Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?

  • Odgovora: 49
Stranice: 1 2 3 ... 5 »

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« poslato: 12:19:23, 16.Mar.2010. »
Poremećaj govora i jezika kod dece u periodu od 1 do 3 godine :
 
Postoje različite vrste poremećaja govora i jezika - od potpuno nerazvijenog govora, preko govora koji postoji ali je siromašan i gramatički izmenjen, pa do poremećaja u izgovoru glasova, čitanja i pisanja.

 
Pomenućemo i poremećaje ponašanja i pažnje, koji mogu da budu uzrok ali i posledica nerazvijene komunikacije.
 
*ALALIJA
To je poremećaj koji predstavlja odsustvo govora i jezika. Dete ima alaliju ako: ne govori i ne razume govornu poruku, ne govori, ali delimično razume govornu poruku, nezainteresovano je za govornu komunikaciju, razvija «sopstveni» jezik, koji je potpuno nerazumljiv za okolinu, komunicira gestovima, ćutljivo je, povučeno, plašljivo, plačljivo, sa povremenim vrištanjem i ispoljava stalni nemir.                                                                                  
 
*DISFAZIJA
U pitanju je poremećaj govora i jezika kod kojeg je sposobnost deteta da govori ili razume govor ispod očekivanog za njegov mentalni i starosni uzrast. Dete ima disfaziju ako: ima oskudan rečnik, koristi osnovne oblike reči, višesložne reči izgovara samo sa početnim ili sa završnim slogom, često premešta slogove ili glasove u reči, rečenica mu je kratka, teško usvaja upitne i odrične rečenice. Ova deca ne izgovaraju veliki broj glasova, ne prave razliku između sličnih glasova (p-b, s-š, č-ć), teško usvajaju reči koje izražavaju apstraktne pojmove, ne razlikuje rod, teško usvajaju množinu, ne koriste vremena, prideve, priloge, predloge i veznike.
 
*MUCANJE
Reč je o poremećaju tempa, ritma, akcenta i melodije rečenica i iskaza. Može da se javi u bilo kom uzrastu, i u različitim oblicima.
 
-Fiziološko mucanje
Obično se javlja u uzrastu od druge do pete godine, kada je dete suočeno sa mnoštvom novih reči, kao i sa apstraktnim pojmovima, čije značenje ne poznaje. Tada može da ponavlja početne glasove, slogove ili reči, zastajkuje, okleva, ili produžava glasove.
VAŽNO: Budite strpljivi sa detetom. Ne obraćajte pažnju na njegovo zamuckivanje. Budite dobar govorni uzor. Kada komunicirate sa detetom, govorite polako. Ako je teškoća prisutna više od dve nedelje, obavezno se obratite logopedu za pomoć.
 
-Primarno mucanje
Dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Uočava se izvesna napetost, ali dete nema svest o svom govornom poremećaju. Prelazni oblik između primarnog i sekundarnog mucanja je pojava tranzijentnog mucanja, koje je: učestalije i napornije, napetost mišića je povećana, trajanje grča je produženo, a dete postaje svesno svojih govornih poteškoća.
 
-Sekundarno mucanje
Javlja se opšta mišićna napetost celog tela, posebno govornih organa. Dete počinje da se boji govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti (treptanje, pokreti glavom...).
 
-Traumatsko mucanje
Ovaj oblik mucanja nastaje iznenada, naglo. Može da se javi u svakom uzrastu, ali najčešće između prve i treće godine, šeste i sedme godine i u pubertetu. Uzrok ovog mucanja je uvek neka traumatična situacija.
VAŽNO: Kod primarnog, tranzijentnog ili sekundarnog mucanja, neophodno je uključiti dete u audiolingvistički tretman.  
 
*DISLALIJA
Ovo je nemogućnost ili nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova. Dete ima dislaliju ako: ne izgovara neke glasove (omisija), zamenjuje nerazvijeni glas glasom koji ima - umesto R izgovara J (supstitucija), glas odstupa od normalnog kvaliteta glasa (distorzija). U okviru razvojne norme, za svaki glas postoji uzrastni period kada se on javlja.
 
*RINOLALIJA
U pitanju je nazalan govor, teži poremećaj izgovora glasova, a nastaje kao posledica urođenog rascepa usana ili tvrdog i mekog nepca.
 
*DISLEKSIJA
Reč je o poremećaju čitanja. Simptomi su: premeštanje redosleda slova u reči (od-do), zamena slova (b-d), izostavljanje slova (krava-kava) i dodavanje slova (oblak-obalak). Javljaju se i problemi sa: pamćenjem slova, dovođenjem u vezu štampanog i pisanog slova, poznavanjem velikih slova, povezivanjem slova u kontinuirani niz. Dete odvojeno čita slovo po slovo, često zamenjuje vokale unutar reči, zastaje pred početak reči, ponavlja prvo slovo, prekida višesložne reči, odvojeno čita reč po reč, preskače redove, pogrešno razume tekst, nepravilno diše u toku čitanja.
 
*DISGRAFIJA
Ovo je poremećaj u savladavanju veštine pisanja. Rukopis je nečitak, loše postavljen u prostoru stranice, talasast ili silazi koso, ne prati horizontalan pravac. Reči su međusobno stisnute, ili je prostor između njih neujednačen. Dete često ispravlja slova docrtavanjem delova. Slova izgledaju nedovršeno, tanka su, dok ponekad toliko snažno pritiska po papiru da ga pocepa.
 
