Putovanje u prošle živote
Putovanje u prošle živote... ko smo bili, zašto, kako, šta nam je zadatak koji smo preneli u ovaj život?
Često pitanje koje muči mnoge od nas. Zašto nam se dešavaju neke stvari, situacije, ljudi, zašto imamo osećaj da se već nešto od svega toga desilo?
Karmička astrologija može da pokuša da nam da odgovor na ova pitanja. Naravno, ne treba sve uzimati „zdravo za gotovo“ već astrološka tumačenja korisiti kao orijentir za podsećanje i prisećanje.
Zna se da deca do jedno 7.god. imaju mogućnost da se sete nekih ako ne i svih svojih prošlih života, jer kod njih sve dok su u svom dečijem svetu {tj dokle god se Fontanela ne zablokira „odraslim“ uticajima, oni mogu videti ne samo svoje prošle živote, već i astralna bića, bioenergiju i sve ostalo što je nama „odraslima“ skoro potpuno nepojmljivo ~ pa često mislimo da su nam deca „čudna“ često jer ih u stvari ne razumemo, zato što je logika preuzela glavnu ulogu nad intuicijom.
Na moju sreću, to nije bio problem kod mene. Ja se potpuno jasno sećam svog prvog dana, dana kada sam se rodila, sećam se ko me je držao u naručiju, kako je izgledala soba gde je moja majka ležala {iako nikada nisam bila posle rodjenja u toj bolnici} znam raspored nameštaja, vrata, prozori i sve ostalo... realno, roditelji nisu imali potrebe da mi tako nešto pričaju, pa tako znam i da je to moje sećanje, a ne njihovo preneto na mene.
Kada sam bila 7 godina i kada sam trebala da krenem u 1. razred, to leto sam pitala mamu „A zašto ljudi tako različito svetlucaju?“ ubrzo zatim, valjda uplašeni da nešto nije u redu samnom ili sa mojim vidom, roditelji su me odveli kod očnog koji je utvrdio urodjeni astigmatizam i počela sam da nosim naočare. Dokle god sam imala naočare, nisam videla to svetlucanje, ali kad god bih ih skinula, to svetlucanje bi se vratilo. Sećam se noću kad ne bih mogla da zaspim, kako bih ležala u krevetu iznad mene bi se pojavilo to svetlucanje, slično kao kada gledate kosmos na slikama koje NASA postavlja, naročito je to svetlucanje podsećalo na slike Mlečnog Puta... ali kako sam odrastala, tako je i bez naočara to svetlucanje nestalo...
Jasno se sećam svoja 4 života, kojim redosledom je koji, to nisam bila sigurna dok nisam se upoznala sa karmičkom astrologijom. Sećanja su više kao neki snovi iako sam bila budna, u jednom sam bila starica, dugačke sede kose koja je nosila nekakav veliki pončo prelepih boja, hodala sam jednim putem u desnoj ruci sam imala veliki štap sa neobičnim krajem {ni dan danas još nisam pronašla nešto slično tom obliku} a sa strane su bili ljudi koji su mi se klanjali i pozdravljali me, nisam bila nikakav „državnik“ jer se sećam da sam išla kod Kralja u palatu {sve me je u tom „snovidjenju“ asociralo na Acteke, jer na kraju tog puta kojim sam išla nalazila se jedna velika piramida, ali ne kao ona u Egiptu, već sa ravnim krovom} i imala je bezbroj stepenica koje su vodile ka tom vrhu, a i ljudi su bili tamne crvene kože sa zagasito crnom kosom i oštrim crtama lica, a zapamtila sam to jer sam ja videla da imam izuzetno belu kožu skoro boje bisera i da po pravom poreklu nisam bila jedna od njih. Sećam se i da sam imala neko „znanje“ koje drugi nisu i da su me zato poštovali, sećam se da sam nadživela celu svoju porodicu, ali da decu nisam imala, samo brojnu braću i sestre. U tom trenutku imala sam preko 100 godina.
Drugi život sam bila u Kini, bila sam žena kraljevskog draguljara i slikara & pesnika, sećam se tog divnog osećaja da stvaram nešto lepo, u levoj ruci sam držala jedan češalj od tamno zelenog žada, a u desnoj sam imala šnale za kosu i dva velika broša od svetlo zelenog žada sa zlatnim ukrasima i čekala sam da mi se suprug vrati da bi to stavili u jedan prelepi kovčežić da bi on to odneo Caru na poklon za njegovu novu suprugu i bila sam u prostoriji koja je na zidovima imala prelepe slike kineske kaligrafije. Sećam se da smo imali dosta dece koja su kada su odrasla nastavila porodični posao. Tu sam imala negde oko 40-tak godina. Vremenski period... pa mogao bi možda biti period pre nove ere, negde Kineskih Dinastija koje su vladale izemdju 3 i 5 veka p.n.e., jer me je umetnost iz tog perioda, naročito obrada dragog kamenja oduvek kao i sama kaligrafija tog doba oduševljavala {a kasnije sam se u ovom životu i vratila kaligrafiji i slikanju...}
Treći život bio je u Španiji, isto sam bila žena, najverovatnije sam bila nomad, jer se sećam prelepog osećanja potpune slobode koji mi je donosio vetar dok sam stojala na keju luke tog grada u kojem smo se zaustavili i dok sam gledala u brodove koji su plovili morem i razmišljala kako bi bilo lepo putovati i morem, a ne samo kompnom. Za ovaj život se ne sećam da li sam imala nekoga i da li sam imala porodicu i decu. Ovde sam imala oko 20-tak godina. Sećam se da sam pored sebe imala mudru baku koja me je učila raznim pesmama, da pišem i čitam, da sam čak nešto i radila po tom pitanju, što je u ono vreme bilo skoro nezamislivo za ženu iz takve okoline bilo {čini mi se da je negde krajem 19 veka period}
Četvrti život i jedini kojeg se sećam da sam bila muško. Bila sam iz srednjeg staleža, porodice koja je bila dobra i koju su cenili zbog nekog porodičnog posla koji ja nisam želela da radim i da sam iz bunta kao mladić otišla i pridružila se kraljevskoj vojsci. Ratovala sam, napredovala u vojsci koja je postala čitav moj svet, nisam bila pored roditelja kada su umrli, nisam se vezivala ni za jednu ženu, dece sam vambračne imala ali ih nisam priznavala, realtivno loša osoba sam bila, koja je gledala sebe jer nije shvatala sebe uopšte, nije znala svoj put i stalno je morala da „ratuje“ sa nekim zbog „nečega“. Život sam izgubila tako što su me na bojnom polju s ledja bajonetom ubili s ledja. Sećam se bola i slike kako vrh bajoneta prolazi kroz moj stomak... a imala sam oko 30-tak godina kada sam umrla. U ovom životu na ledjima baš na mestu gde je bajonet prošao imam veliki mladež, a strah da će neko da me probode kroz stomak pratimo me je skoro sve do jedno 15-te godine (i dan danas me uhvati taj strah da će neko da mi "dira pupak"...)
Tema: 
20:57:04, 19.Apr.2014. 
