:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: Tema: Najlepsi odlomci iz knjiga

[Black Dragon]

Peta gora

– Sluzio sam jednog Gospoda koji me sada ostavlja u sakama mojih neprijatelja-rece Ilija.
- Bog je Bog -odgovori Levit.- On nije kazao Mojsiju da li je dobar ili zao, rekao je jedino: Ja jesam. Dakle, On je sve sto postoji pod suncem:grom koji razara kucu i ruka covekova koja je obnavlja.
Razgovor je bio jedini nacin da se zavara strah, svakoga casa vojnici ce otvoriti vrata stale u kojoj su se nalazili, otkriti njih dvojicu i ponuditi im jedini moguci izbor:da obozavaju ala-fenicanskog Boga-ili da budu pogubljeni.Pretrazivali su kucu po kucu, preobracajuci ili pogubljujuci proroke.
Mozda ce se Levit odreci vere i umaci smrti.Ali Ilija nije imao izbora:sve se dogodilo njegovom krivicom, i Jezavelja je po svaku cenu zelela njegovu glavu.
Andjeo Gospodnji me je primorao da odem i govorim sa carem Ahavom i da ga upozorim da nece pasti kisa sve dok u Izrailju budu obozavali Vala-rece, kao da moli za oprostaj sto je poslusao ono sto mu je Andjeo govorio.- Ali Bog sporo radi, kad se budu osetile posledice suse, Jezavelja ce vec potamaniti sve one koji budu i dalje ostali verni Gospodu.
Levit ne rece nista. Razmisljao je o tome da li da se prikloni Valu ili umre u ime Gospodnje.
-Ko je Bog? – nastavi Ilija. – Da li to On drzi mac vojnika koji pogubljuju one sto nisu izdali veru nasih patrijarha? Da li je On bio taj koji je postavio jednu tudjinsku princezu na presto nase zemlje, kako bi sve te nesrece mogle da zadese nase pokoljenje? Da li to Bog ubija vernike, neduzne, one koji slede Mojsijev zakon?
Levit je doneo odluku, radije ce umreti. Tada je prsnuo u smeh jer ga pomisao na smrt vise nije plasila. Okrenuvsi se prema mladom proroku pored sebe pokusao je da ga umiri:
-Pitaj Boga licno, kad vec sumnjas u Njegove odluke-rece – Ja sam vec prihvatio svoju sudbinu.
-Gospod ne moze zeleti da budemo nemilosrdno pobijeni-navaljivao je Ilija.
-Bog sve moze. Kad bi cinio iskljucivo ono sto nazivamo Dobrim, ne bismo mogli da ga zovemo Svemogucim, On bi vladao samo jednim delom Vaseljene, a postojao bi neko mocniji od Njega, koji bi nadzirao i procenjivao njegove postupke. U tom slucaju, ja bih obozavao tog nekog, mocnijeg.
-Ako On vec sve moze, zasto ne postedi patnje one koji ga vole? Zasto nas ne spase, umesto sto daje moc i slavu Svojim neprijateljima?
-Ne znam-odgovori Levit. – Ali neki razlog postoji, i nadam se da cu ga uskoro saznati.
-Ti nemas odgovor na ovo pitanje.
-Nemam
obojica ucutase.Iliju je oblivao hladan znoj.
-Ti si prestrasen, ali ja sam vec prihvatio svoju sudbinu-primeti Levit.-Izaci cu i okoncati ovu agoniju. Kad god zacujem neki krik napolju, patim zamisljajuci kako ce biti kad kucne moj cas. Otkako samo ovde , umirao sam vec stotinu puta, a mogao sam umreti samo jednom. Kad vec treba da mi odrube glavu, neka to bude sto pre.
Bio je u pravu. Ilija je slusao iste krike, i vec je patio preko granice svoje izdrzljivosti.
-Idem sa tobom. Umorila me je ova borba za jos nekoliko sati zivota.
Ustao je i otvorio vrata stale, pustajuci da udje sunce i otkrije dvojicu ljudi koji su se unutra sakrili.

Paulo Koeljo

[Black Dragon]

Bliskost otupljuje čuđenje

Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.

Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli…

Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.

Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa…

Oldos Haksli – Zajedljivi Pilat

[Nestalna]

Često čujem od ljudi kako je život nepravedan, kako loši, koristoljubivi ljudi prolaze bolje u životu, imaju više novca, položaje, moć...i to je tačno. Međutim, četiri decenije prakse u radu sa ljudima, pa i takvim bogatima i moćnima, manipulativnim, koristoljubivima ljudima, uverilo me je u to da život ima neku svoju drugačiju pravdu. Nisam upoznao ni jednu osobu koja čini zlo drugima, iskorištava ih, manipuliše...a da se pri tome oseća dobro. Pojavljuju se neka osećanja koja liče na dobra: osećaj moći, nadmoći na drugima, hedonizam, zadovoljstva koja dolaze od uzdizanja sopstvenog Ega...ali ta vrsta zadovoljstva su samo "šarene laže" kojima se takve osobe brane od dubokog osećaja bezvrednosti, osećaja da su loši ljudi. Da, čoveku je dato da bira da bude dobar ili loš čovek, ali mu nije dato da izabere da se oseća stvarno dobro ako nije dobar čovek. Nekakva unutrašnja pravda je ugrađena u nas. Ko je i zašto ugradio, ne znam, ali znam da je tako.

Nebojsa Jovanovic

[Nestalna]

...Biti učitelj, to ne znači seći kao na panju tvrdnjama, ni davati lekcije da se nauče...; biti učitelj, to znači zaista biti učenik. Učenje počinje kad ti, učitelj, učiš od učenika, kad se ti smestiš u ono što je on razumeo, prihvatiš način na koji je on to razumeo, kada se pretvaraš kao da polažeš ispit, ostavljajući svom sagovorniku da se ubedi da ti znaš svoju lekciju: takav je uvod, i tek onda možeš pristupiti nekom drugom pitanju...

Seren Kjerkegor

[Nestalna]

Pregledala je casopis iznova,od prve do poslednje stranice; prebrojala je devedeset dve fotografije na kojima je bilo samo lice,cetrdeset jedna fotografija na kojoj je bilo lice i citava osoba; devedeset lica na dvadeset i tri fotografije na kojima je bila grupa osoba i samo jedanaest fotografija na kojima su ljudi imali sporednu ulogu ili uopste nisu bili prisutni.Ukupno su u casopisu bila dve stotine dvadeset i tri lica.
Pol se vratio kuci i Anjes mu je ispricala o svojoj racunici.
''Individualizam? Sta ima zajednickog sa individualizmom,kad te aparat snima u trenutku agonije? Naprotiv,to znaci da individua vise sama sebi ne pripada,da jednostavno sasvim pripada drugima.Znas,secam se svog detinjstva: Kad je neko nekog hteo da fotografise,pitao ga je za dozvolu.I dok sam bila dete,mene su odrasli pitali,devojcice,mozemo li da napravimo snimak?A onda su jedenog dana prestali da pitaju.Pravo kamere uzdignuto je iznad svih ostalih prava i time se sve,bas sve izmenilo.''
Ponovo je otvorila casopis i rekla:'' Kad postavis jednu pored druge fotografiju dva lica,upada ti u oci sve ono po cemu se jedna od druge razlikuju.Ali kad imas na okupu dve stotine dvadest i tri lica,odjednom shvatis da je se to samo jedno lice u mnogo arijanti i nikakav individudum nije nikada ni postojao.''

Kundera - Besmrtnost

[Nestalna]

Savladavanje užasa

Putnik gviri kroz okrugli prozor kabine: po njegovoj računici, brod tek što nije pristao. Nigde se, međutim, ne vidi nikakva obala, nigde ni traga od pristaništa. Možda brod iz nekog razloga ne može da uplovi u luku, možda će doći čamci koji će putnike prevesti na kopno? A šta ako niko ne dođe, ako ovde zauvek ostane? Putnik oseti kako mu klecaju kolena, kako ga obuzima neizrecivi užas, i mora da sedne na rub tvrdog kreveta. Osluškuje, ne usuđujući se da diše, i osvrće se oko sebe kao da očekuje da ga neko nešto pita. Niko ga ništa ne pita, te putnik, malo posle, legne na bok, podmetne ruku pod obraz, i zaspi.

