:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[Leptirica-88]

Imam problem, nadam se da ćete mi bar malo pomoći, iako znam da o ovakvim stvarima mi odlučujemo.,...
U braku sam 3 god, imamo ćerkicu od 2 god. Već neko vreme imam problem sa suprugom. Ništa konkretno, nego sam primetila kao da se hladim polako.,...Posle svake svađe, kao da mi nije bitno šta će biti dalje.,...Problem je taj, da sam počela da osećam nešto prema jednom prijatelju, stariji je od mene 10 god, ali to nije toliko bitno. Baš u tom periodu kada sam sumnjala da osećam nešto, počeo je da mi piše, ništa strašno, šta radiš, kako si, itd.,...da bi mi posle par dana priznao da mu se jako sviđam itd.,... sad su moja osećanja prema njemu jača.,... ne znam da li je ovo samo faza, ili.,... bojim se da ne pokleknem, ako dođem u tako neku situaciju.,... 

[Sannny]

Dragi moji, vec dugo pratim ovaj forum ali tek sam sad odlucila da se registrujem. Imam jedan problem i zeljela bih cuti vashe misljenje.
Naime od svoje 17 godine sam bila u vezi sa momkom koji je isto godiste kao ja. Zapravo mladji je pola godine od mene, i tako, skolska ljubav je to bila. Bili smo skupa 5 godina. Sve je bilo super. Za ovih pet godina uopšte se nismo svadjali, nije bilo nikakvih problema u nashoj vezi. I ja sam njemu prva ljubav i on meni. Medjutim, u posljednjih nekoliko mjeseci, mozda i pola godine smo poceli da se raspravljamo o raznim stvarima. Ni jedno ni drugo nismo svadljive osobe, pa ne mogu reci da smo se svadjali kao drugi parovi. Nije prosao ni jedan dan u tih pet godina da nismo jedno drugom rekli da se volimo i sl. stvari. Medjutim, doslo je do problema. Sad vas molim da me shvatite i da ne napadate.
Mi nismo imali sex u toku ovih 5 godina jer ja nikad nisam to htjela. Mislim, nije da nisam htjela, nego sam vjerski odgojena i ne zelim sex prije braka. I to je definitivno moje misljenje i ne zelim da ga mijenjam ni pod koju cijenu. Sad to je svima glupo al jednostavno ja sam takva. On je postovao tu moju odluku ali sve veca nervoza se stvarala zbog toga u nashoj vezi. Nije da nismo imali nista, ali...Razumijem da mu je to smetalo, ponekad je to trazio, nekad nije, uglavnom cekao je ali problem je bio vidljiv.
Pored toga, prestao je da bude romantican, al eto i to donekle razumijem.
Najveci problem je nastao kad sam mu ja rekla da za jedno 2-3 godine, moramo planirati zajednicku buducnost u smislu braka. Htjela sam da mi on to potvrdi, da mi kaze da i on planira nesto za nas. Ali jednostavno na tu moju izjavu, on je rekao da mi nista ne moze obecati, da se ne vidi u braku ni za 3 ni za 5 godina, da ne zna uošte. To mi je puno zasmetalo, jer valjda nakon 5 godina, morash se vidjeti s nekim u buducnosti. Bilo je tu josh dosta problema, smetali su mi i njegovi drugovi, jer su vrsili pritisak na njega u pogledu sex-a, stalnog prigovanja .... 
Sve u svemu, situacija je postala toliko napeta, da sam ja duze vremena plakala svaku noc kuci, da ne kazem da sam pomislila na anksioznost. Kad god bih pokusala da pricam s njim, jednostavno, on bi izbjegavao razgovor...ma bilo je tu dosta problema.
Na kraju, nakon tih 5 godina, ja sam shvatila, da je kraj i raskinula. Nisam imala vishe snage da se borim.
Od tog raskida je proslo, evo vec 2 mjeseca.
Meni je raskid tesko pao, prvih mjesec dana nisam bila sva svoja, stalno sam plakala iako sam pokusavala da izlazim i sl. Gdje god odem vidim nesto sto me podsjeca na njega. U zadnje vrijeme mi je bolje, nekako sam to shvatila na pravi nacin, cak se i dopisujem s drugima, stvari se popravljaju. Nismo se culi dva mjeseca od raskida nikako.
Ali problem je sad, sto mi je on poslao poruku, da hoce da se pomirimo, da ne bacam ovih 5 godina bez borbe, da se nismo nijednom posvadjali za ovih 5 godina a sad ja ovako raskidam odjednom. Uglavnom, vidim ja da je njemu tesko bez mene, ne glumi on ovo. Znam ja da on osjeca nesto prema meni, ali ja ne znam je li to ljubav ili je opsesija.
Da li vi mislite da bih trebala opet pokusati da ozivim ovu vezu ili da krenem dalje?
Cinjenica je da zelje i potrebe mene i njega su razlicite, da vjerovatno ne vidimo istu buducnost, ko zna.
Ali isto tako, mene muci cinjenica da ja ne vjerujem da cu nekoga kao njega voljeti, jer prva ljubav se ne zaboravlja tako lako, josh ako traje 5 godina. Ni jedan me momak nece toliko cekati bez sex-a i svega toga.
Molim psihologa da mi odgovori jer ja vishe ne znam sta cu.

