:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[kosmos]

Molim za savet, jer ne vidim resenje kako uspostaviti normalnu komunikaciju izmedju mene i decka sa kojim sam u duzoj vezi. To me zaista puno opterecuje i ne vidim nacin na koji bih to resila, osim cutanjem a to ne vodi nicemu. Ima puno toga lepog izmedju nas, ali ne mogu da shvatim da ne mogu ostvariti spontanu komunikaciju sa njim a da on u njoj ne vidi neki problem tipa zasto ja to pitam njega, imam li ja drugog posla itd,itd. U zelji da ne cutimo, da otvorimo novu "aktuelnu temu" ja nailazim na reakciju precutkivanja ili drskog odgovaranja "da li imam drugog posla". Objasnite mi o kakvoj se osobi radi, ja zaista pokusavam da nasi razgovori budu puni razumevanja i spontani kao izmedju dva najbolja druga a on reaguje,navodim " sta je to sad bitno, imas li drugog posla, ti se ne mesaj" itd,itd. Ocajna sam, kako mu prici,na koji nacin ne strahovati da li sam dobro postavila pitanje ili ne, da li sam pravilno prokomentarisala ili ne. Zelim pomoci ljudima,uciniti im uslugu, on je uvek tu sa komentarima "zasto se nudis,prepusti to meni,prebaci to na mene,zasto se opterecujes,mesas se u svasta" itd. Njegove reakcije su drske, reaguje grubo na njih, a uostalom sve su to neke sitnice na koje covek toliko puno izgubi svoje energije u zelji da objasni da je to sasvim normalno sto sam pitala, prokomentarisala ili cak otvorila novu temu za koju on "smatra da ne treba sa mnom da je razlaze". Kako prici ovoj osobi na najbolji nacin a ne strepiti od njegove reakcije na zapocetu temu? :-(

[Dorijana]

@kosmos dobrodošla na forum 

To sve zvuči zaista naporno. Nisam shvatila iz ovoga što si napisala da li je tako od početka veze ili se to u nekom trenutku promenilo. Mislim da je tvoj dečko prilično nesiguran u sebi i zato svaki tvoj pokušaj da mu se približiš tumači kao "proveravanje" njegovih sposobnosti, a iz toga sledi strah da ćeš ti videti i zaključiti da on nije tako jak i dobar kao što bi voleo da ti misliš da jeste. Ukoliko je ovo novonastali problem, jako je važno da se setiš šta je tome prethodilo. Međutim, ako je vaša komunikacija od početka veze ovakva bojim se da tu ne može mnogo toga da se promeni, pošto problem nije u tebi i tvojim pokušajima da mu se približiš. Ono što možeš da pokušaš je da ga vrlo pažljivo u odabranom trenutku pitaš da li je on zadovoljan vašom vezom i da li ima nešto što bi voleo da je drugačije. Iz toga ćeš moći da zaključiš mnogo toga. Da li je on u vezi sa tobom zbog tebe, da li je njemu u toj vezi dobro, da li on ume da bude u vezi ili je u vezi samo zato da ne bi bio sam. I zanima me kako on reaguje na tvoje uspehe? Da li im se raduje ili se trudi da ih omalovaži i kaže kako je to sigurno bilo lagano i kako to svako može.
Ukoliko je ovo drugo u pitanju, opet se vraćam na mesto gde nije problem u tebi, te tako ti ni ne možeš da ga rešiš i da budeš srećna sa tim.
U principu, kažu da muškarcima treba odobravanje i divljenje od strane žena, ali opet nisam sigurna da bi ta taktika na duže staze držala vodu.
I uvek na kraju krajeva možeš otvoreno da ga pitaš da li postoji neki razlog, jer ti imaš utisak da on ne voli da priča sa tobom i da ti se čini da mu nije prijatno kada razgovarate, a da to tebe čini tužnom.

U svakom slučaju, veza bez komunikacije sama po sebi je sasvim sigurno osuđena na propast. Dve su mogućnosti - ostati u vezi i biti nezadovoljan ili otići da se traži sreća na nekom drugom mestu sa drugom osobom.

Ja ti želim ipak da uspete razgovorom da  rešite vaše probleme.
Svako dobro.

