Evo jos par zanimljivih verovanja zastupljenih u nasem narodu ! Razbijeno ogledalo - sedam godina nesreće Ako razbijete ogledalo, nesreća će vas pratiti sledećih sedam godina!
Verovatno je da bi ovo verovanje danas moglo da se koriguje, tako da se "smanji kazna" onome ko razbije ogledalo, jer je sedam godina zaista mnogo vremena. Ipak, ono i dalje postoji u istom obliku u kome je i začeto.
Prva ogledala koja je čovek koristio, istini za volju, nisu ni mogla da se razbiju, jer ih je činila mirna površina vode. Bez naučnog znanja o prirodi, čovek je mislio da je njegov odraz, koji je video na površini jezera ili bare, bio njegovo drugo "ja", ili njegova druga duša. On se plašio da bi, ako bi uznemirio to svoje "drugo ja", na neki način time povredio sam sebe. Kad su kasnije napravljena staklena ogledala, njihovo razbijanje značilo bi i ozbiljnu povredu svoje duše.
Stari Rimljani su verovali da se čovekov život "obnavlja" svakih sedam godina. Pošto je razbijanjem ogledala taj život bio ugrožen, trebalo je čekati celih sedam godina da bi se on obnovio.
I ovo sujeverje, kao i većina drugih, zasnovano je na praktičnim razlozima. Staklena ogledala su nekada bila veoma skupa, pa je njihovim vlasnicima dobro došlo verovanje koje bi pomoglo da ona što duže ostanu čitava.
Detelina sa četiri lista Postoji nekoliko legendi koje prate ovu biljku. Jedna od njih je da je Eva ponela sa sobom detelinu sa četiri lista kad je napuštala raj. Ipak, mnogo pre nego što se pojavila priča o Adamu i Evi, Druidi (starokeltski sveštenici) u Engleskoj su verovali da detelina sa četiri lista ima magijska svojstva. Jedno od tih verovanja bilo je da svako ko pronađe detelinu sa četiri lista, dobija sposobnost da vidi zla bića kao što su veštice i đavoli, pa da tako može da ih izbegne.
Prema drugom tumačenju, za detelinu sa četiri lista verovalo se da donosi sreću zato što ona predstavlja krst, ali ne kao religijski simbol (jer se on u hrišćanstvu pojavio tek u trećem veku posle Hrista) nego kao Solarni ili Sunčev krst. Naime, ljudi su nekada koristili Sunčev krst za orijentaciju: jedna prava linija krsta pokazivala je na mesto na kome Sunce izlazi ili zalazi (kao istok ili zapad), a druge dve pokazivale su sever i jug. Presek ovih linija činio je Solarni krst.
U stvarnosti, detelina sa četiri lista je zapravo kao i obična detelina, samo sa degenerisanim genom koji određuje broj listova. Potražnja za ovim simbolom sreće danas je tako velika da su neke uzgajivačnice uspele da odgaje sorte deteline u kojima se ovaj degenerisani gen veoma često javlja, pa tako danas možete da kupite seme od njih i da tako imate celu baštu punu "sreće"!
Petak, trinaesti Smatra se da je petak, kad pada trinaestog dana u mesecu, nesrećan dan za sve ljude osim za one koji su rođeni u petak, trinaestog - za njih je to onda srećan dan!
Danas se pominje mnogo korena od kojih potiče verovanje da je petak nesrećan dan. Jedno od njih je da je Eva ponudila jabuku Adamu u petak, drugo da je u petak započeo Veliki potop, zatim da je gradnja Vavilonskog tornja prekinuta u petak, pa da je Isus Hristos razapet u petak (a na tajnoj večeri je bilo 13 ljudi), i tako dalje.
Inače, još pre nego što je Biblija bila napisana, petak je smatran za važan dan. Ljudi su se petkom posvećivali posebnim ritualima, u kojima su pozivali svoja božanstva i molili ih za dobru žetvu, zdravlje i sreću. Oni koji su radili toga dana smatrani su za proklete, i verovalo se da će im se to nepoštovanje božanstava osvetiti.
Petak se nekada ljudi zvali i "Veštičji Sabat", jer se verovalo da su se svakog petka dvanaest veštica sastajale sa djavolom - a to je trinaest zlih duša na jednom mestu, dovoljno da se načini zlo. Zato se spoj petka i trinaestog u mesecu smatra najgorom mogućom kombinacijom.