[faith]

Sanny, nisam psiholog tako da ovo posmatraj kao moje lichno mishljenje. Vjeruj mi da te mnogo voli i iznad svega poshtuje, a takav se danas teshko nalazi. A da li on tebe sexualno privlachi?

[Sannny]

Stvar je u tome da kad sam ja htjela uporno da nekoliko mjeseci pricam o problemima, on me je ignorisao. Kasnije mi je rekao da mu se nije pricalo o tome jer nije htio da raskinemo. Uglavnom, to sto nismo imali sex do sad nije samo stvar mojih vjerskih ubjedjenja nego i nesigurnosti u nashu vezu, jer moram biti sigurna u njega, ja sam takva. Kad sam ocekivala da mi kaze da planira neku buducnost samnom, on mi je rekao da nije toliko ozbiljan, da se nikako ne vidi u braku ni za 2,3,5 godina i da ne zna kad ce to biti. Da mi je odgovorio pozitivno na to pitanje, ja bih sigurno otisla korak dalje, u smislu sex-a. Ali mi je trebalo da mi to kaze. Nije se trudio odavno za vezu, ja sam dugo vremena da kazem, trecala oko njega. Ukratko, napisao mi je na fb poruku nakon sto sam mu ja trazila da razgovaramo o problemima i poruka je bila kao da jedva ceka da raskine, nego eto prepusta meni zadnju rijec. Na to sam ja isto tako, na fb njemu rekla da je kraj i na to je on kratko odgovorio samo kao sretno i sl. gluposti. Nije se javljao sve ovo vrijeme. Znaci raskinuli smo preko fb a i bolje je tako jer ja sigurno ne bih imala snage uzivo da raskinem s njim.
Ja mislim da on mene ne voli, nego je navikao na mene. Tu je problem. Sigurno je ocekivao da ce mu biti bolje bez mene i kada je vidio da nije bash tako, hoce da se pomirimo.

[medenica]

Mislim da treba da pokusate ponovo jer nije 5 godina malo. To podrazumjeva i sex, mislim da je on postao ravnodusan i nema ljutis sto ti nije odmah odgovorio da ne vidi sebe u braku za nardnih 5 godina. Neznam vas odnos ali mislim da on tebe voli i nebih cekao 5 godina i njega podrzavam ali opet sve zavisi od vas i vaseg dogovora.

[lazar85]

imam jedno pitanje

[narcisa zec]

imam jedno pitanje

Samo jedno? 

Izvoli?!

[PantaRei92]

Bila sam kod lekara pre neki dan, imala sam vrtoglavicu i mucninu, ruke mi kao trnule, sa srcem je sve u redu, radila sam EKG, pritisam mi 70/110. Dao mi bromazepam, ja procitam, pise za lecenje teskog oblika anksioznosti?? Da li je moguce da to imam, msm to je slicno depresiji ili sta?

[missinghours]