[Natasha72]

Pozdrav svima,
nasla sam ovaj sajt na netu i odlucih da probam da iznesem svoj problem i cujem da li neko moze da mi da neki savet. Nedavno sam se razvela od muza, cerka je pripala meni. Nemam stalan posao, silom prilika cuvam decu kod neke zene i tako zaradim koji dinar. Muz mi jos ne placa alimentaciju za dete ali se nadam da ce i to uskoro biti reseno...no, problem je u sledecem: Posto sam se sa muzem razvela zbog njegovih prevara, poptpuno sam izgubila samopouzdanje. U toku prethodnih meseci on je pokusavao da se pomiri sa mnom u vise navrata ali nista od toga nije bilo, jer me prakticno samo vuce za nos i nema nameru da se promeni. Dakle, izgubila sam veru u sebe, mislim o sebi samo najgore, cesto padam u depresiju, nervozna sam i razdrazljiva, placljiva takodje. Zivim u strahu da cu do kraja zivota ostati sama i otkrila sam u sebi jednu jako losu osobinu: zavidim svom bivsem muzu sto nikad nije sam, i sto ima nekoga... Prijatelji mi uporno ponavljaju da mnogo vise vredim od njega, da sam dobra, postena i iskrena osoba i da ne treba da se osecam tako ali to je jace od mene. Nisam ruzna, ali sam se potpuno povukla u sebe i zapustila, prosto nemam volje da se doteram i nasminkam kad izlazim iz kuce...Ne znam kako da pomognem sebi, a tesko mi je da me dete gleda takvu. Moze li neko da mi da neki savet i pomogne da se izvucem iz ove krize?
Hvala

[blackgirl]

Draga Natasha,
na osnovu ovoga sto si iznela kao svoj trenutni problem, i nacina kako si to formulisala ja dajem sebi za pravo da te procenim kao jednu inteligentnu, introspektivnu osobu koja zasigurno poseduje ogromne kapacitete za promenu! Situacija u kojoj si se ti nasla zaista jeste neprijatna i stresna ali nikako nije nepodnosljiva i konacna. Tvoje trenutno ponasanje i osecanja i misli kojima sebe okupiras u skladu su sa situacijom u kojoj si se nasla jer nisi jedina koja nakon takvog dogadjaja posustaje u veri u sebe, mnoge osobe to cine. Medjutim, nasa velika zabluda jeste ta sto verujemo da odredjeni dogadjaj, situacija (u tvom slucaju prevara i razvod) dovodi do toga da se osecamo na odredjeni nacin, da gubimo samopostovanje, da se povlacimo u sebe, zapustamo se i sl. Ono sto smo skloni lako da previdimo jeste cinjenica da je u sve to umesano neko nase verovanje, nas stav, neko nase razmisljanje koje je zapravo nefunkcionalno i opterecujuce za nas i koje nas u odredjenim situacijama vodi ka negativnim posledicama o kojima ti i govoris. Zbog toga bih ja volela da se ti malo preispitas i da pokusas da osetis i osmislis sta je to sto ti sebi govoris (ne na glas vec najverovatnije negde podsvesno) pa osecas da gubis samopostovanje i osecas se razdrazljivo i depresivno. Sta za tebe to znaci? Sta ti mislis, zasto si prevarena od strane svog muza (ili uopste zasto muzevi varaju svoje zene)i sl.? Zamolila bih te da malo razmislis o tome kako bismo uvideli na koji nacin ti sebe dovodis u to stanje, jer svesni smo toga da ipak mi sami sebi odredjujemo kako cemo se osecati, niko nema moc da u nama proizvede neke emocije ako mi to ne dozvolimo sebi

[princess of shadows]

vec neko vreme se dovodim u razne nepovoljne situacije po mene,koristila sam se metodom apelovanja na zdrav razum,ali dosla do zakljucka da mi je potrebna konsultacija strucnog lica,ovako,
kako da se postavim prema osobi koja uporno reflektuje svoje ponasanje ka meni, kao da radim odredjene, uslovno recene, pogresne, stvari,i pri tom i osudjuje za iste, ne priznavajuci drugu stranu realnosti ni kao mogucnost takve

[blackgirl]

princess of shadows,
zamolila bih te da budes malo konkretnija i/ili da das neki konkretan primer kako bih mogla bolje da razumem o cemu je rec, pa i da ti udelim i neki koristan savet. Iz tvoje definicije situacije koji tebe muci ne uspevam da priblizim sebi sliku toga pa ne bih volela da odgovaram na tvoju temu bez konkretnijih informacija. Pozdrav i daj sebi slobodu da ovde kazes sta ti lezi na srcu, jer tu smo da razmenjujemo iskustva i savete

[princess of shadows]

ovako,decko sa kojim sam kad god razgovara sa mnom i pokusavamo da premostimo neke razlicite stavove vezane za nase i izmedju ostalog musko-zenske odnose, u meni uvek pronalazi i vidi jasnog krivca na osnovu svojih predpostavki i predrasuda,recimo,prost primer,govori da sam ja jer sam zensko,vise rizicna i samim tim sklona da upropastim nasu vezu nego on koji je musko i to sigurno nece uraditi,a onda se desi situacija sasvim suprotna tome,ja sedim i cekam a on radi sve sto ne bi trebao i nakon toga meni prebacuje da sam ja u stanju da na taj nacin nas ,kako kaze upropastim, ukratko,plasi se da ja to njemu ne uradim jer to nije u redu,ali je ok i nije strasno kada on to radi jer on je musko i manje rizican,i znam  koliko je suludo sto sam jos uvek sa njim,ali stvarno moram da razumem ako ja tu negde gesim,gde gresim