U osnovi poremećaja čitanja i pisanja se gotovo uvek nalazi poremećaj u razvoju govora i jezika, odnosno neadekvatno tretirana ili netretirana disfazija, ili neki drugi govorni poremećaj.
 
*PERVAZIVNI POREMEĆAJI
Karakteriše ih poremećaj socijalne interakcije, komunikcije, oskudna i stereotipna interesovanja i aktivnosti. Znakovi na osnovu kojih možete posumnjati da dete ima autizam su: nedostatak kontakta sa okolinom, «neprimećivanje» dece i ljudi, izostajanje kontakta «oči u oči», stereotipno ponavljanje reči ili fraze, stereotipno ponavljanje neke radnje (ljulja se, okreće predmete...).
 
*ADHD
Ova skraćenica ukazuje na hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje, a najčešće je dijagnostikovan mentalni poremećaj kod dece. ADHD je prisutan kod pet do 12 odsto školske dece. Javlja se u ranom detinjstvu, traje dugo, uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma. Dijagnostikuje se tri puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Simptomi ADHD-a su: poremećaj pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost.
 
VAŽNO: Kod svih pomenutih poremećaja, slušna pažnja je slabo razvijena i predstavlja značajan faktor u nastanku bilo kog govorno- jezičkog poremećaja.
 
Poruka roditeljima
Vaši napori da budete informisani, otvoreni, da podržavate dete - pomoći će mu da sačuva i realizuje sve potencijale sa kojima je rođeno. Zato, čim posumnjate da vaše dete neadekvatno reaguje na zvuke iz okoline, ili ne progovara posle prve godine - zahtevajte od stručnjaka da ga uključe u medicinsku i defektološku dijagnostiku i u rani audiolingvistički tretman KSAFA-m aparatom.
 
Rana dijagnostika oštećenja sluha, govora i jezika, već u prvim mesecima po rođenju ili do druge godine - predstavlja prvi uslov uspeha, sa pretpostavkom da se odmah počne sa adekvatnim tretmanom. Cilj ranog audiolingvističkog tretmana u KSAFA sistemu, jeste podsticanje normalnog razvoja govora, sprečavanje nastajanja smetnji u razvoju i sekundarnih poremećaja.
 
Silvana Punišić, logoped Izvor


Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #1 poslato: 12:21:48, 16.Mar.2010. »
Rastanak od pelena
 
Prateći razvoj vašeg deteta i osluškujući njegove potrebe, otkrićete kada je ono spremno za «rastanak» od pelena. Ako ovog leta planirate da svom mališanu skinete pelene i naučite ga da koristi nošu, rečenica kojoj ćete se obradovati svaki put kada je čujete - biće: «Mama, piki mi se!»   
 
Odvikavanje od pelena predstavlja veliku stvar i za roditelje i za decu. U čemu je tajna uspeha? Najviše u strpljenju! Privikavanje na nošu zavisi od psihičke i emocionalne spremnosti deteta, a ne samo od određenog uzrasta, kako mnogi smatraju. To je individualno. Prepoznavanje signala koje telo šalje detetu je moguće ponekad već sa osamnaest meseci, ali je kontrola mišića još uvek nedovoljna da zadrži mokraću makar i za sekund duže nakon što se bešika napuni. Jedan od signala koji ukazuje na spremnost deteta za privikavanje na nošu je, na primer, da vam se dete obrati pošto je piškilo u pelenu, tražeći da ga presvučete. Doduše, malo je zakasnilo, ali je to pokazatelj povezivanja reči sa činom.
 
Spremni za "operaciju"
Najvažnije je da vi budete spremni za «operaciju» pod nazivom privikavanje na nošu. To znači da skupite dovoljno energije i organizujete vaše vreme - kako biste svakog dana, i to bar tri meseca, ohrabrivali dete za boravak na noši. Smatra se da je leto idealno doba za odvikavanje od pelena - zbog toplog vremena, trčkaranja bez odeće, opuštenije atmosfere... Ipak, ako primetite da vaše dete ovog leta nije spremno na tu «avanturu», što vam jasno daje do znanja, morate da shvatite kako od njega tražite nemoguće. Nemojte da se obeshrabrite ako od drugih roditelja čujete da je njihovo dete u tom uzrastu već uveliko koristilo nošu i imalo suve gaćice. I vaše dete će jednog dana da zaključi kako je noša bolja od mokre pelene na guzi.
 
