evo jedna kratka priča......
JEDAN DRUGAČIJI MALI PRINC
U svoj toj autooholosti želim da ti se oprepletem kroz prste i začnem ono što univerzum nije uspeo. Da se tvoja pluća otvore mojim i dišemo za 3 stope više dok postanje i smrt ratuju uzaludno. Ne znam koja je to zasluga i delo plemenito, ali eto, prenosiš pesak obala svojih u oči moje. U plavom, preliveno zelenim se promiču u boje bakra, lešnika i maka. Iako je bela šaka, sada je snažnija za još šest litara krvi, pa kad bi i studen dotakla ili kakav severac, stali bi da se zgreju i dožive to prvi...
Samo delić, samo početak, a kraj ne postoji. Kakva li je to tek pobeda nad smrću. I ta širina duše kojom čitaš misli kao svoje, a drugačije su pisane. I taj prividan očaj. Zaboravljaš, ima jedna rečenica koja sve govori i toliko je bliska tebi: ’’Prepreke postoje samo u delu iskonstruisanim našom imaginacijom’’. Ja želim da dišeš čiste duše. Da gledaš na svet svojim čistim očima, a ti bi uporno da stvaraš neke mrlje. Nije to tvrdoglavost, već strah od priznanja istine, a voliš da se kupaš u njoj i da njom krstiš druge. Kolika je tek to kontradiktornost. Misliš da imam dovoljno snage da se borim sa tim iako to nije moja borba? Mada, možda je pravo pitanje da li imam dovoljno snage da te teram da se ti boriš i da ne dozvolim da posustaneš? Ti znaš odgovor na to pitanje. Hajde, odgovori mi. Pogledaj kroz mene kao kroz durbin, jer ja jesam tvoj durbin. Mislim da ćeš tada videti šire, čistije, jasnije. I prestani više tu da mi se hvataš za zakone tuđe. Nisu oni zdrava hrana, mikrobiološka, makrobiološka, pa da ih guraš u svoja lepa usta kao svake bljuvotine koje nam naturaju pod nos. Prestani da grabiš život smrtnika. Ti to nisi, to nije za tebe. Ti dišeš obrnuto, čuješ obrnuto, gledaš obrnuto, mirišeš obrnuto, kusaš obrnuto. Lomiš kazaljke na satu i nikako da ih slomiš. Stani malo, a šta ti očekuješ od mene? Da se dodvoravam blatu i da ga jedem kao lazanje? Nikad! Pre ću dozvoliti da me pojedu sopstveni bes, očaj i gorčina i da se nakon najgoreg pretvorim u prah i da mi dušu prokletstvo neko uzme...
Možda ja grešim. Ne znam. Međutim, ne mogu da zanemarim to što je tako očigledno. Sve te vile, trolove, gnome, vilenjake, viteze, zlatokose, zemlje čuda u tvojoj glavi. Lepotu pogleda u smehu, u ozbiljnosti, milosti, uzbuđenju. Popusti malo. Nisi vezan lancima, a stavljaš ih na sebe i pleteš se u njih, kao da bi da se žrtvuješ za čovečanstvo. Da se žrtvuješ zarad istorije, a pitanje je veliko da li je ona uopšte učiteljica života. Kakva crna učiteljica...
Shvataš li da je teško videti ceo svet u nečijim očima, a ne uplašiti se te činjenice. Činjenično stanje u kom je sama svetlost bića dovoljna da bi se prodisalo onda kad i srce stane i kad se malene sive ćelije gase. To je dovoljan razlog za povratak. Još jače srce pumpa krv nego ranije. Još snažnije se želi ono što se već ima. Tada nestaje svaki strah. I svaka mogućnost da se stvori strah je ravna nuli. Ne kažu za džabaka da ONO nešto uvek pobeđuje TO nešto. Lepo je pretvoriti se u beskraj i tako postojati. Predivno je ući u nekog svom dušom, potpuno i davati mu od života svog. I tako slagati slagalicu čuvenog broja Pi. I mirisati nečiju kosu, tvoju kosu. Proći prstima kroz nju i osetiti to blago bockanje oštrih krajeva. Igrati se tvojim prstima i osetiti kako se pore šire i dišu jače. Čvrst zagrljaj od koga se rebra šire hvatajući dah koji ponestaje. Uplesti se u tebe na milion načina. Vezati se za tvoje žile i gledati ih kako ushićeno isplivavaju na površinu. Vezati se za vene i videti i mirisati boju tvoje krvi. Ušuškati se u širinu tvojih ruku kad se spoje i naprave malu kolekvu za moje sklupčano telo. Pratiću te u tvojim vodama, prati i ti mene u mojim. Skini tu otrcanu kožu sa sebe i dopusti sebi potpuni udisaj. I tada ću te štititi svojim telom u potpunosti, podeljena na osam strana sveta, tada ću i ja moći svoju snagu proširiti na univerzum i ono iza njega.
Veruj, jer opet, ti si ja i ja sam ti...
Tema: 
17:41:19, 15.Mar.2017. 
