:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[plutonac]

James Dean, depresiju da izbaciš iz rečnika takođe    ne podsećaj sebe stalno na to, dok ne budeš skroz sposobna da o celom tom periodu razmišljaš hladne glave.. znam na šta misliš, to nije klasično ono "ne uči mi se" već osećaj neadekvatnosti, sumnje u sebe, griže saveti i panike.. mislim da je ključna ta anksioznost-napeta si i u strahu koji verovatno ne možeš da definišeš gde je nastao.. vežbaj tehnike opuštanja, pre nego da uzmeš da učiš, prvo se malo iskuliraj, meditiraj, nađi fokus i sredi misli u jednu tačku, pa tek onda sedi da učiš ali bez pritiska misli o oceni, vremenu, rezultatu, mogućnostima.. zamisli da toga nema, da živiš na Himalajima i da samo treba da znaš nešto radi znanja samog po sebi, da znaš zbog sebe nešto.. zašto ne voliš da učiš, to je takođe ulaganje u sebe, a ti pre svega sad učiš sebe da voliš više, ne uskraćuj sebi da znaš nešto što te zanima, nađi deo gradiva koji te ispunjava, sigurno da ima bar nešto i počni od toga, nađi zrno zadovoljstva u svemu što radiš da bi ti bilo lakše.. ja kad nešto ne volim da učim uzmem knjigu i bukvalno sebe ubećujem kako me to sve jako zanima, kako je korisno znati (i kad baš nije  ) ali mi autosugestija pomaže da se nateram i da mi tih sat-dva čitanja bude manji napor. Ja ne dozvoljavam da mi vreme u učenju bude protraćeno vreme, jer je to moje vreme i hoću da uživam i u tom delu dana, neću da sedim uzalud i da lomim kičmu za stolom, ovako se nateram, odradim šta se mora i odem da pijem kafu 

[Mikelandjelo]