Korak do noše
Kada odlučite da krenete sa privikavanjem na nošu, počnite sa velikom dozom humora i pozitivnim odnosom prema tome. Evo nekoliko koraka za lakše «suočavanje» sa nošom:
* Odaberite dan kada ćete krenuti sa privikavanjem. Možda je idealan onaj dan kada nemate planove za boravak van kuće.
* Prestanite sa upotrebom pelena (osim noću, kao i za spavanje u toku dana). Obucite detetu gaćice sa likovima iz crtaća koje voli.
* Stavite dete na nošu onda kada mislite da će imati veliku nuždu, ili kada vam daje signale. Ako posle sedenja na noši ne obavi nuždu, ipak ga pohvalite i recite mu da kasnije može ponovo da pokuša.
* Pet minuta je dovoljno za sedenje na noši. Možda je bolje da dete ne sedi predugo, kako ne bi pomislilo da je zbog nečeg kažnjeno.
* Naučite dete da nakon korišćenja noše pere ruke. To će mu sigurno biti zabavan deo rutine.
* Eksperimentišite šta «pali» kod vašeg deteta kada je u pitanju pohvala zbog «dobro obavljenog posla». Deca uvek vole ako im tada kažete da su «veliki».
* Nemojte se stideti da detetu pričate kako i vi idete u WC i šta tamo radite. Vi ste mu uzor, pa će mu sigurno i to biti podsticaj za korišćenje noše.
 
Nezgode se događaju
Sigurno ćete biti veoma ponosni kada vaše dete nauči da koristi nošu, ali povremene «nezgode» se ipak događaju. Morate razumeti da taj proces uključuje detetove dobre, kao i loše dane, zaboravnost ili zaigranost.
 
Nemojte da se ljutite
Deci se ne događaju nezgode zato što žele da naljute roditelje. Nemojte nikada da obeshrabrite dete ili da ga osramotite. Pokušajte samo da mu objasnite da je ovog puta zaboravilo, ali da će sledeći put sigurno brže stići do noše ili WC-a.
 
Ne žurite
Podsećajte dete da se opusti i polako obavlja nuždu. Potpuno ispražnjena bešika može da spreči male nezgode.
 
Podsećajte mališana
Nezgode se događaju kada se deca zaigraju ili su udubljena u neku aktivnost, pa ih ona mnogo više zanima od odlaska na nošu. Da biste to izbegli, ponudite detetu nošu. Na nju je uvek stavljajte ujutru, posle ustajanja, kao i pre polaska napolje i pre spavanja. Osim toga, pratite «signale» svog deteta.
 
Budite spremni
U toku perioda privikavanja, uvek imajte rezervnu odeću pri ruci. Obratite pažnju na izbor obuće (neka to budu sandalice od materijala koji je lako oprati i koji se brzo suši).
Nema razloga za brigu i žurbu. Kako reče jedan naš stručnjak: «Koliko školaraca znate koji trčkaraju okolo u pelenama? Verovatno nijednog». Zato se naoružajte strpljenjem i sačekajte trenutak kada vaše dete odluči da je noša bolje mesto za obavljanje nužde od pelena, a onda mu pomozite i istrajte.
 
Kako da znate da li je vaše dete spremno za nošu?
Dok to vreme ne dođe, postavite sebi nekoliko pitanja, koja će vam pomoći u rešavanju zagonetke: «Da li je moje dete spremno za nošu?».
◘ Da li vašem detetu ostaju suve pelene dva sata ili duže tokom dana, ili se ujutru budi suvo?
◘ Da li je vaše dete zainteresovano za nošu, WC ili oblačenje gaćica?
◘ Može li vaše dete da razume jednostavne naloge, poput: «Idemo do WC-a».
◘ Da li vam dete postavlja jednostavna pitanja?
◘ Da li vaše dete ima određeno vreme u toku dana kada obavlja veliku nuždu?
◘ Da li je detetu neprijatno kada su mu mokre pelene?
◘ Da li vaše dete može samo da spusti gaćice i ponovo ih navuče?
Ako ste na većinu pitanja odgovorili sa: «Da», vaše dete je verovatno spremno za odvikavanje od pelena. Ali, ako su odgovori uglavnom: «Ne», onda sačekajte izvesno vreme, naročito ako vašem mališanu predstoji neka druga velika promena, poput upisa u vrtić, rođenja bate ili seke, selidba...
 
Reč stručnjaka
Vanja Nenadović, dečji psiholog
 
◘ Veoma je važno da roditelj ne bude opterećen kalendarskim uzrastom deteta, kao pokazateljem njegove spremnosti da odbaci pelene, već da sledi njegove znakove spremnosti za to (navedene u tekstu). Svako dete je primer za sebe. Zato ignorišite komentare rođaka i komšija, tipa: «Moje dete je sedelo na noši već sa šest meseci». 
 
◘ Roditelj treba da vodi računa i o sopstvenim znakovima spremnosti. Upustite se u odvikavanje od pelena kada imate dovoljno energije i vremena za to.
 
◘ Važno je imenovati radnju, kako bi se kod deteta asocirao nagon za pražnjenjem uz pomoć odgovarajućih reči. Naime, kada prepoznate signale kod vašeg mališana, imenujte ih: «Da li ti se kaki? Hoćemo li sada da idemo da kakimo?» i slično. Takođe je važno imenovati i aktivnost, kako bi dete povezalo nagon sa aktivnošću (kada oseti signal - odlazi u WC, svlači se, seda na WC šolju/nošu). U pitanju je proces učenja, stoga treba puno puta ponavljati iste reči, odnosno rečenice u svakodnevnim situacijama. Svakako, nije poželjno da se koriste reči sa negativnom konotacijom («prljavo», «smrdljivo»). One mogu da učine da se dete oseća neprijatno, prljavo...
 
