
Имам 17 година, читајући на интернету приметила сам да је мој проблем, који ћу сада навести, типичан за мој узраст и да се доста младих људи сусреће са њим. Међутим, ја бих ипак рекла да се мој проблем разликује. Наиме пре 4 године мој отац је почео да пије, у почетку то нико није приметио, сви смо мислили да је болестан, јер се пре тога оперисао. Мислило смо да има проблем са тим што је оставио своју домовину пре 20 година и што се у рату гледао свачега. Међутим одговор на питање због чега пије увек је био не знам. Моја мајка је сваки дан разговарала са њим, сваки дан покушавала да га убеди да остави алкохол, крила од њега, расипала и ја и старији брат заједно са њом. Ја сам ипак била та која је више била уз њу, више тога видела од своје браће и претрпела, заједно ишла са мајком и оцем у Босну код неког психијатра, гледала све њене сузе, правила се да сам јака, а када ме нико не види за сваку њену пролила две. За сво то време, запоставила сам друштвени живот, наравно ишла сам у школу била одличан ђак, и још увек сам. Оно што ми се догодило на полугодишту друге године је да су моје оцене биле катастрофа, од одличног ђака са скоро сви петицама спала сам на недовољног, наравно једног кеца сам имала, али не могу ни да се похвалим с аосталим оценама јер су биле скоро све 3-ке и по нека 4-ка, о петицама да не говорим једва две. Баш у то време мој отав је био у болници по не знам ни ја који пут, и тај пут је као и сваки други за моју мајку био последњи да је уз њега и да се бори против његове да назовем болести. И уместо да ме лепо пита у чему је проблем, због чега су ми оцене такве, она је дошла код мене почела да се дере на мене, забранила ми да идем за нову годину било где, забранила да се виђам са најбољом другарицом, јер су ми због тога лоше оцене. Уопште није другарица крива, мени њено друштво треба, јер сам једино срећна када сам са њом. Моја мајка је у мојим годинама изгубила брата, вероватно да је проблем и у томе, јер ми је причала да је њен брат увек штитио и ишао са њом јер су је као малу у школи вређали, да ли је то истина или не, ја не знам. Али оно што знам је да без брата не могу да одем било где, пријатељи ме зову на рођендан у град, а ја иначе живим на селу, она ми не да да идем, отишла сам на два рођендана код две другарице које су правиле код куће рођендан, чудим се заиста како ме је и тамо пустила пошто има убеђење да ће неко да ме силује. Прошле године сам током летњег распуста променила доста момака, и она је за то некако сазнала и казнила ме тако што ми није дала неколико дана да изађем из куће. Оно што ми је на то рекла је само да сам ја мала са својих 16 година да се љубим са дечком. Наравно опет није причала са мном, а ја сам као и сада тражила савете од психолога на интернету. Сада сам постала онаква каква никада нисам желела, не волим никога, у сваку везу коју уђем раскинем за пар дана јер не могу да се виђам са дечком, мајка ми не дозвољава и ако се видим са неким дечком то је да она не зна, док моја најбоља другарица излази ја седим кући јер не могу нигде ноћу да идем без брата. Свесна сам тога да брине за мене, али зар није то мало претерано? И за те четири године колико траје моја скривена патња, она није села ни једном са мном да поприча, највише ме боли што је са мојим оцем, њеним мужем, свакид ан причала сваки сваки сваки, и његов одговро на њено сатима предавање био би ок, а са мном не може, јер сам ја себична, јер мислим само на себе, јер је њој доста њених мука , брига и проблема. Последњих месец дана скоро сваки дан плачем, она не примећује, нареди ми да јој скувам кафу и донесем јој испред ње, претходо плачући док је кувам, обришем сузе и дам јој кафу, она и не приемти да сам пплакала, ја кувам ручак и плачем у истој смо рпосторији али она моје сузе не примећује. Није била таква. Последњих неколико дана ми се дешава да не могу да издржим и једноставно почнем да плачем, за столом са се једном рпиликом издрала на бабу јер сам цео дан плакала а она је сво време ручка брбљала нешто, рекла сам јој да ућути бар 2 миннута, и почела да плачем, на шта је моја некада драга мајка рекла шта си ти принцеза да треба да ти се клањамо да нико не сме да приича кад си ти ту. Пре неки дан сам скупила храбрости и рекла јој, са ћерком се некад разговара мајко моја лепа, на шта је она са братом продискутовала ја кад год је питам нешто она је надрндана. Питала сам је да ли зна разлог због ког се тако понашам рекла је да је не занима, боли ме свака њена реч, нисам способна да се борим више са тим, тада ме је извређала када сам јој улице рекла да не разговара са мном уопште да није била ту са мном да седне да ми објасни да се дечко не мења свако вече да кажее нешто, да ме загрли можда. Не, она се издрала на мене и рекла ми да је моје понашање не прихватиљиво, на шта је мени пуко филм и рекла сам јој да постаје иста као он,отац, и да иде код психијатра на шта је она мени рекла иди ти и лечи се иста си као он. Иако сам ја мислила да ће наш разговор да уроди плодом да ће лепо да разговара са мном драла се сво време на мене. Након тога сам побегла у своју соби и заспала, а она је након неколико сати дошла да ме пробуди да разговарамо. Нисам имала више снаге ни моћи, ни жеље да разговарам и само сам јој рекла погледај се у огледало и види у шта си се претворила. Боли ме што мије интернет заменио мајку, што тражим савете од ко зна које особе, а не од своје мајке која сама треба да ми их да. Са мном о момцима никада није ни причала, осим што би ми наредила идем у своју собу и да скратим језик. Дојади човеку све једном па је и мени
ако имате неки савет реците ми, не могу да се помирим са тим да ми је живот упропашћен у најлепшим годинама