Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?

  • Odgovora: 49
Stranice: « 1 2 3 4 5 »

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #30 poslato: 13:18:39, 16.Mar.2010. »
Agresivno dete
 
Danas postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Pojedini naučnici je definišu kao reakciju, tačnije, odgovor na frustraciju, a drugi kao deo genetskog paketa, tj. nešto s čime se čovek rađa. Iako se ona često pogrešno tretira kao emocija, u pitanju je samo način izražavanja gneva, tj. agresije.
 
Ono u čemu su naučnici saglasni jeste da je agresivnost deo ljudske prirode i da je, u većoj ili manjoj meri, posedujemo svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se već u uzrastu od dvanaest meseci mogu uočiti prva ovakva ponašanja, da bi se sa četiri godine agresivnost već stabilizovala kao crta ličnosti.U različitim fazama razvoja ona se različito manifestuje. Tako će, na primer, jednogodišnje ili dvogodišnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada želi da nešto postigne. U adolescenciji, agresivnost se očitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje školskih obaveza, namerno kašnjenje, "otkačeno" odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)...
 
Zašto su pojedina deca agresivna?
 
* Ograničenje uzrasta.
U zavisnosti od uzrasta mogućih uzroka ima veoma mnogo. Za predškolski uzrast je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje javlja se i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.
 
* Nedostatak granica.
Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ukoliko vaše dete ima problem agresije, najpre razmislite da li u vašoj porodici postoje granice ponašanja i koliko su one primerene vašem detetu.
 
* Način pridobijanja pažnje.
Dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokuzuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...). Na ovaj način izazvana pažnja jeste tzv. "negativna pažnja", ali u očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.
 
Kako smanjiti agresivnost?
 
* Isključite fizičko kažnjavanje.
Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Kada vi koristite fizičko kažnjavanje pokazujete da ste i sami agresivni, i da je to način postizanja cilja. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate. Dakle, presudno je ono što vidi i oseti u svom domu, a sa socijalizacijom bitan faktor razvoja postaje i vrtić, škola, vršnjaci, drugi tzv. ne-roditeljski autoriteti...
 
* Pronađite drugi način.
Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da "izbaci" iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku, istući jastuk... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima. Objasnite da će deca rado hteti da se sa njim druže, ako i on poštuje pravila neke igre, ako ne viče stalno i ne pokušava svaki sukob da reši pesnicama...
Sportske aktivnosti će mu, takođe, pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.
 
* Objasnite.
Ako ne razume vaše zabrane, dete će postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduće postupke. Zato, sve ono što mu branite, istovremeno objasnite i zašto to činite. Samo tako, dete će vaše zahteve ispuniti iz poštovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vaše kazne.
 
* Pozitivan stav.
Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igračke i uvažava osećanja drugih. "Ne radi drugima ono što ne želiš da neko tebi radi" je jednostavna poruka koju i veoma malo dete brzo može da usvoji. Učeći ga empatiji, pomažete mu da razvija nenasilan model ponašanja.
 
* Samokontrola.
Predložite mu da kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Ili, da se podseti šta bi u istoj situaciji uradila njegova mama ili neko drugi ko ima nenasilno ponašanje, a detetu predstavlja autoritet. Detetu će biti teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.
 
* "Pravi" dečak.
Već u uzrastu od dve godine počinju da se uočavaju razlike u agresivnosti dečaka i devojčica, pri čemu su dečaci tri puta agresivniji. Pojedini naučnici uzrok vide u biološkoj osnovi, tj. u drugačijem sastavu polnih hormona kod dečaka, a neki naučnici za agresivnost "krive" stereotipe u vaspitanju: devojčicama se stalno govori da nije lepo da se tuku, a dečacima da moraju da budu jaki, da "pokažu zube" kad god je to potrebno, da je sramota da plaču ili pokažu slabost. Umesto toga, vi ponavljajte svom sinu da mora da se ponaša kao "pravi" dečak. To ne znači da bude svađalica ili nasilnik, već da bude uzdržan, pažljiv prema okolini i da ume da vlada sobom.
 
* Poslušnost.
Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti (na primer: pomoću odeće, žargona, načina života), jedino polje u kojem vide šansu da pokažu svoju različitost je nasilnost.
 
* Igra.
Iskoristite igru kao sredstvo učenja. U igri uloga, postavite različite, svakodnevne situacije. Na primer: »Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas, i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.
 
* Granice.
U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju ili zato što su roditelji preterano popustljivi ili zato što zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponašanje dobrodošlo. Iako ne postoji opravdanje da ono, na primer, tuče drugu decu, uništava stvari, koristi pretnje, ucene i slično... roditelji su, na žalost, često spremniji da "zatvore oči", nego se suoče sa problemom. Postavljanje jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena a koja nisu, ne znači da treba da zavedete diktaturu u svojoj porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno učite ga socijalizaciji.
 
* Pohvale.
Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način uspe da odreaguje drugačije ili vas u nešto ubedi argumentima. Nemojte zaboraviti da, iako ne izgleda realno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i gde sebe doživljavaju kao pobednike. Pomozite detetu da očvrsne svoje samopouzdanje. Kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da u nekim za njega nezgodnim situacijama odreaguje na drugi način osim agresijom....pohvalite ga i zagrlite.
 
Agresija nije samo fizički gnev
Kada se spomene agresivnost najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija... Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Veoma je važno pronaći način adekvatnog ispoljavanja agresije jer se kao posledice preterano dugog potiskivanja mogu javiti opasnosti za mentalno i fizičko zdravlje (depresija, suicidalni pokušaji, ali i čir na želucu te mnoge druge bolesti koje su najčešće rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama).
 
Jastuk za udaranje
Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za pražnjenje. Ili, odredite da je to detetov lični jastuk, ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.
 
Kontrola kvaliteta vremena
Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina gledanih filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja takođe predstavljaju način na koji vaše dete provodi svoje slobodno vreme. Destruktivni sadržaji se skladište u dečjoj podsvesti a rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.
 
Jelena Holcer, pedagog   Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #31 poslato: 13:20:02, 16.Mar.2010. »
Povodljivo dete
 
Povodljiva deca su nesigurna u sebe. Brzo prihvataju autoritete, kako odraslih osoba, tako i svojih vršnjaka, i veoma su prijemčiva za tuđa mišljenja. Ne uspevaju, a često ni ne pokušavaju da se odupru pritisku vršnjaka.
 
Iako roditelji prepoznaju povodljivost kao generalno negativnu dečju osobinu, često se o nju oglušuju i ne obraćaju dovoljno pažnje. Najpre, ona nije podjednako "opasna" u svim uzrasnim fazama deteta. Na primer, u predškolskom dobu ona se može manifestovati kao dečje lako i brzo prihvatanje predloga druge dece da se igraju određenih igara po njihovom, a ne njegovom izboru. Ipak, konfliktne situacije u ovom uzrastu su uglavnom bezazlene. Naime, dete još uvek formira svoju ličnost, ali je i pod stalnim nadzorom neke odrasle osobe (roditelja, vaspitača u vrtiću, bake i sl.), pa se povodljivost tek naslućuje kao potencijalno žarište budućih problema.
Međutim, što je dete starije, to je uticaj vršnjaka sve veći.
 
Želja za "uklapanjem". U prvim razredima osnovne škole, većina dece ima jasno izraženu želju da se "uklopi", tj. da budu što prihvaćeniji i popularniji deo vršnjačke grupe. Po cenu te prihvaćenosti lako prihvataju tuđe predloge i mišljenja, ne razmišljaju o njima samostalno. Odrastajući, dete postepeno gradi sopstvene stavove, stiče nova iskustva koja utiču na formiranju ličnog pogleda na svet. U periodu puberteta, u velikoj meri će već imati formirane lične stavove, nastale pod uticajem vršnjačkog okruženja, ali i vašeg uticaja. Tada je povodljivost i  najopasnija, jer su u ovom dobu najveća iskušenja (eksperimentisanje sa alkoholom, narkoticima, prva seksualna iskustva...). Ako su vršnjaci ranije lako mogli da nagovore dete da se igraju igara po njihovom, a ne njegovom izboru, sada ga sa istom lakoćom mogu nagovoriti na nešto krupnije i opasnije (na primer, sitan kriminal).
 
Uzrok i posledice. Roditelji su skloni da probleme za ponašanje svoje dece traže u njihovom "lošem" društvu. Međutim, niti bi vaše dete imalo "loše društvo", niti bi ono uspevalo da u negativnom smislu utiče na njega, kada ono ne bi bilo povodljivo, tj. kada bi znalo da se odupre. Loše društvo i različita iskušenja na koje dete pristaje samo su posledica. Takođe, to znači da čak i kada se izborite sa jednom posledicom, uzrok ostaje i dalje, odnosno, moguće je da ćete uskoro biti suočeni sa novom posledicom istog uzroka - detetove povodljivosti. Upravo zato, kada primetite povodljivost kao osobinu svog deteta, pokušajte da je korigujete odmah. Ne čekajte iskušenja i potencijalno opasne situacije.
Pored želje da se uklopi u svoje vršnjačko okruženje, bitan uzrok povodljivosti je i neformirana sposobnost da se suprotstavi autoritetu. Ovaj autoritet najčešće predstavljate vi, roditelji. Dete u svom iskustvu poseduje saznanja šta se dešava kada vam se suprotstavi i ne želi da ponovo proživi istu situaciju. Istovremeno, to je dobar pokazatelj da od vas uveliko zavisi koliko će se osamostaliti i ohrabriti da svoje mišljenje ubuduće jasno i glasno zastupa.
 
Bolji sagovornici. Pokažite se kao bolji sagovornici nego što su to njegovi vršnjaci. Ne zaboravite da to podrazumeva i one osetljive teme kao što su seks, narkomanija a ne samo ono što je vama zgodno da savetujete. Takođe, „okanite se" savetovanja uopšte. Važnije je da slušate, pokažete razumevanje, usmerite dete da svaki aspekt pogleda iz više uglova. Nemojte mu povlađivati, niti osuđivati što ne razmišlja kao vi. Naime, proces odlučivanja i donošenja odluka, takođe, se uči. Kada zna da može računati i na vaše mišljenje, savet, sugestiju, ili barem na vašu spremnost da čujete njegovo mišljenje, potreba za vršnjacima kao sagovornicima neće biti od presudnog značaja.
 