◘ Mama i tata su glavni model za sve, čak i kada je reč o  odvikavanju od pelena i navikavanju na korišćenje noše. Deca uče gledajući u roditelje. Zato se ne ustežite da pokažete detetu kako i vi sedite na WC šolji, kao i da objasnite šta radite.
 
◘ Nikada nije uputno biti strog, kažnjavati dete za neuspehe ili ga prisiljavati na nošu. Neprijatnost ili strah, asociran za odlazak u toalet, može da stvori ozbiljne probleme - kao što su zadržavanje stolice ili urina, što može da ugrozi zdravlje deteta. Poželjno je upravo suprotno - hvaliti dete kada uspe, kao i kada vidite da je samo pokušalo da koristi nošu, iako je to bilo bez rezultata.
 
◘ Igra je sastavni deo detetovog života i način da se ono izrazi i razume svet oko sebe. Igrajte se noše sa lutkom, medom, zekom. Obucite medi pelenu, zatim gaćice. Dete treba da razume kako izgleda nova rutina. Igrom objašnjavajte vašem detetu nešto novo «dečjim jezikom». Takođe, kupite slikovnice u kojima se priča o deci koja piške/kake u nošu.
 
◘ Ako ste započeli sa odvikavanjem od pelena, a vaše dete pruža otpor, odustanite na izvestan period, a zatim pokušajte ponovo. Pričajte o noši, igrajte se «noše» neko vreme sa detetom i  lutkama. Nekada dete pruža otpor samo zato što se dešava nešto novo, ili zato što ne razume šta se od njega traži.
 
◘ Kao i u svakom drugom učenju u detetovom životu, tako i ovom pristupite sa određenom dozom sistematičnosti, zadržavajući prirodnost i pozitivan stav. Nema razloga da vam ne uspe! Deca žele da uče od starijih, žele da savladaju stvari koje rade «veliki», da bi postala deo tog sveta.

Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #2 poslato: 12:23:13, 16.Mar.2010. »
Vežbe penjanja i silaženja su važne za razvoj deteta
 
Usvojene motoričke veštine tokom prve godine, uz sve veću radoznalost deteta, postaju složenije tokom druge i treće godine života. Kroz otkrivanje novog prostora, dete postaje spretnije i sve više uživa u svojim aktivnostima
 
Da bi stekla predstavu o razdaljini i pravcima, deca moraju da se sama  kreću. Sa 13 meseci, ona mogu da se sagnu i usprave, sve sigurnije stoje i postepeno ovladavaju uspravnim hodanjem... motoričkim veštinama specifičnim za ljudsku vrstu. Nakon nesigurnih, kratkih i koraka na širokoj osnovi, uz veliko angažovanje ruku da bi održali ravnotežu, mališani postepeno uspostavljaju bolju kontrolu pokreta i počinju da koračaju spretnije. U uzrastu od 12 do 18 meseci - većina dece prohoda, a uglavnom je to oko četrnaestog meseca.
 
Da bi deca naučila da hodaju kao odrasli, neophodno je da dostignu određenu motoričku zrelost, ali i da postoje odgovarajući uslovi u kojima se to odvija. Pre svega, potrebno je prisustvo odraslog i njegova podrška, koja će doprineti detetovom samopouzdanju, ali i osmišljen prostor za njegov celodnevni boravak. U tom prostoru, dete treba da ima slobodu kretanja i igračke koje će stimulisati pokretljivost, snagu, brzinu, izdržljivost, ravnotežu, koordinaciju... sve ono što mu je potrebno da u potpunosti razvije svoje potencijale.
 
Deca se kreću na razne načine, puze i hodaju pridržavajući se za predmete koji su u njihovoj visini, hodaju tako što guraju kolica, stolicu ili neki predmet ispred sebe, ili se penju i hodaju samostalno. Kroz ove aktivnosti dete jača mišiće i zglobove, uspostavlja ravnotežu, poboljšava koordinaciju pokreta...
 
Hodanje treba da bude po različitim površinama - glatkim i ravnim, mekanim, neravnim, travi, šljunku i pesku, sa preprekama, na ograničenoj površini...
 
Jedan od važnih elemenata kretanja je i penjanje, koje služi da bi se savladala prepreka i stiglo do željenog predmeta, kao i da bi se došlo na visinu odakle može da se posmatra šta odrasli rade. Zato će dete sa 18 meseci da se popne na stolicu i da vam skoči u naručje - bez ikakvog straha. Ovo je veoma važno za njegov razvoj, pa mu to nikako ne treba braniti (čak i ako postoji opasnost da padne i povredi se). Dovoljno je da budete u njegovoj blizini i naučite ga da vam skače u naručje, a ono će iz meseca u mesec biti u tome sve preciznije.
 
Dete će penjanje i silaženje lako da nauči ako po podu poređate jastuke različitih veličina (ili nešto slično) - i pokažete mu kako se to radi.
Penjanje na mali tobogan i spuštanje sa njega takođe razvija motoričke veštine. Na pod treba postaviti jedan jastuk dok dete ne nauči da se dočeka na noge pri spuštanju. Kroz penjanje, spuštanje i skakanje - mališan će da uvežba ravnotežu i pojača samopouzdanje.
 
