Hvala na odgovoru, mada sam sad i zaboravila na to, to mi vise dodje i ode
Imam trenutno vecih problema sa svojim deckom. Izgleda da ne umem da priznam da imam problem i do skoro sam lepo bila ubedjena da je sve u redu i da sam samo ja malo cudna, a onda posle nekoliko razgovora sa njim shvatila sam da ipak imam problem. STalno mi kaze da sam mnogo negativna i da uvek gledam najgore moguce scenarije i to jeste tacno mada sam ja to drugacije gledala, kao da vidim sta je najgore sto moze da se desi pa da nadjem resenje za to i onda da se nadam da nece da se desi. I to mi je bilo nekako normalno, ali izgleda da sam negde usput pocela da verujem u to najgore jer mi je nekako to lakse, pa i ako se desi onda necu da se razocaram. I cak ni to ne bi bio problem da ja ne preterujem u reakcijama na MOGUCE situacije
Znaci nesto sto je malo verovatno da ce da se desi, meni predstavlja ogroman problem i nerviram se i pogadja me ozbiljno
Mozda bi trebalo da napomenem da su mi roditelji razvedeni i da smatram svog oca veoma losim ocem koji ne drzi obecanja i gleda samo sebe i mozda sam to projektovala na sve muskarce; i da sam sem toga imala dosta takvih situacija gde nesto izgleda dobro a onda se sve raspadne, tj desi se najgore moguce i da sam iz toga donela zakljucak da najgore moze da se desi i da manje boli ako ga ocekujem. Stalno brinem o stvarima koje se nikad ne dese a meni oduzmu dosta vremena i zivaca...
Ako sam svesna svega ovoga kako to da se i dalje desava?? I dalje isto osecam za iste probleme kad naidju iako mi razum govori da ne treba da razmisljam tako
Naucila sam da uvek drzim svoje emocije pod kontrolom i uvek su svi mislili da sam mnogo hladna osoba koju nista ne dotice. Naravno da to nije istina i nisam cak ni sigurna zasto sam to radila.. Mozda ako druge ubedim da me nesto nije povredilo mozda i ja poverujem u to?
U svakom slucaju, moj decko je mnogo otvorena i direktna osoba za razliku od mene i onda sam ja zbog njega uspela da prestanem da se ponasam kako se ponasam i otvorila mu se i ispricala dosta stvari koje zapravo nikad nikome nisam rekla i sad se stalno svadjamo. Sve svadje su zbog mene, da napomenem. Smeta mi njegov izlazak, njegovi drugovi, posao, sve.. Nemam razloga da mi smeta nista od toga i ja to znam ali ne mogu da uticem na to kako se osecam. Cak uspevam cesto da prodjemo bez svadja za neke stvari za koje se nekad svadjamo i ne znam ni od cega zavisi to, ali eto nekad mi smeta nekad ne. Obracam paznju na sve sto izgovori ili uradi i onda naravno da nadjem neke stvari koje se ne uklapaju i koje mogu da mi zasmetaju ali to samo kad se desi da je izasao ili nesto od pomenutog..
Jesam ljubomorna i jesam posesivna ali u normalnim granicama i do sad nismo imali problema sa tim zato sto sam uvek svesna cinjenice da on nije tip koji laze ili vara i znam da me mnogo voli sigurno, ali prosto razlicito razmisljamo tj on ne razmislja o nekim stvarima koje mene muce i koje su iskreno glupe ali sta da radim
Moja pretpostavka, posto se vremenski uklapa, je da je sve zbog toga sto se sad osecam previse ranjivo zbog toga sto zna toliko o meni i sto nisam navikal na to i da sam sad izgubila kontrolu, odn.da sad zna koliko mi je stalo do njega i da sad ne mora da se trudi kao i do sad (da, imam problem i sa kontrolom, mora sve da bude kako sam planirala i ako ne bude onda me to mnogo poremeti i ne umem da funkcionisem; i imam problem i sa tim da imam samo jednu opciju otvorenu, ni tad ne znam kako da funkcionisem, i ovo ne znam da li ima ikakve veze sa svim ovim, ali da spomenem bolje mozda) Takodje ne umem nikad i ni u cemu da se opustim i uzivam nego uvek moram da kontrolisem i proveravam nesto i da ocekujem da nece to da bude dobro i da nece da mi se svidja. Logicno da sam mnogo nesrecna zbog svega toga... Samo sad sam uvukla u to jos jednu osobu do koje mi je stalo i mislim da nece ni moci dugo da podnese ovakvo ponasanje i da cu da ga izgubim a to ne bih nikako mogla da prezivim
U poslednje vreme sam mnogo nesrecna i sve mi je postalo nebitno i skolu sam zapustila i drustvo mi je nekako postalo nebitno, samo zelim da budem sama...
pre par meseci sam radila neke psiholoske testove i svi rezultati su mi pokazivali da sam u depresiji sto mi ranije nikad nije ni palo na pamet ali od tad sve vise shvatam da je mozda i tacno.
Zelim da promenim nesto i nadam se da cu moci da se promenim jer ne zelim da budem nesrecna ali sve vise mi se cini da nije moguce da se promenim da sam ovakva postala dugim procesom i da sad necu moci da se izvucem iz toga
Moj decko je veoma strpljiv sa mnom i uvek voljan da pricamo i njegova je ideja da mu ispricam bas sve i da ce tako da mi bude bolje ali mene je strah da ce da bude samo jos gore i da ce i meni psihu da unisti to i da ce i nasu vezu da unisti
Dajte mi neki savet sta da radim jer ovo je prvo put posle dosta godina da zapravo trazim pomoc jer sam do sad mislila da cu sve moci sama da sredim ali ocigledno ne mogu..
Tema: 
15:22:33, 11.Jul.2016. 