Sopstveno mišljenje. Insistirajte na tome da od deteta uvek dobijate konkretne, jasne odgovore. Nemojte se zadovoljavati odgovorom: "Ne znam".Ovakav odgovor često ne ukazuje da dete nema svoje mišljenje, nego da ga "mrzi" da smisli. Međutim, kada mu vi popuštate i prihvatite takav odgovor, dajete mu zeleno svetlo da i dalje ne mora da razmišlja. Insistirajte. Recite mu: "Razmisli, pa ćeš znati". Podrazumeva se da ćete ovo mišljenje pažljivo saslušati i da ga nećete okarakterisati kao potpuno pogrešno ili glupo, čak iako ste sigurni da je upravo takvo. Slično je i sa odgovorima gde se dete "izvlači" na ponašanje drugih. Na primer, vi pitate: "Zašto si pobegao sa časa?", a ono vam odgovori: "I drugi su pobegli". Vi, možda na osnovu ovog odgovora naslućujete da je vaše dete pokazalo solidarnost, i ma koliko bili svesni da su ovakvi odgovori uobičajeni za određeni uzrast, to još uvek ne znači da ste obavezni da ih prihvatite. Budite uporni: "Ne pitam za druge, pitam zašto si ti to uradio?"
 
Borba mišljenja. Preispitajte svoj stav i ponašanje kada vam se dete suprotstavi u tzv. "borbi mišljenja". Podrazumeva se da u pojedinim vašim zahtevima dete nema prava glasa, i da je neminovno da vas posluša. Međutim, kada ono izgovara svoje mišljenje, ma koliko ono bilo različito od vašeg, izrazito je važno sledeće:
 
-Saslušajte ga.
Ne upadajte mu u reč, pustite ga da razmisli pre nego odgovori, podržite ga da bude iskren, pokažite da imate strpljenje i vremena da ga saslušate, kao i interesovanje za baš njegovo lično, najiskrenije mišljenje.
 
-Objašnjenje.
Pitajte dete da vam obrazloži svoj stav. Pitajte ga: „A šta ti o tome misliš?". Na ovaj način, pokazujući interesovanje za njegovo mišljenje, istovremeno podržavate dete da ga i formira. Nije neophodno da čekate neke bitne, ključne situacije da bi na ovaj način vodili vaše porodične razgovore. Naprotiv. Od izrazitog je značaja da u svakodnevnim situacijama naučite dete da razvija svoje mišljenje i da ga naviknete da sa vama upravo na takav način razgovara. Glavni razlog zašto je važno da ume samostalno da donosi odluke jeste što vi nećete biti u mogućnosti da „stražarite"i budete uz njega u svakoj životnoj situaciji. U mnogim prilikama biće neophodna njegova trenutna reakcija, jer neće biti vremena da se posavetuje niti sa vama, niti sa svojim drugovima, vršnjacima.
 
-Vaše mišljenje.
Recite da li se slažete ili ne, ali ukoliko se ne slažete nemojte dete osuđivati, kritikovati, omalovažavati... Vi obrazložite svoje mišljenje, takođe.
 
-Zaključite.
Na kraju razgovora, recite: "Baš mi je drago da smo popričali, uživam da čujem kako razmišljaš..."
 
Tolerancija. Većina prošlih generacija pa verovatno i vaša, naučena je da su određene reči, u svakoj prilici neprihvatljive, i najblaže rečeno, ružne, baš kao što je i svako suprotstavljanje nekom odraslom autoritetu (vama, vaspitačici u vrtiću ili nastavniku u školi) razlog za veliku kritiku ili čak, kaznu.. Takve su reči: "Neću, ne dam, ne želim... " Podrazumeva se da ove reči nisu prihvatljive kao izraz razmaženog inaćenja i pokušaja manipulacije ali su one danas, na žalost, postale reči opstanka. Odnosno, ukoliko vaše dete nema slobodu da vama kaže svoje «ne» onda neće biti spremno da kaže ne ni svojim vršnjacima, ma kako njihovi zahtevi bili opasni. Pokažite primerom da kada vam obrazloži svoje neću, na takav stav dete ima i pravo. Svoj autoritet gradite na poštovanju, odnosno zahtevu da vas dete posluša jer ima poverenje u vas i zna da su vaši zahtevi opravdani, a ne na strahopoštovanju (zato što roditeljska uloga podrazumeva mogućnost kažnjavanja). Negujte toleranciju kao način ophođenja i dogovor kao osnovni oblik komunikacije.
 
Suprotstavljanje vama
Naučite dete da za sve ima svoje lične argumente. Čak i kada vi nešto zahtevate (roditelji su obično uvereni da njihovi zahtevi podrazumevaju trenutno prihvatanje), u slučaju kada je dete zaista spremno da vas bez pitanja posluša, - zastanite za trenutak i zapitajte: "Znaš li zašto to tražim od tebe? Ne znaš? Zašto me ne pitaš?" Odnosno, negujte osobinu da ima svoj stav čak i kada to liči na suprotstavljanje vašem autoritetu.
 
Samopouzdanje
Povodljiva deca imaju manjak samopouzdanja. Utoliko im je potrebnije jasno, glasno, što otvorenije i direktnije govoriti i pokazivati podršku. Pohvalite dete kada god ste njime ili uloženim trudom ili rezultatima zadovoljni. Ne štedite lepe reči, jer one na najbolji način utiču na razvoj dečjeg samopouzdanja.
 
Jelena Holcer, pedagog   Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #32 poslato: 13:21:59, 16.Mar.2010. »
Negativne vaspitne poruke
 
Negativne vaspitne poruke uglavnom govorimo u afektu, besu, nismo ih svesni a posledice mogu biti velike. Negativne poruke su važne koliko i pozitivne. Jer, kao što je poželjno da one pozitivne uvek imate na umu, i da ih se stalno pridržavate, tako je važno da pokušate i da dosledno izbegavate negativne vaspitne poruke.
 
Takođe, kada jednom u svom govoru uspete da primenjujete pozitivne, izbegavate negativne - stičete umeće komuniciranja koje je osnova formiranja trajno dobrih odnosa sa vašim detetom, bez obzira da li ono ima 5 ili 15 godina.
Većina negativnih vaspitnih poruka može da se svrsta u dve kategorije. Prva se odnosi na vaše, tj. roditeljsko nepoznavanje uzrasnih karakteristika deteta, a druga na vaše stavljanje sebe i svog roditeljskog napora u prvi plan.
 
* Nepoznavanje karakteristika uzrasta u kome je dete. Kada ne poznajete u dovoljnoj meri uzrasne karakteristike, tj. osobenosti uzrasta u kome se trenutno nalazi vaše dete, mogu vam se desiti ovakve negativne vaspitne poruke:
 
1. "Ponašaj se u skladu sa svojim godinama!", "Tako si veliki a vidi šta radiš...!" Svaki roditelj je ponosan i srećan kad dete pokaže odgovornije i zrelije ponašanje nego što je to uobičajeno u njegovom uzrastu, ali činjenica je da svako dete ima pravo da pokaže i "slabosti" uzrasta u kome se trenutno nalazi. Kad kažete detetu da se ponaša u skladu sa svojim godinama, vi ga u stvari kritikujete, i ne pokušavate da razumete. Odnosno: ako šestogodišnjak plače zato što ne može da dobije ono što hoće, ako četvorogodišnjak odbije da se smiri u kolima i nastavlja da se vrpolji, ako vaš sin tinejdžer lupa vratima dok izlazi iz sobe, zapravo se svi oni i ponašaju u skladu sa svojim godinama, tačnije, sa uzrasnim fazama u kojima su.
 
Protivmera: Umesto da mislite samo na sebe i na to kako takvo ponašanje utiče na vas, probajte da saosećate s detetom, primedbama tipa: „Znam, grozno je kad se tako nešto desi". Ili : "Razumem koliko te to nervira..." Kada pokažete razumevanje, to ne znači da treba detetu da povlađujete ili da mu odmah ispunite želju (kako bi ono, na primer, prestalo da plače). Ne, vi ostanite verni svom ponašanju, tj. onome što mislite da je ispravno ali istovremeno pokažite razumevanje i za njegovo ponašanje.
 
2. "Samo sam se šalila"
Zbijanje šale s detetom potpuno je neškodljiv vaspitni metod za razvijanja smisla za humor, ali šale moraju da budu primerene uzrastu i razumljive detetu. Inače će se ono  osetiti uvređeno i povređeno. Roditelji često misle da će njihovo zbijanje šala s detetom uticati na to da se lakše izbori sa kasnijim zadirkivanjem vršnjaka. To se nikada ne može dogoditi, baš kao što ga ni vaši šamari ili neki drugi vid fizičkog obračunavanja neće "ojačati" i pomoći mu prilikom razračunavanja sa nasilnicima iz školskog dvorišta.
 
Protivmera: Roditelj nije i ne treba da bude zabavljač. Ako vam je na vrh jezika duhovita primedba, pre nego što je izreknete, razmislite da li zbilja verujete u njenu poruku. Šalite se samo kada ste sigurni da će dete vašu šalu razumeti, i da ga ona neće povrediti. Takođe, kako bi pokazali da ni sami niste "nedodirljivi", prihvatite ili sami i podstičite šale na sopstveni račun.
 
3. Poređenje: "Zašto ne možeš da budeš kao tvoj brat?"
Roditelji najčešće mlađu decu porede sa starijima. Time žele da motivišu mlađe dete da se ponaša zrelije, odgovornije, pažljivije. Iako je njihova namera sasvim dobronamerna, odgovor na pitanje zašto ne može da se ponaša kao stariji brat, leži u samom pitanju. Vaše mlađe dete nije njegov stariji brat. Iako mlađi u stariju braću i sestre gledaju sa velikim oduševljenjem, i često, samoinicijativno (bez vaših instrukcija) pokušavaju da ih imitiraju - ne treba da ih podstičete u tome. Osim toga, većina poruka poređenja nema u sebi objašnjenje zašto želite da dete bude kao neko drugi, već samo zahtev da bude drugačije nego što mu njegov trenutni uzrast dozvoljava.
 