Uloga roditelja u ranoj stimulaciji deteta je da prepozna njegove razvojne sposobnosti i ponudi mu adekvatne uslove u kojima će ono moći da ih ispolji i dalje razvija. Kako dete uči kroz igru, na odraslima je da igru shvate ozbiljno i pomognu detetu da, igrajući se - postane svesno svojih mogućnosti i pritom oseti zadovoljstvo.
 
Snežana Milanović, visoki strukovni terapeut Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #3 poslato: 12:24:25, 16.Mar.2010. »
Zašto se moje dete tako ponaša?
 
Možda vam ponekad ponašanje vašeg mališana u uzrastu između jedne i dve ipo godine deluje pomalo čudno. Zbunjujuće. Međutim, za sve postoji objašnjenje.
 
Od čačkanja nosa, preko želje da sazna zašto je nebo plavo, do neiscrpnog postavljanja najrazličitijih pitanja - ovaj period u razvoju deteta stavlja svakog roditelja pred brojna iskušenja.
 
 
 
IZLIVI BESA
Svet jednogodišnjaka koji je tek počeo da upoznaje okolinu, prepun je "frustracija". Deca imaju urođenu želju za saznavanjem, ali im život konstantno postavlja prepreke - kako na fizičkom, tako i na psihičkom planu. Izlivi besa se javljaju kao posledica frustracija, koje deca nisu u stanju da razumeju. Naime, dete ima potrebu da se oslobodi onoga što mu izaziva nelagodnost, ali nije sposobno da kontroliše emocije. Zato počinje da plače, vrišti, da se valja po podu. Prodavnice su mesta gde najčešće dolazi do stresnih situacija za dete, ali i roditelje. Šarenilo boja je pravi izazov za mališana, ali pravila ponašanja deluju sputavajuće. Ako to iskombinujete sa umornim ili gladnim detetom... imaćete pravi vatromet.
 
Taktika za "preživljavanje":
Pokušajte da uočite, a potom da izbegnete situacije koje prethode izlivu besa (npr. idite u kupovinu kada dete nije umorno). Ukoliko do neprijatnih scena ipak dođe, ostanite smireni. Sklonite dete na neko mesto gde će i ono da se smiri. Ne dozvolite mališanu da vas "savlada" - jer sledeći put izliv besa može da bude još gori.
 
STALNO SA SOBOM VUČE ĆEBENCE
Šta god mališan da izabere - ćebence ili nešto drugo, roditeljima se neće baš mnogo dopadati da se sa time pojavljuje svuda u javnosti. Mada, teško će im poći za rukom da ga od njega odvoje. Razlozi detetove vezanosti za pojedine predmete su duboko "ukorenjeni", a za mnoge roditelje je zapanjujuća činjenica da su omiljene detetove stvari zapravo NJIHOVA zamena. Naime, dete nije u stanju da se samo suoči sa svetom, a pošto mamu i tatu ne može da "vuče" svuda sa sobom, ono kao zamenu pronalazi nešto što mu je blisko. Time sebi obezbeđuje osećaj sigurnosti.
 
Taktika za preživljavanje:
Pustite da stvari idu svojim tokom. Ovakvo ponašanje je sasvim normalno, a prestaće kada se dete bude osećalo spremnim da se "oslobodi". U međuvremenu, nabavite duplikat omiljenog predmeta, kako biste uvek mogli jedan da operete, ili da biste odmah imali zamenu u slučaju da se predmet izgubi.
 
STALNO PITA: "ZAŠTO?"
Jedan od razloga zašto deca stalno postavljaju jedno te isto pitanje: "Zašto?", jeste činjenica da u prvim godinama života uče veoma brzo, pa zbog toga traže da im se mnoge stvari objasne. Međutim, dešava se da traže objašnjenja i za stvari koje su im već poznate. Razlog za to je potreba deteta da se uveri da i drugi prolaze kroz ista iskustva.
 
Taktika za preživljavanje:
Uvek odgovorite - ukoliko možete. Tako nećete ugasiti detetovu žeđ za znanjem. Ako ne znate odgovor, pokušajte da ga potražite.
 
STALNO TRAŽI ISTU PRIČU
Dete koje iza sebe ima samo jednu ili dve godine života, ne voli promene jer ih se plaši - ponavljanje je ono što mu pruža sigurnost. Uostalom, ponavljanje iste priče će mu pomoći da izgradi govor. Kada mu se prvi put nešto pročita, dete je u stanju da razume samo deo. Sa svakim novim čitanjem, ono razume sve više. Kada bude razumelo celu priču, i samo će da učestvuje. Počeće da dodaje poznate reči (dok čitate), čak i unapred, a to će mu pružiti ogromno zadovoljstvo.
 
Taktika za preživljavanje:
Menjajte glas, kako biste čitanje učinili zabavnijim (neka drugačije  priča meda od zeke ili lije...). Izmenite poglavlja koja dete već zna, tako što ćete njega ubaciti kao glavnog junaka. Pokušajte da ga zainteresujete za novu priču tako što ćete otići u knjižaru i zajedno odabrati novu knjigu.
 