[blackgirl]

Ako sam te dobro razumela, ti si osoba koja zeli da razgovara o problemu, da razgovara otvoreno o svojim stavovima i saslusa stavove drugih i o njima razgovara sto  je super! I divno je kada nadjemo sagovrnika koji je otvoren u meri u kojoj smo i mi sami otvcoreni , fleksibilni, prihvatajuci, tolerantni i td. Medjutim, na zalost, desava se da ljudi iz nekih razloga bivaju prilicno rigidni (drze se nekih svojih stavova i ne pustaju) i zatvoreni. U pozadini toga najcesce leze neka iracionalna uverenja (uverenja koja su nefunkcionalna i koja nas remete) koja su se kod te osobe razvila vremenom. Kod tvog momka to uocavam upravo iz tvog opisa. On ocigledno ima to iracionalno uverenje da su sve zene iste i da su sve zene "rizicnije od muskaraca" i verovatno uz to i ideju o tome da ce "sigurno" biti prevaren ili ostavljen. U ovakvoj i slicnom situacijama, osobe sebe opterecuju time u toj meri da najcesce i dovode do reakcije koje se i pribojavaju cime sebi potvrde to verovanje a da pri tome ne uspevaju da uvide u cemu grese. Dodatna stvar koju primecujem ovde jeste to da se on ponasa po principu "ono sto vazi za mene ne vazi i za tebe" pa tako sebi moze da da za pravo da nesto uradi ali ako druga osoba tj. ti to uradis onda je to "strasno, katastrofa, smak sveta" jer "ti to ne smes da uradis, ti moras da se ponasas tako i tako i sl..." sve su to neka uverenja koja narusavaju funkcionisanje jer su stroga, ogranicavajuca i iskljucujuca i nadasve nelogicna.
E sad, zasto tvoj momak to radi i odakle njemu strah od toga da ces ga prevariti, ostaviti ili sta vec to je tema za sebe. Za ovu situaciju bi najzgodnije bilo naci nacin kako da on prepozna ta svoja uverenja, da ih osvesti i uvidi da su ona nelogicna i da mu samo otezavaju. A to se moze postici razgovorom. Ne znam kakve vi razgovore uspevate da vodite ali ti peporucujem da probas otvoreno da razgovaras o ovome sa njim, da mu kazes kako se osecas, kako to deluje na tebe, kako ti sagledavas tu situaciju, poput ovog sto si ovde napisala. ALI!!! da pri tom jaaaako vodis racuna o tome da to ne izgleda kao napad na njega, da mu ne prebacujes da se zbog njega tako osecas i da je on kriv za to kako se ti osecas (jer i nije, mi smo sami odgovorni za to kako se osecamo, niko nema magicnu moc da nas ucini ljutim, besnim i sl.)i a celu vasu situaciju.
I sto je za tebe najbitnoije da znas to je da gresku ne pravis onda kada o problemu pricas i kada se usmeris na trazenje  resenja za problem, greska je zazmuriti na to i ne ciniti nista. A vidim da ti je stalo do ovoga i do vaseg odnosa jer zelis da ga sacuvas i unapredis i to je nesto jako lepo i vredno pohvale!

[Mari Jana]

Draga Dorijana,
trenutno imam mnogo problema, povezani jedni sa drugim. Nemam nikoga sa kim bih mogla popricati o tome, ko bi me mogao posavjetovati, ustvari, ne mogu nikome vjerovati. P asam odlucila da trazim savjet od tebe.
Naime, imam momka vec 4 godine. On se drogira. Bila sam mala glupacica, bez imalo iskustva u tome, mislila sam da ga mogu promijeniti... i nisam ga ostavila kad je trebalo. Sad ne mogu, pokusavala sam nekoliko puta, nisam uspjela. On mi samo daje lazna obecanja, laze me... u vezi sa tim. Ne znam sta da radim. On ne zeli da trazi strucnu pomoc, jer bi tako njegovi roditelji morali saznati. A ja ne znam vise kako da se postavim. Dodje mi ja licno da im kazem, pa sta bude, ali opet... ne znam. Citav moj zivot se sad vrti oko toga, sve drzim u sebi,  ne mogu nikome nista reci, jer zivim u maloj sredini i... katastrofa. Znam da sam ja kriva za sve ovo... Ali ne znam sta sad da radim. citav zivot s njim bi mi bio rizik. A samo smisljam nove planove, sta jos mogu pokusati da ga izvucem iz toga. Studiram i rijetko se vidjamo, a cini mi se kad bi bili zajedno stalno, da bi bilo lakse... A ne znam koliko je to pametno...
Ja stvarno vise ne znam sta da radim. Sve svoje zapostavljam zbog toga... pocelo je strasno da me gusi... volim ga ali ne znam da li se nakon svega smijem upustiti ponovo u tu bitku... On je, kao, svjestan da mora to prestati, i kao, trudi se, ali sve se na tome zavrsava.
Sta da radim?