Protivmera. Takvim poređenjima ćete samo učiniti da se mlađe dete oseća kao "građanin drugog reda". Uostalom, svako dete mora da prođe sopstveni put razvoja, sopstvenim tempom. Kada vaše dete (bez obzira da li je starije ili mlađe) sazri za određeno ponašanje, ono će ga lako i brzo usvojiti. Umesto poređenja pronađite druge metode za podsticanje željenog ponašanja kod deteta. Ove metode moraju biti individualne, usmerene samo na dete, uz objašnjenje zašto su one dobre za njega.
 
*Druga grupa negativnih vaspitnih poruka postavlja vas u prvi plan. Njima, bili vi toga svesni ili ne, poručujete detetu koliko vam je teško što morate da ga vaspitavate, da vam ono oduzima mnogo vremena, stpljenja, živaca...
 
1. "Rekla sam ti ti hiljadu puta..."
Podrazumeva se da niko od vas ne očekuje uvek  apsolutnu mirnoću i strpljenje. Sa svoje strane, deca najbrže zaborave ono što im: - nije dovoljno važno (nisu lično zainteresovana, nemaju lični interes), - nije precizno i konkretno objašnjeno. Takođe, što su u mlađem uzrastu, to je njihovo pamćenje kratkoročnije, pa je ponekad potrebno istu stvar ponoviti više puta da bi je dete zapamtilo.
 
Protivmera. Pokušajte da budete stpljivi. Dete nešto zaboravlja ne zato što želi namerno da vas iznervira. Ne treba da istu stvar govorite u vidu zahteva "hiljadu puta", već jednom da je objasnite dovoljno jasno, kako bi dete razumelo neki vaš zahtev.
 
2. "Sve sam ja to zbog tebe..." (ostala u lošem braku, ostala na lošem poslu, izgubila prijatelje, prekinula školovanje...)
Ako vi sebe doživljavate kao žrtvu, tako će vas videti i dete. Od takvog viđenja ni vi ni ono nemate nikakvu korist. Njemu ste natovarili osećaj ničim zaslužene krivice (ono nije tražilo da vi ostanete u lošem braku ili da se odreknete svojih prijatelja), a sebi oduzeli osećaj da ste vi samosvesna osoba koja sopstveni život drži u svojim rukama.
 
Protivmera. Promenite ovaj govor u JA-govor. Preuzmite odgovornost za svoje odluke. Kada zaustite da izgovorite : "Sve sam ja to zbog tebe..." samo preinačite u "Zbog SEBE sam ..."
 
3. "Govorila sam ti, vidiš da sam ja bila u pravu..."
Kada se takmičite sa detetom u nečemu, nema mnogo situacija u kojima je opravdano da mu njegove greške dodatno "nabijate" na nos. Uostalom, sigurno ni vi ne volite da vam neko stalno spominje kada u nečemu pogrešite. U većini prilika dete je sasvim svesno da je pogrešilo. Uvek mu to možete i reći, ali bez ponižavanja ili vređanja.
 
Protivmera: "Svakome se ponekad desi da pogreši". Ovom rečenicom podsetili ste dete da ono ima pravo na grešku. Istovremeno, kada sledeći put vi pogrešite, istom rečenicom ćete "oprati" sebe, i u detetovim i u sopstvenim očima. Konačno, kada detetu poručujete da je grešiti normalno, često, uobičajeno, da se događa svima - utičete na njegovo pozitivno doživljavanje sebe. Ovako usmereno dete neće se osećati obaveznim da ispunjava vaše želje i očekivanja, niti će vas doživljavati kao super-biće koje sve zna, sve ume i nikada ni u čemu ne greši.
 
* Mogući uzroci negativnih poruka. Podrazumeva se da većina roditelja ulaže svesni i aktivni napor da sa svojom decom ostvari što bolji kontakt i komunikaciju. Generacije savremenih, mladih roditelja uveliko poznaju značaj i vrednost koji uspešna komunikacija donosi, ne samo u odnosu sa decom, već i sa svim drugim osobama iz okruženja. Ako je već tako zašto do grešaka u komunikaciji dolazi?
Mogućih uzroka zbog kojih detetu šaljete negativne poruke ima više:
 
1. Strah i nemogućnost odloženog reagovanja.
Zamislite sledeću situaciju: držite dete za ruku, ono se iznenada otrgne i pojuri preko ulice. Vi, polu-izbezumljeno potrčite za njim, stignete ga i počinjete - šta? Da vičete. Zašto vičete? Uplašili ste se šta se moglo dogoditi. Vaša emocija je izazvala vaš govor. U ovom primeru, poslali ste negativnu vaspitnu poruku ne zato što je vaša reakcija bila neopravdana (jer je bila opravdana), već samim načinom, (vikom), sredstvom koje ste upotrebili. Iako u pojedinim situacijama vika ima opravdanje jer dete tako najjasnije shvati šta je pogrešilo, da ste imali mogućnost da odloženo odreagujete, tj. da sačekate da se smirite - sigurno biste izabrali drugačiji pristup. I, uputili drugačiju vaspitnu poruku.
 
2. Očekivanje da će dete zaboraviti, oprostiti.
Deca svoje roditelje (posebno u predškolskom i nižeškolskom uzrastu) zaista posmatraju i doživljavaju kao osobe u koje imaju bezrezervno poverenje i koje beskrajno vole. Ova dečja ljubav će se menjati i različito manifestovati kako dete bude raslo i kako bude rastao uticaj vršnjačke grupe - ali do tada će i vaša osnovna komunikacija sa detetom već biti utemeljena i dobrim delom, izgrađena. U svojoj ogromnoj ljubavi dete može zaboraviti i oprostiti vaše pojedine reči ili poruke. Ali nemojte to zloupotrebljavati, koristiti. Radije izbegnite da negativne poruke uopšte koristite. Uostalom, ono što vam dete ne zaboravi - ostaviće na njegovoj duši ožiljak. Promeniće, pokvariće vaš odnos. Povredili ste dete. Takođe, nemojte vi zaboraviti, sebi opraštati. Budite svesni svojih reči, jer su one veoma ubojito oružje. Zato, vežbajte i učite komunikaciju sa detetom ODMAH.
 
Još neke negativne vaspitne poruke
Negativne vaspitne poruke su i različiti oblici pretnji ("Nemoj da ti se to slučajno još jednom desi", "Ako to još samo jednom uradiš, ja ću....", "Čekaj samo da ti se vrati otac!"), vređanja, ("Stvarno si glup, (ili trapav, nesposoban...)," kao i : "Budalo" (ili nadevanje nekih drugih pogrdnih imena), moralisanja ("U moje vreme, ja sam..." "Dok si pod mojim krovom, biće onako kako ja kažem!").
 
Jelena Holcer, pedagog  Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #33 poslato: 13:23:06, 16.Mar.2010. »
Svađe kao pozitivna komunikacija
 
Problemi, sukobi, svađe sa decom su normalne, zdrave, uobičajene u svim porodicama. Iako svi više volimo mirne, idilične porodične atmosfere, bez vike i sukoba -  daleko je bolje svađati se, nego potiskivati nezadovoljstva. Jer, može se dogoditi da prećutkivanje svega onoga što nam smeta ("guranje pod tepih"), jednog dana postane prava planina ispod tog istog tepiha koja se više ničim i nikako ne može ukloniti.
 
Svađe, kao i nesporazumi, nesuglasice, rasprave ne samo da su uobičajene, već i zdrave za dugoročno dobre odnose između dece i roditelja. Jasno, sve se to podrazumeva ukoliko umemo da se međusobno slušamo i da se svađamo KONSTRUKTIVNO. Međutim, svađati se konstruktivno nije lako. Naprotiv, to je veština koja se uči. Osnovni zadaci u savladavanju ove veštine su:
 
*Rešavajte! Ne bežite od sukoba, rešavajte ih. Ne samo da na ovaj način uspostavljate dugoročno dobre odnose sa detetom, već mu pružate i važnu lekciju da se za ono što mu je važno ponekad mora i izboriti.
 
*Ne ćutite. Ćutanje je oblik nasilja nad decom. Što su manja, to će teže biti u stanju da podnose vaše ćutanje. U predškolskom uzrastu, njihovo poimanje vremena je toliko različito od vašeg, pa im se čini da traje satima ono što objektivno traje možda samo desetak minuta.
 
*Razgovarajte. Kada ste ljuti, besni, povređeni, pravo vreme da o tome razgovarate ili se svađate sa detetom jeste čim vas prođe prvi bes ili afekat. U zavisnosti od događaja, vaše osetljivosti, uzrasta vašeg deteta, a ponajviše samog razloga sukoba - vaš afekat trajaće duže ili kraće. Ipak, kada se vaše emocije smire, razgovarajte o onome što se dogodilo, objasnite zašto ste vikali, pokušajte da napravite dogovor za ubuduće.
 
*Priprema. Ponekad se, razgovorom na vreme, svađa može sprečiti,. Za ovakve razgovore se pripremite. Osmislite šta želite da kažete, šta da postignete, budite spremni da slušate i da zajedničkim snagama pronađete rešenje kojim ćete i vi i dete biti zadovoljni.
Primer: Vaše dete dolazi kući iz večernjih izlazaka kasnije od dogovorenog roka. Ako ga puštate da ovo isto ponašanje ponavlja, samo je pitanje vremena kada će se vaša komunikacija pretvoriti u svađu. Vi očigledno imate različite interese, potrebe, razloge.
 
*Sloboda. Dozvolite detetu slobodu da vam kaže ono što zaista misli. Ono nema iskustva u smirivanju sopstvenih emocija, niti u kontrolisanju svojih misli ili reči. Zato se često i dešava da vam izgovori ne ono što zaista misli, već ono što mu "izleti". Iako ove izjave mogu biti bolne, grube i teške za roditelje, setite se da negde vaše dete mora imati slobodu da bude upravo takvo kakvo je.
 
*Vi ste odrasli. Podrazumeva se da je vaše dete u stanju da vas brzo izvede iz takta. Štaviše, postoji li veći majstor od njega? Međutim, u vašem sukobu vi ste odrasla osoba, a ono je dete. Niste ravnopravni, niti ćete to ikada biti. Uvek će vas deliti decenije iskustva koje su na vašoj strani, i obaveza da svoje iskustvo prenesete svom detetu.
 