IMA ZAMIŠLJENOG PRIJATELJA
Ukoliko živite u svetu gde vam odrasli stalno nameću stroga pravila, sasvim je prirodna potreba da imate prijatelja nad kojim vi imate kontrolu. Zamišljeni prijatelji se najčešće javljaju u drugoj i trećoj godini. Oni služe kao tampon-zona između deteta i spoljašnjeg sveta. Suočavanje mališana sa pravilima koja mu roditelj nameće, za njega predstavlja "vruć krompir". Zato mu mnogo olakšava stvar ukoliko ima "drugo ja" na koje može da prenese za njega tešku situaciju.
 
Taktika za preživljavanje:
Zamišljanje prijatelja je prirodna faza u razvoju deteta. Pokažite interesovanje, ali nemojte tu ideju da prihvatite u potpunosti. Deca znaju da je njihov prijatelj izmišljen, pa bi vaše preterano uživljavanje moglo da ih zbuni.
 
PLAŠI SE SVEGA
Skoro sva deca u istom periodu prolaze kroz iste strahove - plaše se nepoznatih osoba u prvoj godini, jakih zvukova sa godinu ipo dana, mraka sa dve godine... Ovi strahovi su dokaz da dete poseduje izvesna znanja, ali nedostatak iskustva čini da ona nekad izgledaju zastrašujuća. Tako mališan zna kako protiče voda kroz WC šolju, ali mu nije jasno šta njega sprečava da i ono "ode" sa vodom. Deca nisu u potpunosti svesna granica svog tela, pa im zato treba vremena da shvate kako neće da "nestanu" u šolji.
 
Taktika za preživljavanje:
Nikada nemojte da se podsmevate mališanu. Vama njegov strah može da bude smešan, ali za njega je to velika stvar. Nemojte njegove strahove da koristite za zastrašivanje, jer će da pomisli  kako zaista postoji razlog za strah. Tražite od deteta da vam objasni zbog čega se nečeg plaši, a onda mu navedite razloge zašto ne bi trebalo da se plaši.
 
NA SVAKO PITANJE ODGOVARA SA: NE
U toku ovog najranijeg (frustrirajućeg) perioda, deca na skoro sva pitanja odgovaraju odrično. Dete postaje svesno sebe i koristi priliku da utiče na svet. Toliko mu se dopada moć odbijanja, da često odbija čak i ono što zapravo želi.
 
Taktika za preživljavanje:
Komunicirajte sa detetom tako da ne može da vam odgovori samo sa: "Da" ili "Ne". Nemojte da gubite živce ili da se smejete detetu.
 
NEPRIJATELJSKO RASPOLOŽENJE
"Moje" - je najverovatnije jedna od najomiljenijih reči svakog dvogodišnjaka. Dete najpre treba da nauči da nešto poseduje, pre nego što nauči da deli. Zato mu nije sasvim jasno zašto - kada je tek počelo da uživa u posedovanju - mora to i da podeli.
Pre nego što napune tri godine, deca se uglavnom igraju samostalno. Sa vršnjacima počinju da se druže kasnije, pa im je  teško da razumeju zašto nije lepo da budu gruba prema drugoj deci. Za socijalizaciju je potrebno vreme, ali i vežba. Detetov svet u ovom uzrastu predstavlja zbir različitih "objekata", u koje spadaju i druga deca. Zato na njih upiru prst i proučavaju ih baš kao i sve ostale objekte (predmete).
 
Taktika za preživljavanje:
Deljenje sa drugima i socijalizacija je nešto što dolazi kasnije, ali ono što možete odmah da uradite je da izvršite pripremu za to:
- Izgradite dečje samopouzdanje - deci nesigurnoj u sebe je teško da dele.
- Delite hranu i piće sa svojim detetom.
- Pružite detetu priliku da se igra sa drugom decom.

Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #4 poslato: 12:26:51, 16.Mar.2010. »
Pidžama za slatke snove
 
Iako vam se možda ne čini da je tako, izabrati dobru pidžamu za mališana nije lak posao. Ona je podjednako važan odevni predmet kao i dnevna garderoba.
 
Noć je doba kada se vaše dete odmara i sakuplja energiju za nove nestašluke. Zato je veoma važno da mu bude udobno i prijatno. Za razliku od onog što mu oblačimo preko dana, pidžama ne trpi eksperimente. Zato pre nego što posegnete za karnerićima i kabastim džepovima, ili vam se svide velika dugmad - razmislite još jednom.
 
Prioriteti prilikom kupovine pidžame bi trebalo da vam budu: vrsta tkanine (pamuk, frotir i sl.), kroj (da ne steže ili grebe), i na kraju boja. Boja u velikoj meri doprinosi formiranju raspoloženja. Mirne boje će vašem detetu pružiti jasnu i nedvosmislenu poruku da je vreme za odmor i san, za razliku od jarkih - koje podstiču na igru.
 
Veoma je važno da se još od najranijeg uzrasta razgraniče dnevne od večernjih aktivnosti, a shodno tome i sam ritual pripreme za spavanje. Pidžama je (između ostalog) njegov sastavni deo. Ako poštujete navedene principe, možete dalje da birate pidžamu prema svom ukusu. Naravno, ne zaboravite ni mališanove želje!
 
Tamara Piper, dizajner

Moda za decu: IN & OUT
 
Naš modni dizajner vas savetuje šta je in a šta out ove jeseni   
 
Modna umerenost - IN
Nepisano pravilo glasi: «O ukusima ne treba raspravljati»! Ali, ako ste ipak nesigurni u svoj izbor, nećete da pogrešite ako se držite zlatne sredine, tj. umerenosti u svemu, pa i u odabiru garderobe za dete.
 
