake reci koju izgovorim,mrzim javna mesta gde me neko moze videti,bojim se svakog komentara,pogleda,reci upucene meni. Naime,pre oko 2 godine sam pocela da se druzim sa sada svojom najboljom drugaricom. Pre toga nisam ni sa kim pricala o sebi. Samo sam mami i tati govorila za ocene redovno i eventualno neka desavanja u skoli,ali koja uglavnom nisu bila vezana za mene. Za ove 2 godine sam delimicno i naucila da pisem,ali ne i da uzivo pricam,o ozbiljnijim temama,da budem malo iskrenija,ali samo sa tom drugaricom. Ali obzirom da sam neprestamo nezadovoljna,depresivna,napeta...cesto se desava da izazovem svadju sa tom drugaricom. Previse se vezem za ljude,ali to retko pokazujem,osim prema toj drugarici sa kojom se stvarno trudim da provodim i vreme koje nekad ne znam ni gde nadjem. Uvece,posle skole,ona mi samo posalje poruku i dodjem,a skoro svaki put sam se svadjala sa mamom oko toga. Posle prve godine,kad je i ona upisivala srednju skolu,prebacila sam se u gimnaziju u drugom gradu,gde je i ona upisala. Posle polugodista sam se vratila i onda je moja depresija postala jos izrazajnija. Ona se promenila. Mislim,razumem da se pocela druziti sa drugima,ali ne razumem da neko nikad nema vremena za druge. Zapravo,ima ona vremena za druge,ali nema za mene... Vidjamo se jednom nedeljno ovako i tad ona se stalno dopisuje sa nekih par osoba iz razreda. Pocela sam strasno da im zavidim. Desi se da meni ne posalje poruku po 2-3 dana posle neke svadje ili nekad i onako,bez razloga,a kad se desi da nema mogucnost sa te 3 osobe da se dopisuje,pise mi kako joj nedostaju. Pre bi,kad joj kazem da se lose osecam,ili bilo sta,pisala neverovatno mnogo,a sad i ako nesto pise,to je o sebi. Ako ja nesto napisem,u proseku odgovara na svaku jedanaestu poruku. Smeta mi to. Nemoguce je da neko nema vremena ni za sta. Mozda ja preterujem,ali mislim da nema vise pravih vrednosti nigde. Svaki put joj objasnjavam da je najbolji poklon vreme,a ona uporno prica o nekim obavezama,skoli i ne znam ni ja o cemu sve... Jedno se cak desilo da je pozovem da dodje kod mene posle vecernje molitve (idemo cesto u crkvu obe) i ona mi citav dan objasnjava kako ne moze,kako ima neke obaveze,mora da uci,da sredjuje,da bi je nakon molitve,kad smo nas tri (jos jedna njena drugarica,koja je od nje starija 6 godina,ne druze se bas nesto,ali trudi se da bude kao ona) bile na izlazu,ta njena starija drugarica nju pitala da idu da setaju i ona je odmah uzela telefon,javila mami i otisla sa njom. Ostala sam onako da gledam kako ide. Svaki put posle crkve pesacim 3 km vise samo da bih nju otpratila kuci,a ona ne moze da izdvoji ni pola sata za mene. A potrebna mi je! Svaki put kad odem od nje ili ona od mene,pocnem da placem. Stalno mi nedostaje. Treba mi prijatelj kome mogu da kazem neke stvari i sa kim mogu i da cutim,samo da bude tu. Ni nema pojma koliko mi je tesko. Rekla sam joj i za svoju depresiju i samo mi je rekla da idem kod psihologa,a posle je ignorisala tu temu. I u skoli sam jako popustila zbog ovoga. Hocu da se izlecim,ali sama,necu da moji roditelji cuju za ovo. Maloletna sam,zivim sa njima,pa ne mogu da idem kod nekog psihologa koji bi mi mozda pomogao...
Puno sam pisala,nadam se da cete razumeti moj problem i potruditi se da mi pomognete. Hvala Vam unapred!
Tema: 
15:22:33, 11.Jul.2016. 