*Kontrola. Pokušajte da "držite" svoj glas pod kontrolom, mirnim i staloženim. Dišite pravilno jer time izbegavate da odjednom počnete da vičete. Gledajte dete pravo u oči, to će i njemu držati pažnju i fokusiranost na vas. Ako se razbesnite, pribegnite starom leku: brojte u sebi do pet pre nego što odgovorite.
*Slušajte. Ne prekidajte dete u sred rečenice. Ukoliko ga pustite da ispriča sve što ima, čućete i ono što niste očekivali, a možda se upravo tu krije suština problema. Osim toga, pokušajte da se sasvim koncentrišete na to šta vam ono govori. Radije ga slušajte i pažljivo gledajte nego što ćete u glavi "vrteti" šta ćete mu sve odgovoriti.
 
*Vikanje. Pustite dete da viče, ukoliko mu je to potrebno da se istutnji. Ne govorite: "Čuće te komšije", "Zar se tako razgovara sa majkom", i sl. Pokušajte da vi govorite normalnim tonom. Naime, ako vi uspete da govorite bez vike, a možete i utišati glas, nesvesno će i dete učiniti  isto. Kada shvati da ga čujete i slušate i da za galamom nema potrebe pokušaće sve što želi da vam saopšti normalnim tonom.
 
*Istina. Budite iskreni prema svom detetu. Ako zahteva nešto što odmah znate da ne možete da ispunite, to mu odmah i recite. Takođe, ono što vam smeta (a naučite tome i svoje dete), iznesite na videlo ODMAH. Tako se sprečava potiskivanje.
 
*Ozbiljno. Shvatite svoje dete sasvim ozbiljno. Ne smejte se njegovim razlozima. Ma koliko oni vama izgledali banalni ili smešni, ne zaboravite da su za njega oni u tom trenutku itekako  bitni i ozbiljni. Stavite se na njegovo mesto. Zamislite sebe u njegovoj ulozi, u njegovom uzrastu, sa njegovim potrebama i njegovim trenutnim interesovanjima.
 
*Problem, a ne dete ili osoba. Bez obzira sa kime se svađate, uvek pokušajte da napadate problem, a ne sagovornika. Odnosno, ako ustanovite da sa detetom imate zajednički problem, da se slažete u razmišljanjima (umesto da svako zagovara svoje misljenje), napadajte problem a ne jedno drugo, odnosno,  tražite rešenje zajedno.
 
*Poštovanje. Kada se verbalno sukobljavate sa svojim šefom ili prijateljem, verovatno zadržavate dozu obzira ili poštovanja. Možda vas od potpune otvorenosti sprečava i vaš položaj (nije baš najpametnije da svom šefu kažete baš sve ono što o njemu mislite). Ipak, ograda koju sebi dajete u ovim sukobima može biti od velike koristi kada se svađate sa svojim detetom. Ono zaslužuje vaše poštovanje, obzir, uzdražanost, takođe. Nema razloga da sebi date slobodu da njemu kažete baš sve što vam "padne na pamet". Naime, vi ćete se možda kasnije i predomisliti, a ono što ste izrekli ne samo da ne možete povući,  već će dete to i upamtiti. Pokazivanje poštovanja podrazumeva da ga ne vređate, ne nazivate pogrdnim imenima, ne ponižavate. Vaše dete ima svoj ponos i veoma je važno da ga sačuva. Sa druge strane, nemoguće je ponižavati dete, a da to ne ostavlja posledice.
 
*Pouka. Umesto da se svađate radije pokušajte da razgovarate. Takođe, pokušajte da izvučete neki dogovor, zajedničku pouku. Važno je da do dogovora dođete zajedničkim naporom, da on nije jednostran (da ne odgovara samo vama, već i detetu), i da obećate jedno drugome da ćete pokušati (ne možete biti sigurni da ćete ga sigurno ispoštovati) da ga se pridržavate.
 
*Zagrljaj. Konačno, kada sve prođe, zagrlite svoje dete i poljubite. Tako mu pokazujete da bez obzira na vaše povremene sukobe i neslaganja, vi njega uvek volite, odnosno, da vaši međusobni sukobi ne utiču na vašu ljubav. Ovakav vaš postupak detetu daje slobodu da bude sa vama potpuno iskreno i otvoreno jer stiče iskustvo da ste vi raspoloženi da čujete i mišljenje suprotno od vašeg.
 
Jelena Holcer, pedagog   Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #34 poslato: 13:25:06, 16.Mar.2010. »
Emocionalni signali umesto reči
 
Komunikacija se sastoji iz dva dela - verbalnog i neverbalnog. Sa odraslim osobama smo navikli da budemo fokusirani na ono što oni govore, pa se tako ponašamo i u kontaktu sa decom.
 
Međutim, dečje verbalne sposobnosti su u razvoju a glas, telo, gestikulacija u svakoj sekundi šalju brojne emocionalne signale. Na roditeljima je da stalno pokušavaju da ove  signale čitaju i pravilno tumače.
Nezahvalno je tumačiti neverbalne dečje gestove na način kako to činimo sa odraslim osobama. Na primer, smatra se da kada neko ima podbočene ruke na kolenima, izgleda kao da se sasvim skupio na stolici, ima zamrznuto lice (minimum mimike)... ta osoba jasno pokazuje emociju straha. Međutim, kada bismo na isti način pokušali da tumačimo dete sa ovakvim ponašanjem, ova analogija ne mora da bude tačna. Naime, možda dete sedi na stolici iskrivljeno jer ima takvu naviku sedenja. Ili, naglo zarumenjeno lice može da odaje stid (ili neki znak neprijatnosti), ali može da bude i najava bolesti, tj. temperature...
Ipak, pre nego što savladaju govor i počnu na verbalan način da komuniciraju sa roditeljima, deca svoje potrebe iskazuju osmehom, pogledom, plačem. Zato je za celokupan predškolski period, a posebno za prvu godinu života, veoma važno da sa detetom ne samo razgovarate, već i da komunicirate dodirom, zagrljajem, pogledom... Beba neće umeti da vam odgovori na isti način, ali će vašu toplinu osetiti. Upravo taj odnos koji sa njom uspostavljate u ovom ranom periodu biće od ključne važnosti za njen kasniji emocionalni razvoj.
 
Kako ćete vi, kao roditelji odgovoriti na neverbalnu komunikaciju svog deteta?
 
*Verbalno
-Govor. Pričajte svojoj bebi što je moguće više. Iako ona sama tek treba da nauči da vam odgovara verbalno, uživaće u vašem glasu, jer je to glas koji poznaje i pre svog rođenja. Po njegovom tonu će osećati vašu uzajamnu emotivnu bliskost. Takođe, što vi više govorite svojoj bebi (makar opisivali ono što trenutno radite), utoliko će njen verbalni svet biti bogatiji i podsticajniji za njen razvoj. Vaša svakodnevna komunikacija omogućiće joj da razume veštinu naizmeničnog govora.
 
*Neverbalno
-Osmeh. Smešite se. Jedna izreka kaže: "Smejte se, i svet će se smejati sa vama". Zaista, kada vi zračite optimizmom i vedrinom, ne samo da ćete se vi lično osećati bolje, već ćete uticati da takvo bude i vaše dete. Ono kopira sve što radite, način na koji se ponašate. Većinu tih kopiranja dete čini nesvesno, baš kao što ni roditelji nisu svesni koliko su veliki uzori svojoj deci.
-Pogled. Gledajte dete u oči dok razgovarate. Tako održavate kontakt, fokusirate njegovu pažnju na ono što govorite, koncentrišete ga na važnost vaših reči.
U uzrastu od tri godine pa dalje, počnite da poštujte i njegov "lični prostor". Podrazumeva se da ćete ga mnogo grliti i ljubiti, ali već sada imajte na umu da je osim u tim fazama bliskosti uznemiravajuće da mu se unosite u lice. To posebno važi kada vičete ili ga kritikujete.
 
Može li se neverbalna komunikacija naučiti?
Izreka kaže da nikada nećemo dobiti drugu šansu da popravimo prvi utisak. A prvi utisak se zasniva na spoljnjem izgledu: licu, osmehu, pokretima tela, odeći, frizuri...  Svi poznajemo ljude koji nude hladnu, mlitavu ruku za rukovanje i pri tome se ponašaju krajnje ravnodušno, kao da su na čin rukovanja prisiljeni. Većini ovakav način rukovanja ne prija, pa brzo postaju svesni da ne žele da i sami imaju takav stisak ruke. U takvim situacijama moguće je uticati na sebe, svesno promeniti pojedine navike. Slične instrukcije možete davati i svom detetu. Međutim, neverbalno je najvećim delom u oblasti nesvesnog. Upravo zato, niti sebe niti dete ne možete u potpunosti naučiti željenoj gestikulaciji i mimici.
 
Neverbalne poruke koje će emitovati vaše dete zavise od sledećih elemenata:
*Uzrast. Sa povećanjem iskustava iz svih oblasti života (socijalne, emotivne, kognitivne...), uvećava se dečje znanje o različitim pojavama, međusobnim odnosima. Sve što vidi, nauči, doživi na izvestan način, mora da "preradi" u sebi, a to uveliko utiče na njegov neverbalan govor.
 
*Kulturna sredina. Poznato je da se isti gestovi različito tumače u različitim kulturama. Na primer, tišina u komunikaciji se u nekim kulturama smatra znakom poštovanja (Kina),  dok se u drugim sredinama tretira kao znak stidljivosti ili nezainteresovanosti (Australija).
 
*Okruženje. I deca i odrasli odašiljaju različite neverbalne poruke kada su u svom domu (tada su signali teže uočljivi, prikriveniji su), kao i kada su na nekom drugom mestu. Razlike između ovih signala kod dece su još izraženije jer se oni tek uče verbalnoj komunikaciji, pa je dijapazon neverbalnih poruka veoma širok i raznolik.
 
*Roditelji. Atmosfera doma i porodice je osnova za dečje doživljavanje sebe. Što se bolje oseća u "svojoj koži" (a priznaćete da to uveliko zavisi od vas), i njegova verbalna, kao i njegova neverbalna komunikacija će odisati sigurnošću, optimizmom, poverenjem.