Имам 17 година, читајући на интернету приметила сам да је мој проблем, који ћу сада навести, типичан за мој узраст и да се доста младих људи сусреће са њим. Међутим, ја бих ипак рекла да се мој проблем разликује. Наиме пре 4 године мој отац је почео да пије, у почетку то нико није приметио, сви смо мислили да је болестан, јер се пре тога оперисао. Мислило смо да има проблем са тим што је оставио своју домовину пре 20 година и што се у рату гледао свачега. Међутим одговор на питање због чега пије увек је био не знам. Моја мајка је сваки дан разговарала са њим, сваки дан покушавала да га убеди да остави алкохол, крила од њега, расипала и ја и старији брат заједно са њом. Ја сам ипак била та која је више била уз њу, више тога видела од своје браће и претрпела, заједно ишла са мајком и оцем у Босну код неког психијатра, гледала све њене сузе, правила се да сам јака, а када ме нико не види за сваку њену пролила две. За сво то време, запоставила сам друштвени живот, наравно ишла сам у школу била одличан ђак, и још увек сам. Оно што ми се догодило на полугодишту друге године је да су моје оцене биле катастрофа, од одличног ђака са скоро сви петицама спала сам на недовољног, наравно једног кеца сам имала, али не могу ни да се похвалим с аосталим оценама јер су биле скоро све 3-ке и по нека 4-ка, о петицама да не говорим једва две. Баш у то време мој отав је био у болници по не знам ни ја који пут, и тај пут је као и сваки други за моју мајку био последњи да је уз њега и да се бори против његове да назовем болести. И уместо да ме лепо пита у чему је проблем, због чега су ми оцене такве, она је дошла код мене почела да се дере на мене, забранила ми да идем за нову годину било где, забранила да се виђам са најбољом другарицом, јер су ми због тога лоше оцене. Уопште није другарица крива, мени њено друштво треба, јер сам једино срећна када сам са њом. Моја мајка је у мојим годинама изгубила брата, вероватно да је проблем и у томе, јер ми је причала да је њен брат увек штитио и ишао са њом јер су је као малу у школи вређали, да ли је то истина или не, ја не знам. Али оно што знам је да без брата не могу да одем било где, пријатељи ме зову на рођендан у град, а ја иначе живим на селу, она ми не да да идем, отишла сам на два рођендана код две другарице које су правиле код куће рођендан, чудим се заиста како ме је и тамо пустила пошто има убеђење да ће неко да ме силује. Прошле године сам током летњег распуста променила доста момака, и она је за то некако сазнала и казнила ме тако што ми није дала неколико дана да изађем из куће. Оно што ми је на то рекла је само да сам ја мала са својих 16 година да се љубим са дечком. Наравно опет није причала са мном, а ја сам као и сада тражила савете од психолога на интернету. Сада сам постала онаква каква никада нисам желела, не волим никога, у сваку везу коју уђем раскинем за пар дана јер не могу да се виђам са дечком, мајка ми не дозвољава и ако се видим са неким дечком то је да она не зна, док моја најбоља другарица излази ја седим кући јер не могу нигде ноћу да идем без брата. Свесна сам тога да брине за мене, али зар није то мало претерано? И за те четири године колико траје моја скривена патња, она није села ни једном са мном да поприча, највише ме боли што је са мојим оцем, њеним мужем, свакид ан причала сваки сваки сваки, и његов одговро на њено сатима предавање био би ок, а са мном не може, јер сам ја себична, јер мислим само на себе, јер је њој доста њених мука , брига и проблема. Последњих месец дана скоро сваки дан плачем, она не примећује, нареди ми да јој скувам кафу и донесем јој испред ње, претходо плачући док је кувам, обришем сузе и дам јој кафу, она и не приемти да сам пплакала, ја кувам ручак и плачем у истој смо рпосторији али она моје сузе не примећује. Није била таква. Последњих неколико дана ми се дешава да не могу да издржим и једноставно почнем да плачем, за столом са се једном рпиликом издрала на бабу јер сам цео дан плакала а она је сво време ручка брбљала нешто, рекла сам јој да ућути бар 2 миннута, и почела да плачем, на шта је моја некада драга мајка рекла шта си ти принцеза да треба да ти се клањамо да нико не сме да приича кад си ти ту. Пре неки дан сам скупила храбрости и рекла јој, са ћерком се некад разговара мајко моја лепа, на шта је она са братом продискутовала ја кад год је питам нешто она је надрндана. Питала сам је да ли зна разлог због ког се тако понашам рекла је да је не занима, боли ме свака њена реч, нисам способна да се борим више са тим, тада ме је извређала када сам јој улице рекла да не разговара са мном уопште да није била ту са мном да седне да ми објасни да се дечко не мења свако вече да кажее нешто, да ме загрли можда. Не, она се издрала на мене и рекла ми да  је моје понашање не прихватиљиво, на шта је мени пуко филм и рекла сам јој да постаје иста као он,отац, и да иде код психијатра на шта је она мени рекла иди ти и лечи се иста си као он. Иако сам ја мислила да ће наш разговор да уроди плодом да ће лепо да разговара са мном драла се сво време на мене. Након тога сам побегла у своју соби и заспала, а она је након неколико сати дошла да ме пробуди да разговарамо. Нисам имала више снаге ни моћи, ни жеље да разговарам и само сам јој рекла погледај се у огледало и види у шта си се претворила. Боли ме што мије интернет заменио мајку, што тражим савете од ко зна које особе, а не од своје мајке која сама треба да ми их да. Са мном о момцима никада није ни причала, осим што би ми наредила идем у своју собу и да скратим језик. Дојади човеку све једном па је и мени
ако имате неки савет реците ми, не могу да се помирим са тим да ми је живот упропашћен у најлепшим годинама

[medenica]

Za svoje godine odlicno rezonujes. Mlada si i sad pocinjes da zivis,sve je to dobro kad to uocavas na vreme a to je sastavni deo zivota.  Tesko je  dati bilo kakav savet iskreno. Posveti se sebi da se izgradis iznutra  a tvoje vreme tek dolazi. Nije nikom lako pa niti tvojim roditeljima, oni su pod stresom i u depresiji i pored svega toga ti treba da se razvijas. Bolest jedne osobe celu kucu poremeti ali to moze i da te ojaca. U najboljim godinama si i  ne gubi nadu zivot je pred tobom. Uci skolu zbog sebe, kad zavrsis naci ces posao,  ljubav  ce  doci kad se najmanje nadas  a ti se  skloni od negativih misli i  samo  trazi  pozivne stvari  koje ti vracaju  osmeh  na lice a ne suze. Javiti  ce i  netko  strucniji od mene. Pozdrav.