David Albahari - Neobične priče

[Nestalna]

.Kada je Lari držao svoju ženu u naručju (njen obraz uz njegovo srce), mogao je da je vidi odozgo.Da gleda crno gnezdo njene kose. Kada bi stavio prst blizu ugla njenih usana, osetio bi blago pulsiranje. Voleo je tu tačku. Nejasno, nesigurno poskakivanje pod njenom kožom.Dotakao bi je slušajući očima, poput oca koji oseća pokrete svog nerođenog deteta u majčinoj utrobi.Držao ju je kao poklon. Koji mu je darovan iz ljubavi. Nešto mirno i sićušno.Nepodnošljivo dragoceno.Ali kada su vodili ljubav, vređale su ga njene oči. Vladale su se kao da pripadaju nekom drugom. Nekom ko posmatra. Gleda kroz prozor put mora. Put čamca na reci. Kao da pripadaju prolazniku u magli, lica zaklonjenog šeširom.Bio je ogorčen jer nije znao šta taj pogled znači.Pogled ukočen između ravnodušnosti i očajanja.Nije znao da se negde, na primer,u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanja bore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se nešto dešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog,olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan,ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti.Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv iistinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo,manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno.
"Bog malih stvari"
Arundati Roj

[Nestalna]

Pometnja

Ali, ako je istina ono što ovde piše, kaže Jelena, da je Bog, nakon stvaranja, sklonio prvobitnu svetlost i pohranio je na bezbedno
mesto, šta je onda svetlost koja nas obasjava? I da li je to doista svetlost ili samo drugo lice mraka? Doduše, malo posle piše da
je Bog to učinio da bi grešnike na zemlji lišio lepote sveta, koju čuva za pravedne. I sad, jesmo li svi mi grešnici, slepi kod očiju,
ili pak pravednici koji ne znaju šta je lepota?

David Albahari - Neobične priče

[Nestalna]

Oduvek i zauvek, čitavog svog večnog života, Bog je slab prema buntovnicima. Manje voli one koji ga vole i slušaju ne­
go one koji mu se opiru. Jer njegova beskrajna mudrost do­bro zna da samo odbijanje, sablazan, bes, donose napredak
svetu i velikom Božjem delu u kome se njegov tvorac žrtvuje. Ohrabruje one koji kažu da, i pravi se da ih voli. Ali voli one
koji kažu ne, koji ga drmusaju, izazivaju. Nije slučajno što og­njeni jezici prenose u isti mah nebesku ljubav i jarost. I pored
potopa i gromova, Bog voli grešnike i prostitutke, pobunje­nike, zločince, svoje progonitelje, kao što je Saul, graditelje
Vavilonske kule, koji će takođe biti graditelji piramida, akropola, katedrala, i Jakova, koji je pobedio anđela. Lucifer je bio
prvi u dugom nizu u kome kroz vekove blistaju Ahriman, Prometej, Antigona, Kristifor Kolumbo, Kopernik i Galilej, Luter, Sen-Žist,
Darvin, Karl Marks, Rembo, Lenjin, Mao Cedung: svi koji govore da svet više neće biti ono što jeste. On sluša njihove uzvike mržnje
koji su usklici ljubavi, njihov hro­pac, jecaje, buncanje o pustolovinama i kletve, obasipa ih is­kušenjima, a na njihovu žeđ za nečim
drugim, na njihove lu­de nade, odgovara, na kraju, blagoslovima. Uništava ih, naravno, jer je sve uništeno, ubija ih, pogađa gromom,
ruši njihovo delo. Ali daje im ono najlepše što Bog može dati: večno mesto u onome ljudskom sećanju koje, barem za čovečanstvo,
čini istoriju sveta.

Žan d'Ormeson - Bog (život i delo)

[Dunjusa]

„Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Neverovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.
Ako iscediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi, sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.
Baš kao kad prasneš u smeh, pa onda još neko počne da se smeje sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.
Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slede svoje snove, i tako ti, prijatelju, menjaš svet!
Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj neverovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.
A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!“

Bradley Trevor Greive, „Smisao života“