Plač kao prva komunikacija
Plač je sastavni deo komunikacije kod male dece.
-Ukoliko bebu nešto boli, njen plač je prodoran, izrazito jak. Utihnuće tek toliko koliko je neophodno da uzme vazduh, a zatim će ponovo početi da vrišti.
-Ako se oseća usamljeno, plač će biti više tužan nego glasan.
-Kada želi da vam poruči da je gladna ili da joj je neophodno presvlačenje - plač će imati tendenciju ponavljanja, uz ubrzano mahanje rukama i nogama.
-U svakom slučaju plač je poruka: Dođi odmah da mi pomogneš.
 
Neverbalne emotivne poruke
Pre nego što nauči da govori, dete vam na neverbalan način može poručiti i svoja osnovna emotivna stanja:
-pružene ruke prema vama: uzmi me u naručje
-namršteno, zgrčeno lice, raširene oči: plašim se
-bacakanje po krevetu: boli me nešto ili sam besan
 
Kada postane vešto i sa rečima, dijapazon neverbalnih komunikacije se ne smanjuje, već se komplikuje još složenijim porukama:
-izbegavanje pogleda: neprijatno mi je, osećam stid ili želim nešto da sakrijem od tebe
-premeštanje s noge na nogu: požuri, nervozan sam i nestrpljiv
-mrštenje: ne slažem se sa tobom, ili ne znam o čemu govoriš, ne razumem te.
 
Jelena Holcer, pedagog Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #35 poslato: 13:26:12, 16.Mar.2010. »
Stid
 
Da li određena roditeljska ponašanja utiču na pojavu stida kod dece? Da. Da li su roditelji toga svesni? Uglavnom ne. Da li je stid samo onaj oblik ponašanja kada dete teže sklapa drugarstva i ne ume da izrazi svoju želju? Naravno da ne.
 
Izvorno, stid je uvek odraz ličnog doživljaja sebe i svoje ličnosti pred drugima. Ipak, o stidu se uglavnom govori kao o dečjoj karakternoj osobini, ili prolaznoj fazi u odrastanju. Nažalost, stid se veoma retko dovodi u vezu sa osećanjima koje dete ima u odnosu na svoje telo i buđenje seksualnog identiteta.
Dok su deca bebe ili u predškolskom uzrastu, roditelji se ponašaju prirodno, slobodno. Sa jedne strane, podrazumeva se da mališani ne mogu sami da se kupaju ili presvuku, pa je njihova nagost pred roditeljima neophodna. Sa druge strane, u tom detetovom uzrastu se ni roditelji ne stide da budu nagi pred decom. Naime, ako dete slučajno uđe u kupatilo dok se mama kupa, ona sigurno od toga neće da «napravi problem», niti će da se oseća nelagodno. Roditelji su svesni da je nagost tela prirodna, da nemaju razloga za stid, ali i da njihova deca tek treba da uđu u proces osvešćivanja svog polnog identiteta.
 
Nagost je prirodna
Vremenom, dete odrasta i sa svakom svojom godinom na drugačiji način doživljava sebe i svoje okruženje. Kako će samo sebe da prihvati, kakav će stav da ima prema sopstvenom telu - mnogo zavisi od osnove ponete iz ranog detinjstva. Oko treće  godine, dete uveliko zna da je dečak ili devojčica, kao i da postoje razlike između ta dva pola. Možda ne ume da ih jasno verbalno objasni, ali je sasvim svesno te činjenice. Tada počinju i prva pitanja, odnosno prva uviđanja sebe kao polnog bića.
U tom periodu, vaša nagost nema negativnog uticaja na dete. Podrazumeva se da ne treba da insistirate na svojoj nagosti, pod izgovorom da će dete tom očiglednom metodom najbrže da shvati razlike i osobine određenog pola. Zato, ako vas dete iznenadi ulaskom u sobu dok se presvlačite, ili «upadne» u kupatilo dok se kupate - setite se da je to prirodna situacija, koja ne zavređuje nikakvu posebnu promenu vašeg ponašanja. Naime, ukoliko se u tim prilikama trgnete, pokazujući zbunjenost ili strah, pa počnete da jurcate okolo pokušavajući da se sakrijete - zapravo pokazujete detetu da vam je neprijatno, a ono to tumači da u nagosti tela ima nečeg što treba sakriti, čega se treba stideti.
 
Vreme za promene
Promena u vašem ponašanju treba da bude paralelna sa dečjim odrastanjem. Kada ono izrazi želju da se samostalno kupa, to istovremeno znači da se oseća velikim za tu radnju, ali i da želi da kupanje obavi samostalno, bez vašeg prisustva. Pokažite mu kako to pravilno treba da radi, budite prisutni prvih nekoliko puta - dok ne budete sasvim sigurni da je tu veštinu uspešno savladalo, a zatim mu kupanje prepustite kao čin njegove lične (a ne više vaše zajedničke) higijene i obaveze.
 
Odrastanjem, dete pokazuje određen stepen nelagode i početnog stida. To nije zbog toga što se promenio vaš međusobni odnos, već zato što svakim danom upija sve više informacija, odnosno - sazreva. Zato, nikako nemojte da govorite:
● «Još si ti mali za to...» (za samostalno kupanje, na primer).
● «Nećeš valjda pred mamom da se stidiš...». Ne ulećite u zamku da vi nemate tajni. Dečje shvatanje sopstvenog polnog identiteta je osetljiv proces. Vaše dete više nije bespolna lutka, već sve više pripadnik svog pola.
● Nemojte pogrdno ili podsmešljivo da nazivate njegove lične, odnosno intimne delove tela (ako ste za te delove tela do sada imali neke «bebeće» nadimke, ovo je pravo vreme da ih zaboravite).
 
Devojčice i mame
Devojčice pred ulaskom u pubertet često pokazuju pojačano interesovanje za sopstveno telo. Podrška mame, odnosno upućivanje ćerke u tajne ženstvenosti je od ogromnog značaja. Na primer,  ukoliko joj mama objasni sve što je vezano za menstruacioni ciklus, pre nego što ga devojčica lično doživi - doživeće manji stres i lakše će se izboriti sa tom promenom. Na sličan način, mama treba da odgovara na sva pitanja u vezi seksualnosti, bez obzira što je do prvog seksualnog kontakta njene ćerke još uvek dalek put.
 
Sa druge strane - devojčice su, po pravilu, još od najranijeg uzrasta  usmeravane da «neguju» svoje emocije. Zato su u pubertetu mnogo više sklone introspekciji (samoposmatranju), kao i analitičkom posmatranju svog okruženja. Otuda, one već znaju mnoge tajne odraslog ženskog tela (kako izgleda, kako se menja, imaju informacije o porođaju i sličnim iskustvima - koje mogu da imaju samo žene). Zahvaljujući tome, mame ne moraju da «drže predavanja» svojim ćerkama i govore im nešto što one delimično već znaju. Dovoljno je da im budu podrška i da im na otvoren, pristupačan način pruže informacije koje im nedostaju.
 
Dečaci i tate
Dečacima se uvek skreće pažnja sa emocija - na događanja van njih samih, odnosno na spoljašnje manifestacije. Zato ulaskom u pubertet postaju zbunjeni: ne samo promenama koje doživljavaju, već i informacijama koje ne razumeju. Otuda istinita anegdota da su neki dečaci načuli kako će u pubertetu da im se promeni glas, a onda svake noći očekivali da se to dogodi...
 
Promene koje im se dešavaju, za dečake su velika nepoznanica. Između ostalog, zato što se o njima manje govori nego o promenama koje očekuju devojčice, ali i zbog toga što su tate «teži» sagovornici na tu osetljivu temu. Dečaku na ulasku u pubertet treba objasniti šta ga u tom periodu čeka, i to pre nego što promene počnu da se dešavaju. A to su: promena glasa, pojava malja, ubrzan rast... ali, i one «osetljivije», kao što su: mogućnost erekcije, spontane ejakulacije...
Pravovremenim i otvorenim razgovorom, vi pripremate sina na promene koje ga očekuju. Tako mu olakšavate odrastanje, a istovremeno učvršćujete vaš međusobni odnos.
U slučajevima kada razgovor mama sa ćerkom i tata sa sinom nije moguć (roditelji su razvedeni, na primer) - ove razgovore će obaviti onaj roditelj koji je prisutan u vaspitavanju deteta (uglavnom je to mama).
 
Razlike između polova
Pokazivanje sopstvenog nagog tela je preporučljivo u okviru istog pola, odnosno: mame i ćerke, tate i sinovi. Naime, kada devojčica u pubertetu vidi svog nagog oca, ili sin majku - oni će ih gledati na drugačiji način nego kada su bili mali. S obzirom da su najčešće reakcije na promene koje im se dešavaju u pubertetu - strah i zbunjenost, očigledan primer razlika suprotnog pola će dodatno da ih optereti.
Doduše, postoje izuzetno retki slučajevi takvih porodičnih odnosa kada roditelji insistiraju da je nagost tela potpuno prirodna pojava i da nema razloga da je sakrivaju, bez obzira u kom je dobu njihovo dete. Međutim, niko i ne osporava da je nagost tela prirodna, baš kao što je to i seksualni kontakt. Podrazumeva se da nema razloga za stid pred našim potrebama, instinktima, željama... već samo da takva naša ponašanja mogu da imaju negativan uticaj na decu kada su ona u osetljivoj životnoj fazi. I to upravo u onoj kada se gradi njihova slika o sebi, razvija puna svest o njihovom polnom identitetu, i kada postepeno postaju odrasle osobe.
 
Obazrivost pred pubertet
Pred ulaskom u pubertet, budite posebno obazrivi - jer su to, po mnogo čemu, ključne godine za dete. Idealno je da o promenama u pubertetu mame razgovaraju sa ćerkama, a tate sa sinovima. Razumevanje istog pola ih čini delom istog tima.
 
 „Trajno vlasništvo"
Pravilan odnos prema sebi i pozitivno razvijen polni identitet vašeg deteta - kada je jednom formiran, ostaje kao «trajno vlasništvo». U odraslom dobu, gotovo ga je nemoguće menjati. Ukoliko vaše dete pokazuje početne simptome stida, pomozite mu da ih prevaziđe. Umesto da sve što ga zbunjuje u vezi sopstvenog tela «gura pod tepih», pružite mu informacije koje su neophodne da sebe prihvati takvo kakvo jeste. Ne zaboravite da je formiranje polnog identiteta proces, ali da na taj razvoj presudno utiče vaš lični stav i porodično okruženje.
 