 
Pretopljavanje dece - AUT
Sve je manje toplih i sunčanih, a sve više kišnih dana. Prelaz iz jednog u drugo godišnje doba zadaje «muku» roditeljima kada je u pitanju odevanje dece. To je period kada ni virusi ne miruju, već «vrebaju» iza svakog ćoška. Niti je vruće, niti hladno, a spoljašnja temperatura se nekad menja i više puta u toku dana. Tada je najčešća greška roditelja - pretopljavanje dece. Međutim, zlatno pravilo glasi: «Kako oblačite sebe, tako obucite i dete». Ponekad za nijansu manje - ako je dete aktivno, npr. ako se igra, trči... a nekad za nijansu više (punije stvari) ako se mališan ne kreće, npr. dok spava u kolicima tokom šetnje. Povremeno okolnosti zahtevaju da budete pravi virtuoz odevanja, ali ne dajte da vas to obeshrabri. Svaki roditelj savlada ovu tešku disciplinu.
 
Pletena garderobica - IN
Drage mame, ukoliko od vaših mama i baka niste nasledile talenat za ručni rad, vreme je da savladate i tu veštinu, jer je ove sezone pletenina apsolutni modni hit. Bilo da su u pitanju pantalonice, haljinice, ili drugi komad odeće takvog načina izrade, sigurno nećete da pogrešite ako ih uvrstite u garderobu vašeg deteta.
 
Gumene čizmice - IN
«Pazi kuda gaziš!», «Zaobiđi tu baru!», «Pokvasićeš se, pa šta ćemo onda!»... Nisu li to rečenice koje neprestano izgovarate kad god se sa detetom nađete na ulici nakon kiše? Ne bi li, jednom za promenu, bilo lepo da pustite dete da do mile volje šljapka po baricama? Gumene čizmice veselih boja, nalik ribarskim, učiniće da bezbrižno gledate vašeg mališana kako uživa u čaroliji jesenje kiše. I još nešto... čizmice su prosto neodoljive uz kabanicu u istom tonu.
 
Roze poze - AUT
Lakirani nokti na malim prstićima su apsolutno suvišan detalj i deluju neprikladno.   
 
Tamara Piper, dizajner

Kupovina dečje garderobe za jesen
 
Iako topli dani nisu u potpunosti za nama, vreme je da se pripremite za predstojeće jesenje dane. Ako imate decu školskog uzrasta, za vas je odmor verovatno uveliko završen, a budžet istanjen... tako da je neophodno da budete maksimalno racionalni
 
Ipak, deca rastu «brzinom svetlosti». Dok se osvrnete, odevni predmet u koji ste se zaljubili na prvi pogled i za njega dali čitavo «malo bogatstvo», već je «knap» vašem mališanu. Ukoliko ne spadate u onu grupu srećnika čija deca mogu ponešto da naslede od starije braće ili sestara - uskoro vam sledi novi trošak.
 
Prilikom odabira garderobe za decu, treba voditi računa o udobnosti, vrsti materijala i, naravno, ceni. A ne da se po ko zna koji put zapitate kako se baš vama dešava da umesto sa pet praktičnih stvari, kupovinu završite sa jednom prelepom, ali suviše skupom, apsolutno nepraktičnom stvarčicom. 
 
Ako vam je za utehu, većina mama ne kupuje sto odsto racionalno, ma koliko se trudile. Zato se dešava da tek rođeno bepče umesto klasičnih bebi-popkica na nožicama ima minijaturnu repliku Nike patika - u kojima izgleda neodoljivo, ali koje su potpuno nepraktične.
 
Da li je zaista moguće biti sto odsto racionalan prilikom kupovine - ako ste žena, a pritom i mama? Mislim da su takve osobe prilično  retka pojava. Lično glas dajem individualnosti, ali ne po svaku cenu, jer treba imati meru. Ponekad je to mnogo teže nego ne odoleti skupoj i nepraktičnoj krpici.
 
Tamara Piper, dizajner Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #5 poslato: 12:28:38, 16.Mar.2010. »
Pripremite dete za vrtić
 
Bez obzira da li je već bio u jaslicama ili ne, proces prilagođavanja u vrtiću prolazi svaki trogodišnjak. Koliko će taj period da traje, zavisi od pripreme za vrtić, ali i od genetike
 
Polazak deteta u vrtić je veliki korak u njegovom osamostaljivanju. Za njega je to i veoma stresna situacija, jer se prvi put susreće sa novom sredinom, odraslim nepoznatim osobama, većim brojem vršnjaka, novom hranom i dnevnim režimom. Kroz proces prilagođavanja prolazi svako dete, bilo da je beba ili trogodišnjak, a koliko će taj period da traje - zavisi od samog deteta, ali i od saradnje roditelja i vaspitača.
 
