:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[narcisa zec]

Cao  Zvoncica30, dobro Ti nama došla?

Nisam stručnjak ali usudicu se da primijetim- bar mi tako djeluje,  da si Ti, uprkos svemu, ipak borac. (Nisam ok, hocu da mi bude bolje, preduzimam nesto...nista ne mogu da izgubim )
 
Pošto se ne poznajemo, ne znam koliko imas godina, čime se baviš, (jel imas posao ili ne), kakva ti je krvna slika      itd. pokušaj ti sama sebi da postavis neka pitanja tipa: zasto se tako osjećam, šta me je odjednom promijenilo... Pokušaj da se prisjetis da li se u periodu kad je sve počelo dogodilo nešto konkretno sto bi moglo da bude glavni uzrok tome i pokušaj da to izanaliziraš ili da sa nekim o tome popirčaš. Najbolje bi bilo sa roditeljima - ako imate otvoren odnos. To svako može biti prolazna kriza koju puno ljudi u životu prodje, pa ces i ti. Ja ti to zbilja želim. Ako budes imala potrebu pisi opet ovdje. Mi smo tu. 

[plutonac]

Pinacolada,
pre svega imaj na umu da si ti na fakultet tek krenula i da ti je sve to novo,sasvim je normalno da se jos uvek nisi potpuno adaptirala na novu sredinu,verovatno i razdvojenost od porodice,drustva itd i to je skroz u redu..mnogi brucosi prolaze kroz isto to..ne brini,uskoro ces se adaptirati..drugo,kao sto vidis akademsko ucenje nije samo skupljanje informacija kao u srednjoj skoli vec razumevanje materije,to ti sad znas ,a okolina ne tako da taj pritisak nema potrebe da osecas..trece ti si ipak dala dva ispita znaci nisi u frci skroz,ne panici..odgovorna i vredna jesi,ali poradi na metodu ucenja verovatno pogresno ucis,i znaj da je trema uvek kontraproduktivna.Veruj u sebe i uci pametno,pa se javi kad upises drugu godinu
Pozdrav!

[Dorijana]

Prvo,veliki pozdrav svima na forumu.
Drugo,odmah priznajem da za mene ovo predstavlja tezak korak (pisanje onoga sto me muci),a jos manje imam nadu da ce neko i obratiti paznju na to,al' svejedno,nista ne mogu da izgubim.
Ono sto me muci jeste depresivno stanje,potistenost,samokriticnost.Ljudi koji me okruzuju,i koji su uvek bili uz mene (izostavljam porodicu) me vole,i to ne kriju.Uvek su me i voleli,bar dok sam umela da se smejem.
Sve se to izgubilo i okrenulo naopacke.Vise od godinu dana ja nisam ja-nisam vise otvorena,komunikativna,raspolozena,spremna da pomognem drugima,optimisticna.Sad sam zatvorena u 4 zida,sama i ne vidim smisao i svrhu zivota,ljude teram od sebe.Osecam se tako bezvredno,nemam snage,ni volje za bilo cim.Imam osecaj da tonem sve dublje i dublje.Cak i stvari koje sam nekada volela i cinili me srecnom vise mi to ne predstavljaju,cak mi i smetaju.Komplimenti,flertovanje,izlasci,hobi,posao - sve mi smeta.Svaki pokusaj da se 'trgnem' je bezuspesan,tj. ostaje na tome - samo pokusaj.
Mislim da mi zaista treba pomoc ali ne znam kakva,ni od koga,jer se alarm u onom razumnom delu mozga upalio posle prve pomisli da naskodim sebi a svako jutro predstavlja novo razocarenje poceto recenicom 'zasto sam se probudila'.

Napisah sve ovo,misleci da ce mi biti lakse ako izbacim to iz sebe ali mi se nesto steglo u grlu i preplavio me ogroman osecaj stida.

U svakom slucaju hvala onome ko je procitao.

Evo @Zvončice30 da i ja dodam koju na prethodan odgovor, pošto mi ovo što pročitah zvuči prilično ozbiljno.

Sve što je @Narcisa napisala i ja bih te pitala. Šta je prethodilo svemu ovome i kako je sve počelo? Sve što si navela ukazuje na jednu ozbiljniju depresivnu epizodu, koju manje-više svi prođemo u životu. Ne znam gde živiš, ali bih ti iskreno preporučila da se raspitaš da li u tvom gradu ima dobar psiholog ili dobar psihijatar. Ako si uočila da počinju da se javljaju crne mislim, mislim da bi bilo dobro da se obratiš za stručnu pomoć. Antidepresivi daju jako dobre rezultate, koriste se 6 do 9 meseci, a kad krenu da deluju ti možeš mnogo lakše da se posvetiš otkrivanju razloga i razrešavanju svega toga što je dovelo do ovakvog stanja.