Jelena Holcer, pedagog  Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #36 poslato: 13:27:34, 16.Mar.2010. »
Nemoj ovo, nemoj ono
 
Ukoliko pokušate da prebrojite koliko puta u toku dana izgovorite reč NEMOJ, nastavljajući rečenicu na različite načine ("Nemoj da... trčiš, skačeš,  maltretiraš mlađe od sebe..."), shvatićete da je toliko "odomaćena" u vašem svakodnevnom govoru da je postala jedno od važnijih sredstava vaspitavanja.

Jasno, niko neće ni pokušati da vam kaže da niste u pravu kada detetu ne dozvoljavate da maltretira mlađe od sebe. Jedino je važno da li ste i koliko svesni upotrebe ove reči!
Uostalom, kada neko vama kaže: "Nemoj", sigurno osetite unutrašnji otpor i, makar u sebi, prokomentarišete ("Ko si ti da mi to određuješ? E, baš hoću!" i slično). Takvu reakciju ima i vaše dete. Razlika je u tome što u ranom uzrastu vi za njega predstavljate najveći mogući autoritet, pa veruje u svaku vašu zabranu, kritiku, kaznu... kao u "zakon.". Osim toga, ono nema određenu snagu da vam se suprotstavi i glasno iskaže svoj komentar. Međutim, ukoliko vaša brojna NEMOJ opstanu kroz celo detinjstvo (predškolskog i nižeškolskog uzrasta) - dete će se sigurno usprotiviti, a tada taj otpor više ne možete da zaustavite. Utoliko je važnije da svoje NEMOJ, ma koliko bilo argumentovano, naučite da koristite kontrolisano, sa merom.

Kada se sve koristi NEMOJ?

1. Bezbednost
Svaki roditelj je bio u prilici da izgovara: "Nemoj da trčiš preko ulice", "Nemoj da skačeš sa merdevina"... To su ona NEMOJ koja su opravdana, jer se iza njih krije vaš strah za detetovu bezbednost.

2. Vaš mir
Postoje NEMOJ koja nemaju nikakvo pedagoško opravdanje, ali ih roditelji izgovaraju da bi sebi priuštili malo mira: "Nemoj da vičeš", "Nemoj da se igraš baš ovde", "Nemoj da pričaš dok traje moja omiljena serija...". Ova NEMOJ su prilično nepoželjna po dete, jer ono ni sa čim nije prouzrokovalo da izgovorite NEMOJ.

3. Fizička aktivnost
Roditelji brane deci mnoge fizičke aktivnosti u strahu od moguće povrede. "Nemoj da padneš", kažu. Kao da dete želi da padne. Ili, kao da dete, posebno kada je u uzrastu od tri, četiri godine može da utiče na to da li će da padne ili neće.

4. Navika
Nažalost, roditelji na ovaj način komuniciraju sa svojom decom, ne toliko zbog navedenih razloga, koliko zbog navike. Više ni ne primećuju koliko je reč NEMOJ postala sastavni deo njihovog rečnika. Oni su, jednostavno, ubeđeni da ovakva komunikacija ne može da bude štetna, da ona čini stub njihovog autoriteta, tj. da im je to jedini izbor, da njihovo dete ne bi razumelo drugačiji način ophođenja. To, naravno, nije tačno.

Šta možete da učinite?

* Promenite govor
Kada izgovorite: "Nemoj da hodaš pogrbljeno", ili bilo koje drugo NEMOJ koje se odnosi na dete lično, upućujete mu jednu od mnogobrojnih "TI poruka". Njihov zajednički imenitelj je da počinju sa: "Ti si...". One čine da se dete oseća ugroženim, a mogući izbor kako će da reaguje je ili da počne da se brani ili, u starijem uzrastu, da se povuče u sebe i odustane od komunikacije sa vama. Umesto toga, pokušajte da rečenice (kritike, sugestije, predloge, pretnje...) počnete sa: "Ja". Na primer: kada izgovorite: "Nemoj da me prekidaš dok govorim, to mi ide na živce", uputili ste kritiku - ne detetovom postupku (iako ste to želeli), već njemu samom (s obzirom da dete ne pravi razliku, shvatiće da vam ono ide na živce, a ne neko njegovo konkretno ponašanje). Ali, ako umesto toga kažete: "Kada me prekidaš dok govorim, zaboravim šta sam htela da kažem..." - ne samo da niste upotrebili reč NEMOJ, već ste stavili akcenat na ono što se dogodi kada vas dete prekine u govoru. Objasnili ste mu zašto vam određeno ponašanje smeta. Odnosno, pojačali ste mogućnost da vas dete zaista posluša i prestane da vas prekida.

* Preobratite NEMOJ u POZITIVNU, afirmativnu REČ.
"Nemoj da bacaš igračke" u "Sredi svoje igračke".
"Nemoj da trčiš na ulicu" u "Polako pređi ulicu".

* Upotrebite "čarobne reči" kao što su: "Molim te", "Da li bi hteo...", "Hajde da zajedno...".
Na primer, umesto: "NE viči", recite: "Molim te, govori tiše".

* Razmislite
Kada izgovarate NEMOJ, razmislite koje argumente za to imate. Da li brinete za detetovu bezbednost, da li time "kupujete" malo sopstvenog mira? Ipak, ukoliko vas dete na neko vaše NEMOJ upita: "Zašto da ne?", obavezni ste da mu odgovorite. Ne zaboravite da: "Zato što ja tako kažem" nije valjan odgovor.

* Suzdržite se
Pokušajte jednog dana da izbrojite koliko puta ste detetu rekli NEMOJ, počevši od onoga: "Nemoj da radiš to i to", preko NEMOJ koje se tiče neke njegove opšte osobine ("Nemoj da si dosadan..."), do jednostavnog odbijanja ("Nemoj to da radiš baš sada"). Pokušajte da taj broj smanjite. Pre nego što izgovorite NEMOJ, preobratite ga u pozitivan zahtev ili ga, jednostavno, preskočite. Uostalom, ukoliko dete nastavi sa ponašanjem koje vam toliko smeta, reč NEMOJ vam neće nigde pobeći, možete da je upotrebite malo kasnije. Podrazumeva se da se ovo pravilo ne odnosi na one situacije kada je ugrožena detetova bezbednost, kao i kada je vaša trenutna reakcija neophodna.

Izostanak reakcije
Ako preterate sa upotrebom reči NEMOJ, dete će vremenom sasvim prestati da reaguje na nju. Slično se dešava kada previše vičete, pa dete postane "imuno", odnosno više ne doživljava viku kao vašu kaznu, već kao vaš "normalan", uobičajen način ophođenja.

Nesigurnost
Još teža posledica preterane upotrebe reči NEMOJ jeste mogućnost da dete odrasta u nesigurnu osobu. Naime, ako je njegovo detinjstvo obeleženo stalnim zabranama, kritikama, rečenicama koje na ovaj ili onaj način poručuju da ono nešto ne radi dobro (svaki put kada izgovorite NEMOJ, uputili ste detetu poruku da nešto ne radi dobro), njegovo samopouzdanje je bitno narušeno.

Jelena Holcer, pedagog  Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #37 poslato: 13:28:50, 16.Mar.2010. »
Konstruktivne kazne
 
 Kazne, baš kao i pohvale, nagrade ili zabrane - mogu da budu konstruktivne i nekonstruktivne. Biti konstruktivan - znači biti konkretan, tj. hvaliti ili kazniti detetovo konkretno ponašanje ili situaciju, a ne neku njegovu opštu osobinu.

Na primer, kada izgovorite rečenicu: "Baš si trapav, vidi šta si uradio...", uputili ste detetu nekonstruktivnu kritiku. Tačnije, niste kritikovali to što je uradilo, već njega samog (ti si trapav). Konstruktivna kritika bi bila: "Napravio si veliki nered na svom radnom stolu".
Slično je i sa pohvalama. Kada izgovorite: "Ti si stvarno divan dečak, pravi si mamin anđeo", uputili ste nekonstruktivnu pohvalu. Ova rečenica je ohrabrujuća, lepa, pozitivna po dete, ali vi njom niste pohvalili konkretan detetov postupak. Osim toga, deca koja često dobijaju samo nekonstruktivne pohvale - mogu da se zatvore u sebe, jer shvataju da su očekivanja njihove okoline, a pre svega njihovih roditelja veoma visoka. Kako će se jedno dete usuditi da pravi sitne, dečje nestašluke ako ga vi stalno hvalite kako je  pametno, odraslo, zrelo, dobro, poslušno... Ali, kada izgovorite: "Tako ti je dobar ovaj crtež", ili: "Odlično si sredio sobu", uputili ste detetu jasnu poruku čime ste zadovoljni. Zato uvek hvalite ili kažnjavajte, grdite ili nagrađujte konkretan postupak ili situaciju, a ne opšte trenutno (ne)zadovoljstvo detetom.

Time out (tajm aut)
U trenutku kada niste sigurni kako treba da reagujete - dajte i detetu i sebi vremena da se opustite i smirite. Naime, ako reagujete impulsivno, vaša kazna će biti emotivna i neprimerena. Zato je "time out" u isto vreme i kazna i prilika da se i vi i dete "izduvate". Ova kazna se primenjuje tako što dete pošaljete u drugu sobu da razmisli o svom ponašanju. Koliko vremena će tamo ostati, zavisi od toga koliko ima godina. Preporučuje se da za svaku godinu života deteta računate po jedan minut kazne usamljenosti, tj. boravka u sobi, ali možete da primenjujete ovu kaznu i bez vremenskog ograničenja. Jednostavno recite detetu da ostane u sobi dok ne razmisli o svom ponašanju. Kada se vrati u vaše društvo, ne nastavljajte sa kažnjavanjem, dodatnom pričom, pridikovanjem, kritikovanjem... Dete je već kažnjeno za ono što je učinilo.