Doziveo sam velike promene u zivotu ,psihicke avanture.Na samom pocetku je sve bilo idealno kao u nekom filmu,a ja i njemu bitan neki lik.Medjutim tada se samo primecivalo da sam previse osetljiv.Kasnije se sve srusilo.U pubertetu jedno zaljubljivanje mi je doslo glave(ne bukvalno).Pocetak puberteta ja racunam negde oko 7 razreda.Tada u tom periodu kao da mi je neko  stavio drugacije naocare na oci.Sve mi se drugacije cinilo.Ali najgore je sto sam mislio da sam za sve ja kriv.I samo okruzenje je bilo "pogresno",porodica.Sve je islo na ruku tome da ja konstantno osecam veliko nezadovoljstvo sobom i za sve sam sebe okrivljivao.To sve je rezultiralona kraju jakim panicnim napadom.Ja sam ga doziveo katastrofalno.U porodici koja je ,kako bih rekao,konzervativna ,a sa isto takvim okruzenjem koje je zivelo jos u 15-tom veku,nista drugo mi nije ni preostalo.Prevelika osetljivost,slike u porodici i svom okruzenju frajefa,dasa,losih momaka kao neceg sto je najbolje i nekog ideala je dovela do panike i potpune (ali sad znam,lazne)degradacije licnosti.Period panike je trajao oko godinu dana.Tj.godinu dana je trajao period strasnog panicnog straha od svega,pa i od straha.Medjutim odjednom je to proslo,sad znam,jer sam se jednog momenta pomirio sa zivotom,tj.da  meni vise njega nema.To je bio kljuc i oslobodilac pritiska.Medjutim posle te godine sledio je dug,ali veoma dug period  lutanja.Za vreme njega sam bezao od straha,nalazio neka bezbedna mesta i nekako ziveo.Cinilo se bez iceg.Dok jednog dana,mozda posle deset,petnaest godina(sve je pocelo u 7 razredu,a sada imam 33 godine),a pre 2 ili 3 godine,nisam siguran  upoznam jednog predobrog coveka putem interneta.Poklonivsi mu noz,koji sam trebao u stvari da mu prodam,ali zbog jos neresenog straha nisam mogao,ja steknem njegovo poverenje.I on jednog dana,pre otprilike godinu dana,preko svog doktora nadje meni psihijatra,vrhunskog u Beogradu(a taj prijatelj je iz Hrvacke).I od tada kao da sam se ponovo rodio,skoro bukvalno.Sve mi je bivalo novo i veselilo me.I dok sam isao kod njega,mnogo sam stvari naucio i shvatio i o sebi ,a i ovim poremecajima.I ispostavilo se dovoljno da mogu sam da se borim sa tim.Jer mi je od skora bas taj doktor rekao da mi vise nije potreban.Medjutim jos uvek ima nekih stvari koje trebam tek uraditi.Jednu jesam,samo da uspem do kraja.A to je posao i rad za novac.Mogu konacno ono sto umem da radi  i da unovcim.Ali mi je ostalo jos jedno.Malo mi je glupo i sramota me je,ali drugo u pitanju je ljubav.Tu mi ide nekako tesko.Posto je i uopste drustvo bilo koje za mene skoro novo,i tu sam dosta stvari pobedio,da ne nabrajam i to nekako ide.Ima tu i tamo dzombi na putu,al ipak nekako idem.Ali sto se ljubavi tice nikako da zakoracim na tu prvu stepenicu.Jednom sam bio blizu.I to skoro.Sve je zacudjujuce islo kako treba(mada sada i nije toliko zacudjujuce,jer tu nema sta da se uci,covek je rodjen za to,samo moze sam sebe stopirati,bez toga,samo se prepusti),medjutim kada je trebalo samo da je pozovem na sastanak(bilo je opet putem interneta,ali devojka koju zna,dalja komsinica)ja nisam mogao.Uplasio sam se.I opet uplasio se svega.I sad je to ,normalno,proslo.Mozda bih mogao ponovo da pokrenem,ali sad je se sve sladilo.I od tad je proslo solidno vremena.Nisam siguran sta da radim?Mada ne sa ovom devojkom vec uopste.Mada mi se cini da sam na korak blizu tog prvog stepenika,ali nekako vec dugo fali bas taj korak.Nikako da ga napravim.A nisam ruzan.Dobro nisam ni neki lepotan,al nisam ni ruzan.Mada u mom slucaju mislim da je najmanji problem fizicki izgled.Ja naslucujem sta biste mogli da mi kazete,al ipak da cujem.
Mozda cete reci da je podvig sa moje strane ovako nesto reci,ali moram da vam kazem da i nije neki.Jer me vi neznate,pa je dosta lakse ovako.Da je uzivo vec bi druga prica bila,ovako nije toliko strasno.Takodje i znam,iako se ipak stidim,da nista nije toliko strasno,blamantno ili sta slicno.Jer svi smo mi ljudi i neverovatno smo slicni iako nam to ne izgleda tako.To sam vec odavno primetio.Neverovatno slicne probleme imamo i to bez obzira bili muskarci ili zene.A ja ovim ne cinim nista posebno,vec samo sam ispricao moju pricu,a pritom neznate ko stoji iza nje,sto mi  je ipak lakse.Al opet nikog od vas ja nevredjam,e sad izneo sam neke "ruzne"stvari o meni,ali to sam samo ja.Ipak na ovaj nacin ovo moze samo jos malo da me ojaca.Suocenje sa mogucim nezgodnim situacijama je jedno od nacina resavanja istih.Boim se da ce ovih zadnjih par recenica da zvuci kontradiktorno od ostatka.Zao mi je na tome.Al i to je jedna od stvari.Deluje da znam sta i kako,al opet ima stvari ,kao sto sam rekao,koje skripe.
Pozdrav!!!