Potkovica Verovanje da potkovica donosi sreću potiče od verovanja u simbole polukruga i Mesečevog srpa. U ranijim religijama verovalo se da polukružni oblik poseduje magijske moći i da ima sposobnost zaštite. U antičkom Juhatanu i Peruu, hramovi su građeni tako da su imali ulazno stepenište i trem u obliku polukruga, a slična praksa je bila i u Španiji. Ruševine Stounhedža takođe pokazuju da su Druidi (starokeltski sveštenici), koji su obožavali Sunce, gradili objekte polukružnog oblika. Tokom Srednjeg veka, crkve i javne zgrade imale su prozore i mnoge detalje na fasadama u obliku polukrugova, jer je postojalo verovanje da ovaj oblik štiti od zlih sila.
Konje su počeli da potkivaju Grci u 4. veku. U to vreme konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću. Potkovice su pravljene od gvožđa, za koje se, uzgred, verovalo da je čvrstinu dobilo od veštica.
Doskora su potkovice pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Zato nije nikakvo čudo što su stari Grci i Rimljani držali potkovice zakucane na zidove ili iznad vrata kako bi im donosile sreću i štitile ih od svakog zla.
Postoje dva različita verovanja kako treba okačiti potkovicu. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala (naročito ako je okačena iznad vrata), pa tako neprekidno sprečavala da đavo pređe prag i uđe u kuću.
Pre mnogo vekova, Arapi su pustinju prelazili na konjima i, kad bi konj izgubio potkovicu ili kad bi ona pukla, to je moglo nesrećnu životinju i njenog vlasnika da košta života, jer konj nije mogao da nastavi put po tlu koje je mestimično bilo kamenito. Ako bi u takvoj situaciji konjanik pronašao svoju (ili tuđu) izgubljenu potkovicu, zaista je imao razloga da se raduje, jer bi mu ona spasila život! Ona bi mu tada zaista donela sreću.
Kucanje o drvo U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo".
Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.
Zečja šapa Ako je verovati ovoj sujeverici, da bi zečja šapa donela sreću onome ko je nosi, to mora da bude njegova zadnja leva šapa, da se nosi u levom džepu, a posebno veliku snagu ima ako je tog zeca ubila razroka osoba u noći punog meseca! Ipak, kad negde kupite zečju šapu, to je obično prednja šapa (ona je manja pa je praktičnija za nošenje), a ko je i kada ubio zeca - to vam verovatno neće ni biti važno (a još manje nesrećnom zecu).
Verovatno je da je ovo sujeverje nastalo u staro vreme, kad su ljudi zečevima pripisivali i dobre i zle osobime. Ove životinje su umiljate kad se pripitome, ali je podozrenje izazivalo to što su u noćima kad je mesec jako sijao, izlazili da se hrane. Posebno je zbunjivalo ljude to što neke vrste zečeva leti imaju smeđe, a zimi belo krzno.
Snaga zečjih zadnjih nogu je impresivna, naročito kad oni brzo trče, a pritom oni zadnje šape čak provlače ispred prednjih, kao da će im one "pokazati put" kojim mogu da pobegnu od opasnosti. Moguće je da je to stvorilo kod ljudi uverenje da zadnje šape imaju magijsku moć da izbegnu svaku opasnost.
Prolazak ispod merdevina U nekim azijskim zemljama, osuđenike na smrt su vešali tako što su konopac vezivali za sedmu prečagu merdevina prislonjenih o stablo drveta. Pošto se verovalo da je smrt "prelazna", ljudi su se dobro čuvali da ne prolaze ispod tih merdevina jer su verovali da će tako i oni "uhvatiti" smrt.
Merdevine su simbolizovale različite stvari u raznim kulturama. Egipćani su im pripisivali pozitivne mistične osobine, jer su verovali da je njihov bog sunca Oziris spašen merdevinama kad je bio zarobljen od strane Duhova tame. Zbog ovoga su male merdevine stavljane u grobove egipatskih kraljeva, kako bi im pomogle da se popnu na nebo. I dan-danas neki Egipćani nose male modele merdevinama jer veruju da će im one doneti sreću.
U drugim krajevima sveta, ljudi iz različitih razloga izbegavaju da prođu ispod merdevina. Jedan od korena ovog običaja zasniva se na tome da su merdevine, kad se naslone na zid, činile trougao sa podom i zidom, što je simbolizovalo život (ili boga), a taj simbol je smatran za svetinju pa bi prolazak kroz njega bio skrnavljenje svetinje. Zato se verovalo da će svakoga ko prolaskom kroz ovaj trougao pokaže nepoštovanje svetinje, snaći zaslužena kazna.
http://www.paralax.rs/praz.htm
Tema: 
09:10:03, 29.Jul.2010.