Semafor ponašanja
Kada odredite koje je ponašanje vašeg deteta dozvoljeno (zeleno svetlo), a koje je strogo zabranjeno (crveno svetlo), a koje zaslužuje maksimalan oprez jer je na granici ova dva (žuto svetlo), i kada je i dete upoznato sa ovim ograničenjima... onda se potreba za kaznom smanjuje. Budite dovoljno otvoreni da granicu između zabranjenih i dozvoljenih ponašanja stalno menjate, u zavisnosti od detetovog uzrasta, ali granica mora uvek da postoji.

Efekat kazni

Da bi vaše kazne imale efekta, važno je sledeće:

* Razgovarajte
Pitajte vaše dete: "Da si ti na mom mestu, kako bi se ponašao? Kako bi kaznio ovaj tvoj postupak?" Idealno je da iste kazne važe za sve ukućane. Na primer, kazne za nepoštovanje određenih dogovora, za bacanje stvari po kući...

* Ne manipulišite strahom od kazne
Svaku kaznu objasnite detetu. Napravite gradaciju. Kada dete zna koja ga kazna čeka za neko određeno ponašanje, i samo će imati kontrolu - da li će svesno da prihvati tu kaznu (ne pazeći na svoje ponašanje) ili ne. Zato kazne dogovorite unapred.

* Zamenite uloge
Pokušajte da se stavite u detetove "cipele", tj. na njegovo mesto. Zamislite konkretnu situaciju. Na primer: imate 16 godina, nalazite se na žurci. Tu je i vaša simpatija, društvo, odlična atmosfera. Stalno gledate na sat, krećete kući, znate da će biti buke ako zakasnite... Proveli ste divno veče, ali ste ipak malo zakasnili. Kako vas kažnjavaju vaši roditelji? Fizički, tj. batinama? Ponižavanjem? Zabranom izlazaka ubuduće? Svađanjem?...
A šta vi o tome mislite? Koja od tih kazni bi na vas delovala? "Opametila" vas za ubuduće?...

* Nikada ne ponižavajte dete
Ono ima svoj ponos i važno je da ga sačuva. Ponižavanjem ćete možda da smirite i dete i sebe, ali samo na kratke staze. Ne zaboravite da je nemoguće ponižavati dete a da to ne ostavi posledice. Takođe, bez obzira na učinjenu grešku, nikada nemojte da ga kažnjavate uskraćivanjem ljubaavi, hrane, bacanjem omiljene igračke... Jednostavno, ne postoji nijedan detetov postupak koji bi mogao da bude toliko strašan da zaslužuje ovakve kazne.

Važno!
Veoma je važno da "osvestite" u sebi:
Detetovi postupci ne smeju da budu okidač za vaša nataložena osećanja jer ona, nažalost, često budu stres, višak obaveza i problema, manjak vremena... Svakodnevni problemi roditelja sigurno utiču na njihovo raspoloženje, ali ne smeju da budu razlog da se dete kazni. Zato, kada se razbesnite i počnete da vičete, ili na neki drugi način kažnjavate vaše dete, razmislite da li vičete zato što je ono zaista nešto značajno pogrešilo i zaslužilo kaznu, ili zato što su u vama nataložene neispoljene, potisnute emocije ili nezadovoljstva (jer je sasvim moguće da i vi imate svoj tepih sa planinom ispod njega). Naučite se samokontroli! Dete ne sme da trpi i da bude kažnjavano zbog vaših problema, ili zato što ne uspevate da usmerite svoju agresiju ka pravom izvoru problema.

Jelena Holcer, pedagog    Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #38 poslato: 13:30:19, 16.Mar.2010. »
Koliko je važan izgled igračaka?
 
Da li ste ikada pomislili, kada deci kupujete novu igračku, kako ona utiče na njihov psihološki razvoj? Da li ste, među mnoštvom igračaka, zapazili i one čiji oblik vam je čudan, stran, neprirodan ili, čak, zastrašujući?
 
Tim povodom, razgovarali smo sa mr sci med. dr Lidijom Ćuk-Jovanović, specijalistom psihijatrije, koja nam je otkrila koliko su igračke važne u razvoju svakog deteta.
 
Kakva je uloga igračaka u razvoju deteta?
- Svrha igračaka u pravilnom psihološkom razvoju deteta je odavno poznata i roditeljima i stručnjacima. Plišani meda ili omiljena lutka i u svesti odrasle osobe bude sećanje na nežnost, bezbednost i prijatnost, koju je svako od nas trebalo da oseti u  detinjstvu. Ako bismo pokušali da odgovorimo šta je tako magično i pozitivno u igračkama, onda bi odgovor bio da igračka predstavlja ono što smo mi sami. Tačnije, da kroz omiljenu igračku, dete nesvesno odražava samo sebe. A, ovladavajući igračkom, ono stiče osećaj da vlada samo sobom. Ovaj mehanizam je veoma važan u prevladavanju prirodnih razvojnih faza, ali i  situacija praćenih napetošću ili strahom. Možda je najočigledniji primer odlazak na spavanje sa omiljenom igračkom, koja detetu pomaže da prevlada strah od mraka ili odvajanja od roditelja. Ono što je sigurno od najveće važnosti jeste da su u klasičnim igračkama jasno ocrtani dobro i zlo, najčešće kao lepo i ružno, tako da dete može jasno da uoči razliku između njih.
 
Kako igračke utiču na pravilan razvoj deteta?
- Igračke obogaćuju dečji svet brojnim saznanjima i doživljajima o izgledu tela, osećanjima i ulogama... saopštavaju različita saznanja o svetu koji mališane okružuje. Kako to igračke ostvaruju? Pre svega, važan je njihov izgled, materijal i boje. U igračkama sa ljudskim oblikom, nežni oblici lica ne zbunjuju dete, a ovalne forme tela ne asociraju na agresivnost. Proporcije tela lutaka približno odgovaraju proporcijama dečjeg tela, pa stoga predstavljaju prihvatljiv model prepoznavanja. Prirodne i vesele boje podstiču jasnoću dečjih osećanja. Simpatični likovi igračaka životinja podržavaju slobodu neverbalne komunikacije, koja je kod dece veoma izražena i važna. Plišani materijali dete asociraju na nežnost, toplinu i sigurnost. U igri sa omiljenom igračkom, dete često imitira svoje roditelje, ili nam posredno ukazuje na strah, bol i patnju, ili komunikaciju koja mu nedostaje.
 
Zašto je potrebna obazrivost prilikom izbora igračaka za decu?
- Tokom igre sa igračkama, dete komunicira na prirodan, otvoren način, sa psihičkim sadržajima koji su oličeni u nekoj igrački. Kod igračaka sa zastrašujućim, ili «prerađenim» agresivnim sadržajima, koje su samo na izgled prilagođene dečjem uzrastu, dete preslikava u svojoj podsvesti sadržaje igračke i iskustva u igri sa njom. Samim tim, negativni psihički sadržaji se prihvataju kao bliski, a tako i verodostojni ili istiniti. Tokom odrastanja, dete može da postane prijemčivo za slične nedefinisane, bezlične, ili otvoreno agresivne sadržaje realnog života, ili da ih posmatra nekritički.
 
Šta se preporučuje roditeljima prilikom odabira igračaka?
- Negovanje dečjeg mišljenja, koje treba podržavati i usmeravati. Samo izbegavanje igračaka sa predznakom ružnih, agresivnih ili zlih - ne može pomoći detetu da razume zašto se lišava neke igračke. Međutim, otvoren razgovor sa detetom na temu igračaka, uz poštovanje dečjeg mišljenja, veoma je važno. Time dete stiče sigurnost u posmatranju onog što mu je ponuđeno, i uči da bira. Kada dete izabere igračku, obavezno mu postavite pitanje zašto želi baš nju.
 
Kako iz ugla deteta izgleda pravilan izbor igračaka?
Manja Ćuk kao suprotan primer izdvaja igračku poznatu kao «mistik beba».
- Mistik beba ne liči na čoveka, ali ne liči ni na neku životinju... pa ni na zmaja. Ona ima neke lepe stvari na sebi, ali i neke strašne. Ima rogove i zastrašujuće je boje. To znači da nije prikladna za decu. Ona ne radi ništa. Deca mogu samo da zamišljaju da ona, na neki način, ima veze sa vatrom, ili da je živa.
Kako bi izgledalo kada bi mistik beba zaista bila živa?
- Mogla bi samo da detetu nanese zlo. Jer, ako bi mistik bebe postale ljudi, oni bi bili mnogo zli. Zamislite ljude sa rogovima, repom, sa tri prsta na stopalima i četiri prsta na rukama! Takav čovek ne bi bio nikakav! Onima koji veruju u dobrotu, mogao bi da učini samo zlo.
 
Šta nam o igračkama poručuju deca?
Manja Ćuk, učenica II2 razreda osnovne škole «J. Miodragović» u Beogradu, kaže da igračke mogu da budu dobre i loše, prikladne ili neprikladne.
- Prikladne su one igračke sa kojima se deca lepo igraju i lepo osećaju, sa kojima su srećna jer ih imaju. Ali i kada mogu sama da izmišljaju igre sa njima. Na primer, «pet šop» igračkice koje mrdaju glavom, nemaju nikakvu «zlu stvar» na sebi. Kada bi oživele, bile bi još slađe. Mogli bismo da ih zadržimo kao kućne ljubimce. Oni bi mogli samo nešto lepo da učine, da nekom pomognu...
Zanimljive su i druge lutke. Posebno barbike, jer se kod njih sve pokreće: i koleno, i ruka, i glava - kao kod ljudi... a druge lutke to ne mogu.
Mede su slatke, meke, pufnaste... kod dece izazivaju volju za igrom. Najlepše su bele mede, jer bela boja kod dece podstiče ljubav i dobrotu.
 
Dragi roditelji, možemo mnogo da naučimo od naše dece, samo ih treba slušati (ali stvarno) i poštovati njihovo mišljenje. Treba ih «pratiti», jer se deca oslanjaju na svoj osećaj, koji je skoro uvek nepogrešiv.

Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #39 poslato: 13:31:50, 16.Mar.2010. »
Reči kao igračke
 
Prilikom dugih putovanja, ili u slučaju nekih vanrednih situacija (na primer, bolesti deteta koja zahteva dugotrajno ležanje), kao i u svim prilikama kada je detetu dosadno i zahteva vašu pažnju - neke od uvek prisutnih igračaka su reči.