[medenica]

Bravo, svaka tebi cast na ovakvom postu. Znam da si ga dugo pisao i da ti je trebalo vremena za njega. Meni sve ovo izgleda odlicno i nemas razloga za brigu. Znam da te strah da pridjes devojci jer se plasis odbacivanja i prihvatanja. Potpuno te razumem. Nitko od nas nije idealan. Svi imamo mane a kad nas netko pogleda sa strane misli da smo mnogo jaki ili nas se plase a sustina je da smo svi u dubini sebe plasljivi, mislimo da smo kukavice i da smo mi krivi za sve. To je pitanje samopouzdanja i sigurnosti u sebe i svoje odluke, vecito preispitivanje. Svi imamo probleme tako da nemislis da smo mi svi bedem i tvrdjava izgradjene licnosti. Super, koliko shvatam radis, imas svoj dinar, sve super jos ta ah da kazem ljubav za kojom svi patimo i ceznemo. Nemoj da se plasis, neka bude kako mora da bude ako nece ta ima neka druga devojka. Moras da verujes u sebe, samo sa iskrnim namerama nemas se cega da plasis. Devojka koja te stvarno razume postuje i volinona ce da pristane da izadje sa tobom a ona koja nece nece ili nece jer je ona kvarna a ti predobar za nju. Bitno je da si ti stao na svoje noge i imas zelju da krenes napred kroz zivot. Misli o tome i odgovori ce se sam javiti i privuci ces sebi devojku onakvunkakvu zelis. Budi svim srcem prisutan i iskren u tome i pojaviti ce se osoba koja te razume i prihvata. Ako pogresis jbg pogresio si idemo dalje trazis drugu pitas pa nije jedina. Svi gresimo i ljudski je gresiti zato glavu gore i hrabro napred.

[plutonac]

Ja bih samo dodao da nisam pročitao ništa, kako ti kažeš ružno Mikelanđelo i da su sve te tvoje teskobe mnogima od nas u manjoj ili većoj meri poznate.. ove poslednje rečenice zvuče kao da ti sebe njima bodriš i to mi se sviđa jer si prošao mnogo toga sam, a i sa stručnim licem, pa si na skoro sva pitanja o svom stanju dobio odgovore.. jako si samokritičan i na zemlji, zato se ne plaši tog koraka u svemu što preduzimaš za sebe jer si na dobrom putu.. ukoliko zatreba verujem da znaš šta ti pomaže, poseti doktora koji te je pratio pre, mada kako ti je rekao sposoban si ti da se nosiš i sam sa svim, samo daj sebi više poverenja, a manje osude. Želim ti puno sreće i potpuno ozdravljenje 

[Mikelandjelo]