U principu, moguće je da se i čovek sam izvuče iz takvog stanja, ali je to začaran krug. Moraš krenuti da radiš nešto, viđaš ljude, a za sve to se nema dovoljno snage i tako u krug. Antidepresivi daju snagu za taj početni korak, a posle toga psihoterapija i rad na sebi garantuju da se u takve epizode više ne upada lako.

U svakom slučaju, ako treba savet ili neko usmeravanje ako budeš u dilemi, piši.

[narcisa zec]

Dragi čarobnjaci, evo radosne vijesti za vas 

Naš psiholog Dorijana je ponovo sa nama i raspolozena je da, u skladu sa svojim slobodnim vremenom, odgovara na pitanja aktivnih članova, s toga izvolite, raspisite se

P. s. Aktivan član je neko ko je napisao makar 30 porukica na forumu!!!


 

[LadyBug1983]

Zdravo svima

nova sam ovdje i iskreno, prikljucih se samo ne bih li nasla neko rjesenje.
Prica je duga, jer dugo i traje i sam svjesna da jedan post nece sve objasniti, pa sam otvorena i za podpitanja.
Imam 28 godina, skoro (s mukom po pola) zavrsen fakultet, imam porodicu i super super momka. Ovako ugrubo napisano se ne cini strasno, ali ni idilicno. Pozdaina je takva da sam ja u zadnjih, pa recimo 2-3 godine, uzasno nesretna, tuzna, stalno bi plakala, a cas poslije se smijala k'o ludaca, vecinom sam ljuta, stalno se osjecam neshvacenom, usamljenom i nekako ''sa strane'' svima. Ljutim se za svaku sitnicu koja mi se u momentu ljutnje cini velikom kao zgrada, jer mi to tada izgleda kao necije zapostavljanje mene ili mojih osjecaja. To se zapravo najcesce desava sa mojim momkom i kada istjeram na svoje (sto podrazumjeva svadju i nerviranje) onda se smirim i sama sa sobom isplacem i uvidim kako je to ustvari i bila SITNICA  eeeh onda opet placem, jer mi ga bude zao
Ovoj fazi je prethodila faza koju inace zovem 'laz'. Skoro 10 godina sam u porodici imala korisnika droga,tacnije sestru, i takav zivot je dovoljno tezak sam od sebe, a ja sam ga jos otezala tako sto sam sve to sakrivala od prijatelja, cak i onih 'bliskih', jer nisam zeljela da to bilo ko sazna, a o zapocinjanju veze sam samo mogla i da sanjam. I sad kad vratim film, pojma nemam kako mi je uspijevalo, ali mozete onda zamislit' kako sam dobro glumila.
Sada je sestra ok, fakultet na kraju, ja pronasla svog ljubav svog zivota:) I bas sad kad se sve stisalo, kad imam toliko toga zbog cega bi trebala da budem sretna i kad napokon mogu da se okrenem i svom zivotu, ja sam pukla Shvatila sam da ne znam da se brinem o sebi, da ne znam da se cujem, da ne razumijem svoje osjecaje...sve to kao da je zakrzljalo u meni dok sam pokusavala da nekog drugog odrzim na zivotu i zapravo zivila tudji zivot...Nekako sam dala i preko svojih granica i u strahu od tih uzasnih dogadjaja sam naucila da ubijem te ruzne osjecaje u sebi, ali sam istovremeno iskljucila i lijepe, bas kao da je bilo neko dugme koje sam pritisnula.
Odlucila sam krenem sa nekom vrstom self psihologije, jer nemam bas uslove da posjecujem terapeuta. Znam i da mogu to pobijediti i vec se trudim, samo osjecaj sigurnosti prije nego 'padnem' ne traje duze od dva dana. Od vaseg odgovora ne ocekujem cudo, ali ako neko bar vidi gdje je pocetak, odakle da krenem, meni bi bilo ogromno

[KristinaTina]

Zdravo svima!Obratila bih se psihologu,i svima vama,ali sam tek prijavljena,ali bicu aktivan clan,ukoliko mi se odgovori....