Iako nismo navikli da o rečima mislimo kao o igračkama, već isključivo kao o sredstvu komunikacije, postoji veliki broj raznovrsnih i zanimljivih igara sa rečima. One od vas ne zahtevaju ni  novac, ni posebno izdvojeno vreme (jer možete da se igrate, tj. pričate i dok radite nešto po kući...), ni vaše učešće u nekim fizičkim (otuda po roditelje često veoma naporne) aktivnostima. Reči su uvek dostupne, a pravila lako promenljiva, što posebno odgovara mlađoj deci.
Ove igre su i odličan način da se povede razgovor o nekoj, za dete važnoj temi. Na primer: ako vaše dete uskoro polazi u vrtić i pokazuje otpor, možete u vaše igre sa rečima da ubacite pojmove kao što su: grupa, vaspitačica, nove igračke, spavanje popodne, zajednički obroci... i slične asocijacije za vrtić. Na ovaj način, temu polaska u vrtić ne samo da uspešno približavate detetu, već mu dajete „oružje" da i samo, tj. kroz igru na drugačiji način počne da posmatra ono što mu trenutno predstavlja problem.
Istovremeno, igrajući se raznovrsnih igara sa rečima, vi utičete na razvijanje rečnika deteta, proširujete fond reči koje može da koristi,  utičete na bolju dikciju (jer dete usvaja i kopira vaš govor, način na koji vi akcentujete reči, vašu dikciju), njegovu memoriju (mnoge igre zahtevaju od deteta da ponovi ono što vi izgovorite)...
Takođe, ukoliko je dete stidljivo, ili ima različite strahove i tremu - upravo su igre sa rečima jedan od najbezbolnijih i najboljih načina da se ove teškoće prevaziđu.
Neke od najpoznatijih igara sa rečima su:

USMENE
*Kaladont
Prvi učesnik igre kaže jednu reč (bilo koju, bez obzira da li je imenica, lično ime, glagol...), a sledeći igrač kaže sledeću reč koja mora da počinje na poslednja dva slova prethodne reči. Na primer, neko kaže: «lampa», sledeći mora da počne svoju reč sa «PA» pa kaže, na primer, «Paket». Sledeći mora da počne reč sa «ET» (na primer «etiketa»), itd. Prednost ove igre je usvajanje velikog broja reči, upoznavanje sa novim pojmovima, proširivanje rečnika. Pobednik igre je onaj ko kaže reč koju je nemoguće nastaviti, na primer: «kaladont», «argument»...

*Nastavi priču
Prvi igrač kaže jednu rečenicu. Sledeći igrač ponovi prethodnu rečenicu i doda, tj. na prethodnu nadoveže svoju rečenicu. Sledeći (ili ako su samo dva igrača - onaj prvi) ponovi obe rečenice i doda treću.
Prednost ove igre je što se pored vežbanja izgovora i pravilne dikcije (jer se pretpostavlja da ćete vi kao odrasla osoba to imati), vežba i memorija. Tako dete ne samo da ponavlja vaše rečenice, već i njihov redosled.
S obzirom da priču izmišljate zajedničkim snagama, ne zaboravite da se igrate i podstičete maštovito izražavanje deteta. Odnosno, priča ne mora da bude logična. Naprotiv, ukoliko je teža i neobičnija, pred detetom je veći izazov da pamti čudne rečenice, ali i veće zadovoljstvo u vašoj zajedničkoj igri.

*Kad bi bio, šta bi bio
Ovo je jedna od igara asocijacija, a bazira se na zamišljanju «šta bi neka osoba bila kada bi bila» životinja, godišnje doba, boja, cvet...
Najpre izaberite jednu osobu koju svi učesnici igre poznaju. Na primer, «Kada bi tvoj tata bio neka boja, šta misliš, koja bi boja on bio?»
Pored uobičajenih, standardnih pojmova kao što su: biljka, životinja... možete da obogatite detetovo poimanje sveta time što ćete da uvedete i neke nove pojmove. Na primer: «Kada bi tata bio voće, junak iz stripa, igračka, mašina...» Mlađem detetu pomozite da se seti, na primer: «Kada bi tata bio kuća, kakva bi kuća bio? Možda soliter, koliba...?»
Na ovaj način podstičete maštu i formirate asocijativno viđenje okruženja.
Ista igra, ali obrnut redosled podrazumeva da jedan učesnik igre zamisli određenu osobu, a da ostali igrači na osnovu svojih «Šta bi bio kad bi bio» pitanja, i vaših asocijativnih odgovora, pokušavaju da otkriju koga ste to zamislili.

*Smišljamo pesmu
Svaki igrač treba da smisli po jedan stih. Na primer: «Jedna maca sa stola pala», drugi igrač treba da nastavi pesmu smišljajući rimu na prethodni stih (na primer, reči koje se rimuju sa pala su: stala, razlupala, zastala...). Cilj ove igre nije da formirate kod deteta pesničke ambicije, već da se poigrate rečima i dobro zabavite. Takođe, nije neophodno da pesma ima logičnu radnju. Sasvim je dovoljna vežba traženje reči koje se rimuju i koje mogu da se formiraju u istu strofu.

*Zamisli nešto
Jedan od igrača treba da zamisli neki objekat po dogovoru (životinju, biljku, predmet...), a ostali igrači treba da kroz postavljanje pitanja otkriju koji je to objekat. Na pitanja se odgovara samo sa DA ili NE, a čim jedan učesnik na svoje pitanje dobije odgovor NE, sledeći učesnik postavlja svoje pitanje.
Na ovaj način dete predškolskog uzrasta vežba koncentraciju (jer mora da ostane fokusirano na to šta pitaju drugi učesnici igre i da slaže sve dobijene odgovore u celinu, kako bi što pre došlo do rešenja). Istovremeno, vežba se u postavljanju pitanja na koja može da se odgovori samo sa DA ili NE. Na primer: «Da li ta životinja živi u šumi? Da li se hrani lišćem?»

*Igra asocijacija
Najpre se dogovorite šta želite da asocijacijama pogađate. Igra se sastoji u tome da navedete tri pojma, tj. tri asocijacije za jednu, vašu zamišljenu reč koju dete treba da pogodi. Na primer, ako je dogovor da zamišljamo godišnje doba: sladoled, more, plaža mogu da budu tri asocijacije za leto.

*Na slovo, na slovo
Smisao igre je da se na određeno slovo koje je nasumično izabrano, nabroji što više pojmova koji počinju tim slovom (životinje, biljke, gradovi...). Pobednik igre je onaj ko smisli najviše pojmova koji počinju određenim slovom.

*Zanimljiva geografija
Na neko nasumično izabrano slovo treba da se nabroje gradovi, jezera, planine, države i ostali geografski pojmovi.
Ova igra je idealna za decu starijeg osnovnoškolskog uzrasta, jer se kroz nju podsećaju mnogih naučenih lekcija.
Svako pominjanje geografskih pojmova je i odlična prilika da pričate o putovanjima, različitim kulturama, gde biste želeli da putujete, koje su turističke atrakcije aktuelne i zašto... Naime, upravo je tema putovanja, iako na prvi pogled nezanimljiva, jedan od dragocenih izvora informacija šta trenutno zanima vaše dete. Tako, ako vam kaže da bi želelo da putuje u Afriku, to odaje sasvim drugačiju poruku nego da kaže da želi u Njujork. Zatim krenite u konkretizaciju razgovora o Africi, pa ćete svakim novim detetovim odgovorom da još malo proširujete svoje znanje o njemu.

PISANE
Pored usmenih, postoje i brojne pisane igre sa rečima. One su idealne ako je dete prinuđeno da leži (zbog bolesti, na primer), ili je željno nekih novih, pomalo drugačijih igara. Najpre nabavite kartice sa slovima. Domine koje umesto brojeva imaju slova, ili slova koja ćete na kartonu sami da ispišete a zatim isečete na male kartice, biće vam sav potreban materijal za većinu igara sa slovima.

Pronađi reč
Svakom učesniku podelite isti broj slova-kartica, sa zadatakom da se sastavi reč sa što više dobijenih slova.
Ovakvim igrama dete vežba percepciju, jer treba da od više pojedinačnih, nepovezanih elemenata (slova) formira logičnu celinu (reč).

Odredi redosled
Suprotna igra prethodnoj jeste da vi najpre izaberete sva slova potrebna za neku dužu reč (na primer: «igraonica», «biblioteka»...), a zatim da ta slova ispreturate. Dete ima zadatak da pronađe «pravu» reč. Zatim obrnite uloge.

Gde su slova?
Izaberite neku reč, ali umesto da je prikažete kroz sva slova, izbacite kartice sa samoglasnicima (na primer, izabrali ste reč «gušter», ali ste detetu ponudili samo slova: G, Š, T, R).

Najbolje su vaše igre
Većina igara sa rečima imaju brojna pedagoška opravdanja, kao što su: razvijanje govora, usvajanje većeg fonda reči, vežbe koncentracije...
Ipak, najznačajnije je upravo to što su vam reči kao igračke uvek dostupne. Ukoliko se prepustite mašti i zajedno sa detetom izmislite neke vaše igre, uspeli ste da na najkvalitetniji način provodite vaše zajedničko vreme. Odnosno: igrate se i edukujete dete u isto vreme. Upravo zato, iako različitih igara sa rečima ima veoma mnogo - najbolje su one koje smislite sami.

Jelena Holcer, pedagog  Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


Stranice: « 1 2 3 4 5 »

 

Brzi odgovor Vam omogućava da pošaljete poruku bez učitavanja nove stranice.

Upozorenje: u ovoj temi nije pisano već više od 365 dana.
Ukoliko niste sigurni da želite da odgovorite, razmislite o pokretanju nove teme.


Maksimum znakova 20000; preostalih znakova: 20000

Related Topics

  Naslov teme / Započeo Odgovora Najnovije:
2 Odgovora
684 Pregleda
Najnovije: 17:40:14, 25.Sep.2014.
Miloš Mi.
1 Odgovora
833 Pregleda
Najnovije: 00:40:06, 27.Dec.2017.
Paradoks
1 Odgovora
820 Pregleda
Najnovije: 15:41:56, 01.Jan.2017.
Miloš Mi.