Momci stvarno ste me dirnuli odgovorima.Iskreno nisam se bas nadao ovakvim .Istina je da sam dosta stvari postavio na svoje mesto.Veoma teske trenutke sam prosao,za vreme kojih sam mislio da nikada necu biti ponovo "normalan".Secam se mog,sad nisam siguran prvog ili drugog susreta sa ovim zadnjim psihijatrom,plakao sam kao kisa jer sam mislio da sam sve zeznuo i upropastio i da necu moci da to ispravim nikada.Takodje se secam veoma dobro njegove reakcije na kraju mog izlaganja.Onako smireno i kao da smo pricali o fudbalu,kaze mi da to nije nista toliko strasno i nije nikakva bolest u pitanju.Samo to kako mi je rekao mi je ulilo malo samopouzdanja,medjutim pitao sam ga koliko moze da traje oporavak.Nasta mi je rekao da zavisi od mene,godinu,dve,pet,petnaest,zavisi od mene.Sto me je naravno veoma uplasilo,ali posto sam bio spreman po svaku cenu da sebi pomogne ipak mi je najbitnija cinjenica bila da uopste mogu biti dobro.I tako je i bilo,i to veoma brzo.Medjutim kao sto sam pomenuo nije bas sve leglo na mesto.Mogu da prodajem,istina je,ali  to je za sada nista,prema onome koliko mi treba.Malo i nemam srece.Ja sam sa sela,a porodica mi od kad znam zivi na granici egzistencije.Sve one ruzne stvari sa  neimanjem novca u drustu sam takodje prosao,ja na vec pomenut nacin,brat na mnogo bolji.Mada nije novac bio razlog,vec druge stvari koje sam pomenuo.Ali posto je takva finansiska situacija ja u stvari trebam skoro "cudo" da napravim.Da u ovoj ovakvoj drzavi ,a samostalno zaraditi ozbiljan novac.To je mislim ravno cudu.Zbog toga takodje cesto padnem i bude mi tesko,pa posumnjam u svoje planove.A inace sam kovac nozeva,takodje duborezac,delom vajar mislim umetnik.Zelim spoiti nozarstvo sa umetnoscu,to mi je cilj i plan.Znam i jos nekoliko stvari ,ali one su jednostavne pa ih necu pomenuti.A doborez volim i svasta umem uraditi.I prilicno sam dobar u svemu tome.I mislim da sa dobrim zalaganjem mogu mnogo dobro zaradjivati.I kao sto rekoh imam plan,polako ga ostvarujem,ali zato sto smo ,da kazem,siromasni,tesko to sve ide i to mi remeti samopouzdanje i veru,a ona je presudna u svakom poslu.
Hvala vam odboici na ovako lepim recima.Ponavljam se,ali ste me stvarno prijatno iznenadili.Nisam navikao na ovoliko razumevanje.I  ja mislim da ce sve doci na mesto,samo moram biti uporen,verovatni i sto bi taj moj bivsi doktor rekao,"idemo dalje".Ipak verujem da cu uspeti,a te trzavice koje me poljuljaju cu ignoristati kako sam i do sada.
Pozdravljam vas!!!

[medenica]

Nema sta, ti si pronasao svoj put. Svakom treba vemena da se malo presabere. Svi mi imamo nase padove i uspehe ali to drugi nevidi. Padamo sami u svojim ocima zavisno od dana. Svima nama je palo na pamet svasta tako da nemislis da to nas nije dotaklo. Svidja mi se sto volis da se bavis starim zanatima. Sto budes upornijini razmisljao o tome dobiti ces ideju gde i kako da zapocnes sa ti. Skoro sam na Zlatiboru video u jednom selu mislim Sljivovica da covek ima svoj atelje od drveta radi svasta. Osobe u prirodnoj velicini. Ptice i sove. Ima svasta . Cak sam to primetio u selu Zlakusa i na M.Gori. Nemoj da brines, odlucno si krenuo, nemoj se predavati i veruj u sebe i bice svega. Polako.

[Mikelandjelo]

Slicno nesto i ja radim.Mada ne bas  bukvalno tako,ali mislim da ce biti i toga.
Verujem i znam da mnogi od nas imaju slicne probleme kao i ja.Samo na pocetku sam mislio da sam ja jedini,ali sada znam da nije tako.Cak i oni,na izgled,veoma hrabri ljudi u stvari imaju strahove u sebi,samo su ih pokrili necim i ne obracaju paznju na njih.Znam da je to prirodno,da je strah prirodan samo ga treba shvatiti pravilno.
I dalje me uhvati poneki put panika,ali je se ne plasim toliko i ona prodje.I dobri i losi periodi su normalni.Kao sto ni sreca nemoze da traje vecno nemoze ni tuga niti strah.
Hvala jos jednom na ovako lepim recima.