[blackgirl]

Draga Mari Jana,
iako si se obratila Dorijani ja sam sebi dala slobodu da ti odgovorim jer mi tvoja situacija deluje goruca i veoma teska za tebe pa mislim da ce ti dobro doci i moj odgovor. Ako ti znaci, i ja sam diplomirani psiholog i drago mi je da mogu da podelim neka svoja znanja, iskustva i savete sa tobom i drugim ljudima na forumu te se nadam da ti je OK sto odgovaram na poruku upucenu Dorijani.

Ti si stvarno u nezavidnoj situaciji koja te osetno potresa i sasvim sigurno unosi veliku zbrku u tvoj zivot. Krenula bih redom: prvo, ti sasvim sigurno nisi "glupacica" i nemoj sebe da potcenjujes zbog nekih svojih postupaka ili odluka koje si nekada donela. Ovo sto ti cinis upravo je nesto veoma plemenito i tvoj momak je retki sreckovic koji, uprkos svom ponasanju i problemu, pored sebe ima osobu kojoj je stalo do njega i njegovog dobra! drugo, mi cesto pokusavamo promeiti druge al ono sto je cinjenica jeste da mi to ne mozemo, ljudi se mogu promeniti samo i jedino onda kada oni to zaista zele i kada ta zelja ide iz njih i zbog njih a ne zbog toga da bi nama drugima bilo bolje i da bismo ih prihvatili. Dakle, bez one iskonske zelje za promenom do iste nece ni doci a mi mozemo raditi sta hocemo ali nista nece uspeti, promene i ako se dese bice kratkog trajanja i osoba ce se vratiti prethodnom ponasanju jer nije htela da se promeni zbog sebe vec zbog nas koji smo trazili tu promenu. Dalje, droga je veeeeeeeelikiiiiii problem, uopravo zbog toga sto, pored fizicke, stvara i psihicku zavisnost (o tome mozes procitati dosta i na netu) i samim tim je i proces odvikavanja dugotrajan i mukotrpan. Ono sto ja ne znam iz tvog predstavljanja jeste to koliko se dugo i kojim drogama tvoj momak unistava a to je u svemu jako bitna informacija. Strucnu pomoc on najverovatnije ne trazi jer se plasi procesa odvikavanja (pored straha od roditelja) i onog perioda koji nailazi nakon oporavka. Ali, u svemu je ipak kljucna motivacija!!!! Ukoliko on ne zeli da se iz toga izvuce on se nece ni izvuci ma sta ti da uradis. Obzirom da si ti pametna i brizna devojka ja ti mogu preporuciti i da procitas neku literaturu, da malo proucis proces odvikavanja i raspitas se o tome gde je to moguce, kako, koliko traje i sl,  kako bi eventualno njemu mogla da pomognes tako sto ces mu ponuditi te opcije lecenja ( I to naravno opet zavisi od vrste narkotika koje konzumira i koliko dugo to radi) i podrsku.  A onako za tebe mozda ne bi bilo lose da prelistas knjigu "koju igru igraju narkomani". I veruj mi, to sto si jos uvek uz njega dokaz je koliko si ti jaka, odlucna i osecajna osoba ali na zalost droga je toliko mocna da unistava i jubav i porodicu i zivote ljudi. JA ti drzim fige u ovoj bitci ali na tebi je da doneses odluku koliko ces dugo i duboko u ovome ostati. Ono sto uvek mozes da mu ponudis jeste pomoc i podrska u odvikavanju ali nema loseg loseg u tome i da mu ukazes na to da ti svoj zivot sa njim ne vidis kao svoju svetlu buducnost ma koliko ga volela i ma koliko to bilo tesko za reci i uraditi.
Naravno, ovde meni i svim drugim ljudima koji su mozda imali slicnog iskustva, mozes se obratiti u bilo kom trenutku, za bilo koji savet a ja se nadam da ces nas i izvestavati o tome da li si neku akciju i preduzela, da li si se raspitala, kakve si informacije prikupila pa mozemo zajednickim snagama i osmisliti kako ces mu to prikazati i sta ces sa tim. Eto, to je jedan moj predlog, ti reci kako ti se ovo cini, da li ti je ok i da li ti je to izvodljivo. Ako treba i mi cemo se raspitati za pomoc i otvoriti i neku diskusiju na forumu o problemu sa drogom i iskustvom ljudi sa tim problemom.
Srecno, uz tebe sam!