Zapravo, ja ni ne znam sta je moj problem. Pre tri nedelje umro mi je brat (Maki) koji je imao 25 godina. Znala sam da je bolestan,svi u porodici smo znali, i znali smo da mu vek zivota nije dug ali sam mislila zivece on jos, do nekih 40-tak godina. Kada je umro ja nisam bila sa njim, jer studiram u drugom gradu. Svi su bili,i mama, i tata, i drugi brat...samo ja nisam bila. Tog dana brat nije ni hteo da me cuje...nije hteo da razgovara sa mnom. Posto je bio dete sa Daunovim sindromom i plucnom hipertenzijom moji su vecu paznju posvecivali njemu nego meni i bratu, te smo nas dvoje dok smo bili mladji bili ljubomorni i nisam se toliko druzila s njim.Kako sam odrastala i sazrevala shvatila sam zasto su moji takvi prema njemu pa sam se i ja trudila da budem bolja-kupovala sam mu sitnice, sedela s njim dok je igrao igrice na komp. igrala se s njim, pricala...ali ne uvek.Ipak osecam grizu savesti jer nisam bila bolja,kao sto rekoh nisam bila VISE s njim. Izadjem ja uvece,izadje moj brat a on ostane sam s mamom da gleda tv.Nervirao se sto nije mogo da bude kao mi...kao mali razlike izmedju nas nisu postojale - igrali smo se zajedno,iso je u osnovnu skolu, iso na more,plivao je,trcao...kako je stario gubio je snagu a mi smo usli u pubertet...isli na ekskurzije,docek nove godine,slavili matursko...a on je gledao i nervirao se. Jednostavno osecam krivicu zasto nisam bila vise uz njega.I sad ove zadnje nedelje pre nego da umre mama je rekla da nije dobro, nije vise mogo da ode ni do kreveta,ali ja sam se nadala da ce se izvuci,uvek se izvlacio...zato nisam otisla kuci,bila sam sigurna da ce u biti bolje i da cu a videti za ddve nedelje...od kada studiram culi smo se svaki dan..nekad i po dva puta..mnogo se sekirao za mene kako sam ovde sama pa da li ucim...mnogo mi je tesko sto se nismo culi i videli tog njegovog zadnjeg dana..
Moj drugi brat (87 godiste) je bio jako los prema celoj porodiici proteklih 4 meseca.Studira vec 5 godina i jos je na prvoj godini,te se pre 4 meseca vratio u nas rodni grad. Mojima je stalno trazio novac za grad...1000din mu je bilo malo,vec bi trazio i po 2000,3000.Moji su se nervirali,Maki se nervirao jer nije voleo svadju i buku,a on kad god moji ne bi hteli da mu daju novac poceo bi da udara rukom o sto ili da zalupi jako vrata.Na doceku ove nove godine trazio im je 200e - nisu mu dali pa je rukom razbio prozor vrata.Ne mogu da zaboravim njegovu reakciju kada je Makiju bilo tesko(kiseonik u krvi mu je pao ispod 30) i mi smo tu bili uz njega,a on je dosao onako sredjen i reko '''tata daj mi pare'', i kad mu je tata rekao ''kako mozes,pa vidis da Makiju jedva dusu drzio'' brat je odmahnuo glavom i reko ''ma daj''...Makiju je iz ustedjevine ukao 100e (Marka je to bilo jako povredilo) meni je trazio na zajam 30e da bi platio dug koji su popili ne on,vec njegovi drugari,i nisam mu dala.Sada, kada nam je brat umo,on samo cuti...Odbija da prica.Prica nesto,i kad god mu moji ponude pomoc da ga izvuku,da radi,da ide kod psihologa on cuti.
Imam decka vec 4 godine.Imali smo neke probleme..nije me prevario ali pre godinu ipo izgubila sam poverenje.Volim ga,i voli on mene.uz mene je,cujemo se stalno,lepo nam je,pomaze on meni,pomazem ja njemu.Ostavio je fax kada mi je brat umro i dosao je na sahranu.Nisam mogla da ga zagrlim,ni tada,ni naredna dva puta kad smo se videli nakon toga.On je sad na faxu u Nisu,ja u Beogradu...sve je normalno kao i uvek,cujemo se,dopisujemo, samo sam ja na neki nacin ljuta njemu. Izadje kod druga..ne pise mi 20min ja odma vicem na njega,prebacujem mu kako nije uz mene,ili isto tako kad ga zovema on se ne javi...postala sam jako besna i ljuta.Kao da mi je on kriv...i razmisljam kako sam ja isla da se vidjam s njim a nisam sedela s bratom nocu.Nije zasluzio da se tako ''istresam'' njemu, nije on nista kriv,ali ne mogu da se suzdrzim,sve sto radi me nervira,kaze ''ostavi sam kosarku zbog tebe,ne idem u teretanu,stalno ti pisem i ti nisi zadovoljna,ko da sam najgori na svetu'' i upravu je,i kazem mu da je upravu i kada sam mu predlozila da raskinemo da ga pustim da zivi reko je da ne lupam da je sasvim srecan i da ima samo mene..ali jai dalje nastavljam svoju pricu...
Sada treba da se vratim ucenju,nesmem da odustanem od faxa...cak i osecam pritisak jer su moji rekli''moras, nemoj i ti da nas razocaras,molim te'', a meni je sad a tesko da ucim,jedino sto me kao malo oraspolozi jeste neka igrica i neka tv serija..nista drugo..ucenje mi tesko pada a ne bi da razocaram moje,a ni sebe..a nemam snage i motivacije da ucim...
Nadam se da ste me shvatili...Hvala.
Tema: 
15:22:33, 11.Jul.2016. 