[plutonac]

Mikelanđelo, ako ti nešto znači i ja sam doziveo dva napada panike i prošao sam period depresije koji mi je dve godine života znatno poremetio i uticao na kvalitet svakodnevice. A čovek bi rekao da se to meni nikad ne bi moglo desiti. Bio sam pun samopouzdanja, ali eto negde u meni nešto se tačožilo i moralo je da izbije napolje, da bih bio dobro jer svako potiskivanje nije dobro. Jednostavno takve stvari dese i mi to nismo izabrali, da smo mogli i ti i ja bismo sebe zaštitili od takvih patnji i svih iskustava, ali gledaj na to kao na veliku šansu koja ti je data, mislim da može ma koliko to čudno zvučalo, da se iz svega izvuče korist i ono dobro. Znaš svoje granice, sada je na tebi da živiš onako kako tebi prija i kako misliš da bi bilo zdravo, da se ne vraćaš više na taj problem. Neću da kažem da su mi te godine ukradene, jer sve je to moj život i trudio sam se da živim koliko je moguće bolje, ali u takvom stanju samo onaj ko doživljava emotivne i psihičke traume zna kako mu je iznutra. Mislim i da na neki način i ti treba sva ta iskustva da poneseš s nekom dozom sreće jer si pokazao sebi koliko si u stvari jak-suočio si se sa problemom i radio na tome da sebi pomogneš i sad si ozdravio. Drago mi je da je taj period iza tebe, kao i što je iza mene i da sada možemo napred, što bi tvoj dr rekao-idemo dalje! ja sam sebe naučio da bodrim i to jako pomaže, svi smo mi jako ranjiva bića, samo neki lakše, neki teže izlaze s tim na kraj, ali ne dozvoli sebi da te to koči, pomisli kako je sve to u tvojoj glavi, bezbedan si, sve je u redu, polako diši kad ti bude teško i nastavi dalje, radi to što najbolje znaš i što te ispunjava, seti se svi smo u istoj ovoj zemlji i svima nam je teško, niko ne uspeva da živi baš onako kako zaslužuje ali bože moj, ima lepih stvari koje nas mogu ispunjavati dovoljno. I veza će ti doći spontano, samo se opusti i prepusti, kad god bude to je pravo vreme, neka se dogodi sama od sebe. Nije važno koliko čovek puta padne, važno je koliko brzo ustane, a ti si ustao i dobro si. Seti se da su prepreke uvek tu a da je na tebi da ih polako preskačeš, bez straha i tenzije, smireno i sa ciljem da budeš što srećniji. Veliki pozdrav i dobrodošao na forum 

[Mikelandjelo]

Da svasta sam za to vreme  saznao o sebi i nacinu kako sve to funkcionise.Mada i pored toga neki put  ne pomogne.Mada ipak prodje,ma koliko jako bilo.I verovatno ce to ostati,javice se s vremena na vreme,ali verovatno znatno redje,kako i jeste,ali najbitnije je da se covek neplasi vec pusti da odradi svoje.Tako se ja trudim da radim,iako,kao sto znas sam,koliko je jako,ja ipak  to prevazidjem i nastavim dalje.
Meni  lepsa misao  u vezi nje je da to nije nista stvarno kako izgleda dok ona traje.Ma koliko mozak pokusavao da nekako dokaze i ma koliko realno izgledalo to nije tako.
Ima jedno prosto poredjenje.Primera radi umre coveku neko veoma drag.Normalno on je tuzan,strasno mu je tesko.Mozda cak misli da vise nista nije isto,da zivot nemoze biti isti,da on nemoze biti isti.Pa pitanja razna,kako ce dalje bez te osobe,kako ovo,kako ono?Mislim svi znamo kako to izgleda.Medjutim prodje 10 godina,15,nema veze 20 godina i ta osoba zaboravi sve to potpuno.Ponovo bude srecna,ima zanimacije koje je ispunjavaju i cine zadovoljnom.Zivi potpuno normalno.Tu se odmah postavlja pitanje.Koja je razlika izmedju toga sadasnjeg trenutka kada je sve zaboravila i onog  sutrasnjeg dana posle gubitka drage osobe?Sta je tu sad drugacije?Ona je nestala samo juce,ali isto je nema i posle 15 godina isto sve,ali ipak coveku nije isto.Dakle to su sve osecanja koja ne menjaju nista,samo coveku uzimaju vreme bez veze.A opet ta osecanja izazivaju pogresna uverenja.A ima ih gomila i niko ih skoro ne primecuje,al zivi po njima.E sad nekom naprave problem,kao nama,a nekom samo usmere zivot ,al ga ne remete skroz.Sad nisam siguran dal je poredjenje na mestu,al mislim da je priblizno.
Takodje od skora sam prestao da razmisljam o tome da cu pobediti to,izleciti,preboleti ili sta vec.Sad malo drugacije mislim.Sad kazem.Ako mi  to nesmeta da zivim normalno,tj.da radim stvari koje zelim onda mogu reci da sam to pobedio iako u stvari nisam jer mozda se opet povremeno javi.Al mi to takvo gledanje govori da  ne pridajem znacaj tome,vec  iako se desi,sacekam malo da prodje-gledam ga kao normalnu pojavu ,i posle idem dalje ,bas onde gde sam stao.
A ljubav......fali prilicno,al sto ti rece najbolje je da to ide svoim tokom.Ja mogu da se trudim da malo poguram taj tok,ali ne previse,nego onoliko koliko meni odgovara.E sad,kad ce biti,neznam.Neki mi put bude bas lose,a jos gore zbog  okruzenosti dasama i frajerima,makar neki bili samo na recima.Pa to malo zeza stvari,a opet i to nemogu promeniti,a i sta ja tu imam da menjam.
Svasta sam nesto ispisao,nadam se da nisam nesto bez veze.
Hvala na dobrodoslici.