Javljam se zbog toga sto sam veliki borac i kao"kaktus",i u najtezim uslovima prezivim,ali ovo sve mi je prevrsilo svaku meru...Imam 26 godina,celog zivota ili ucim,ili radim,a od porodice nemam nikakvu podrsku,samo maltretiranje...Zbog kog sam bila izolovana i podsmevana od strane ljudi,jer sam potistena i ne umem nigde da se uklopim,a jako sam i osecajna i uvredljiva,ne dam na sebe,te me svuda svi zamrze,ne znam zasto...Nemam prijatelja...ni prijateljicu sa kojom bih mogla izaci...Svi me samo muce sa njihovim problemima,a ja kao da sam duh...Navikla sam na velike projekte a sada vise nemam snage za nista...Decka sam skoro ostavila,nisam ga nikad ni volela,niti mogu,svi oko mene me ne doticu...Nisam nikad ni imala,niti spavala sa nekim...Ocekivanja su mi prevelika...Ta moja nevinost doprinosi stresu,jer moram to da krijem,da mi se okolina ne bi potsmevala,a ja mrzim da krijem nesto...O sebi imam visoko misljenje,ali sad mi je grozno...Ravnodusna sam,i svakih pola sata menjam raspolozenje...Kako da naucim i polozim preostalih 9 teskih ispita kada me fakultet vise ne zanima,razocarana sam?Kako da nadjem drugaricu sa kojom bih mogla da izlazim i upoznajem ljude,jer ovako sam u 4 zida i nista drugo me ne cini srecnom sem izlaska,muzike,i nekog slicnog meni(koga nemam),i momka koga nemam?Ali bez drustva i drustvenog zivota,i ljudi kojima se divim(a koji ne postoje),sve mi je velika nula...Svi su me razocarali u zivotu...Ne mogu ni da disem vise,osecam jako pritiskanje u grudima i gusenje,ne mogu da uzmem vazdih,a inace nemam zdravstvenih problema...Sta da radim,kako da nadjem motiv za ucenje,iako mrzim moj fax,jer sam bila vukovac a ovde spala da ucim nesto stpo svaka budala da izvinete na iozrazu je vec polozila,a ja ne mogu,nije mi to nista spec.da polozim,te nemam ni motiv a samim tim ni snage,ali ogroman pritisak mi je,u svakom slucaju*ucila-ne ucila.. ?? Hvala svima unapred,na strpljenju i paznji!

[MarE86]

narcisa zec hvala za avatar Proslo je 4 meseca od kako sam vam pisao. Mnoge stvari su se promenile, ne trosim vise 80% plate na marihuanu vec 20tak jos malo pa 0%, sto je kul Slabije se zatvaram u 4 zida, poceo sam da trcim,setam i provodim vreme sa dragim ljudima. Poceo sam ponovo da sviram i da citam. Sto se tice emotivne krize, malo mi je bolje. Proslo je neko vreme i nema vise vremena za tugu. Komplex nize vrednosti je i dalje tu ali radim na tome. (nemam kriv nos itd Cak sta vise izgledam super samo imam tu losu harizmu koju ljudi osecaju gde god se pojavim i jednostavno sam "neprivlacan". Poslednje vreme se borim sa tim da sebe zavolim malo vise jer sam zakljucio da mi niko nije kriv, vec da sam ja taj koji sam sebe unistava. Kako kazu kakav si prema sebi takvi su i drugi prema tebi (tako nekako) Nadam se da cu biti istrajan i da ce sve biti ok jer mi nedostaje da budem SRECAN da se smejem i uzivam u zivotu. I nedostaje mi ljubav, da me pokrene jer sam jako emotivan i kad imam ljubav onda letim i najjaci sam. Polako, male pobede vode ka velikim. Hvala jos jednom sto ste tu Kuckamo se uskoro i ocekujem da cemo se ovome smejati Svako dobro

[narcisa zec]

Hej, bas se radujem sto si opet tu i to s dobrim vijestima i poz energijom. Mene si već nasmijao 'nemam kriv nos' ostani takw i dodji nam opet a s marihuanom oprez

[plemetina]

imam jedan problem i to mi se pojavio pre nedelju dana kad nesto pravim to mi je sve kao san negativan sam celo vreme nemam nikakav osecaj u bilo cemu hladan sam u svemu sa devojku, sa drustvo sa porodicom sa sve i ne osecam se smireno u glavi mi je kao da me ceka mnogo posla i da necu moci nikad da zavrshim molim vaz pomozite mi sto pre  hvala vam

[PantaRei92]

Imam problema. Kad me neko povredi na bilo koji nacin,ja odmah kazem zbogom,ne obracaj mi se u zivotu. Ni ne saslusam tu osobu, za mene je mrtva..... E,sad, ja ne znam zasto je to tako  Ali jako odgurujem ljude od sebe, i briga me i da ostanem bez prijatelja. Znam da sam djubre ali tako je. Ne znam samo zasto je to tako 

Ali to nije stalno, nekad sam dobro raspolozena, pa sve okrenem na zajebanciju, ni ne shvatim kao uvredu. 
Nekad samo cutim i placem, trpim. Zavisi sve od raspolozenja. Prsla sam 

Sta god da kazem ili uradim u zivotu, sve zajebem. Ili ljudima nije dovoljno dobro. To me nervira. Znam samo da svaki dan slusam deranja jesi ti normalna, zasto ovo-ono. Ti si pukla, ti imas problema,idi leci se. I to je doslo do te mere da sam ja samu sebe uverila da ja imam nekih problema, a verovatno ih nemam nego su mi usadili u glavu da ne radim nista kako treba