[plutonac]

Da svasta sam za to vreme  saznao o sebi i nacinu kako sve to funkcionise.Mada i pored toga neki put  ne pomogne.Mada ipak prodje,ma koliko jako bilo.I verovatno ce to ostati,javice se s vremena na vreme,ali verovatno znatno redje,kako i jeste,ali najbitnije je da se covek neplasi vec pusti da odradi svoje.Tako se ja trudim da radim,iako,kao sto znas sam,koliko je jako,ja ipak  to prevazidjem i nastavim dalje.
Meni  lepsa misao  u vezi nje je da to nije nista stvarno kako izgleda dok ona traje.Ma koliko mozak pokusavao da nekako dokaze i ma koliko realno izgledalo to nije tako.
Takodje od skora sam prestao da razmisljam o tome da cu pobediti to,izleciti,preboleti ili sta vec.Sad malo drugacije mislim.Sad kazem.Ako mi  to nesmeta da zivim normalno,tj.da radim stvari koje zelim onda mogu reci da sam to pobedio iako u stvari nisam jer mozda se opet povremeno javi.Al mi to takvo gledanje govori da  ne pridajem znacaj tome,vec  iako se desi,sacekam malo da prodje-gledam ga kao normalnu pojavu ,i posle idem dalje ,bas onde gde sam stao.

moje mišljenje uzimaj s rezervom jer ja nisam dovoljno stručan da te posavetujem adekvatno, ali onako prijateljski govoreći, i iz mog ličnog iskustva, smatram da se treba boriti sa tim jer kao što i sam znaš sve je to iskrivljena slika stvarnosti, usled nemogućnosti da se čovek izbori sa velikim i snažnim emocijama, za mene ipak ti jesi uspeo da se izlečiš jer čovek nije mašina da mu se nikad više nakon prebrođenog lošeg perioda ne javi nova patnja, nova tuga i strah, ako me razumeš, prirodno je da se te epizode javljaju, što ne znači da ti nisi dobro, samo znači da si živ i zdrav čovek kome je dato da oseća ali i da misli, pa ćeš ti umeti da racionalizuješ svoje stanje, da ga sebi objasniš i sprovedeš akciju, samopomoć. Ali, opet može i tako kao što ti objašnjavaš dok držiš pod kontrolom i uspevaš da živiš ok, dobro je, važno je da si ti zadovoljan