O čemu roditelji treba da vode računa kada upisuju dete u vrtić, i kako da vrtić postane mališanovo omiljeno mesto dok su mama i tata na poslu, ispričala nam je predsednica Udruženja vaspitača Beograda, vaspitač Snežana Stanković.
- Zakonski je regulisano da roditelj ima pravo da bira vrtić u koji će da upiše svoje dete. Obično je to vrtić koji je blizu njegovom mestu boravka ili poslu, da bi što brže mogao da dođe po mališana. Međutim, mnogi vrtići su namenski građeni, a dece ima mnogo više od postojećih kapaciteta, pa se dešava da veliki broj roditelja vodi dete tamo gde ima mesta, ili čekaju da se ukaže slobodno mesto u željenom vrtiću.
Bilo da deca u vrtić dolaze iz jaslica, ili direktno iz porodice, svako od njih prolazi kroz period adaptacije. Tu nema pravila, nekad se lakše uklope deca koja su došla iz porodica, a nekad se brže adaptiraju ona koja su prethodno pohađala jaslice. Svakako, to je stvar i dobre pripreme za vrtić, ali i genetike. Naime, neka deca su društvenija, brže sklapaju prijateljstva i lakše se uklapaju u novu sredinu, dok ima dece kod kojih to ide teže.
 
Adaptacija od dve do tri nedelje
Prosečna adaptacija deteta traje od dve do tri nedelje. U tom periodu, dete kraće boravi u vrtiću, u zavisnosti od njegove reakcije. Ono postepeno pronalazi svoje mesto u igri i prilagođava se grupi. Svaki put kada dete napravi pauzu u dolaženju - zbog bolesti ili drugog razloga, doživljava neku vrstu adaptacije kada ponovo krene u kolektiv. To se naročito ogleda tokom prve godine dana boravka u njemu.
 
1. Iskrenost pre svega
Otežanija adaptacija se najčešće uočava kod dece kojoj roditelji ne govore istinu. Da bi mališana zadržali u vrtiću, zavaravaju ga time da će on samo malo da se poigra, a da će oni brzo doći po njega, ili da su u blizini i da ga gledaju. Takvo dete stalno iščekuje roditelje, pa ne može da uživa u igri. Stoga će više pomoći ako mu u toj situaciji mama kaže kako mora da ide na posao i da će doći po njega posle ručka, ili posle spavanja. Dete još nema pojma o vremenu, ali odlazak kući vezuje za doba dana nakon određenih aktivnosti u vrtiću.
 
2. Upoznavanje prostora
Naša sagovornica je istakla kako je važno da deca, pre nego što krenu u vrtić, upoznaju prostor u kome će da borave. Dobro će  doći i roditeljske priče o tome da je vrtić lepo mesto, u kome će dete naći mnogo drugara, gde će zajedno da uživaju u igri.
 
3. Roditeljski sastanak
Takođe, poželjno je da se pre mališanovog polaska u vrtić održi roditeljski sastanak, na kojem će se vaspitači upoznati sa njegovim navikama, a roditelji tako stiču poverenje u osobe kojima će da povere svoje dete na čuvanje i vaspitanje.
 
4. Važno je ostati dosledan
Stručnjaci smatraju da je najteži zadatak svakog roditelja da ostane dosledan u vaspitanju svog deteta, odnosno da istraje u tome. Deca su radoznala, to su bića koja teško pristaju na: «Ne», lako manipulišu postupcima starijih, naročito kada im se stalno udovoljava. Kao što odrasli reaguju na promenu sredine, tako i deca - kada pođu u vrtić, pokazuju reakciju na svoj način: plakanjem, ljutnjom, odbijanjem hrane ili društvenih aktivnosti, padom imuniteta... No, to nikako ne znači da roditelj treba da prestane da dovodi mališana u kolektiv. Deca se naviknu na vrtić samo ako redovno dolaze.
 
5. Pozitivan stav
Inače, kada roditelj ostavlja dete u kolektivu, ne sme da dozvoli sebi da bude nesiguran ili da pokazuje strah, jer dete to prepoznaje, pa će i samo da se tako ponaša. Jedino pozitivnim stavom, doslednošću i predstavljanjem stvari onakvim kakve jesu - roditelji pomažu deci da se lakše uklope u kolektiv.
 
Prvi dan u vrtiću
* Negodovanje deteta je očekivano i normalno.
* Potrudite se da ga baš vi dovodite i odvodite.
* Ne odlazite bez pozdrava ili u žurbi, ali se ni ne zadržavajte previše u vrtiću.
* Dolazite u dogovoreno vreme po mališana.
* Dajte detetu dovoljno vremena da savlada svoj bol zbog «odvajanja». 
* Provodite više vremena sa svojim detetom kod kuće u aktivnostima koje mu prijaju.
* Ako ne želi, ne insistirajte da vam priča o vrtiću. Ono što vas interesuje, možete da saznate kroz igru.
* Pokažite detetu da ga prihvatate i onda kada ono ne prihvata vrtić.
* Ukoliko se, pored svih napora da razumete i podržite dete, njegova patnja ne smanjuje, a to traje duže od mesec dana - ne oklevajte, potražite pomoć stručnjaka.
                                   
6. Veza vrtića i kuće treba da postoji
 Da bi se dete što bolje osećalo u novom okruženju, poželjno je da u vrtić ponese omiljenu igračku, jastuče, knjigu... Kako naglašava vaspitač Snežana Stanković, veza između kuće i vrtića treba da postoji. Dete je tada sigurnije i lakše se uklapa u kolektiv.
 
7. Izbor sopstvenog ritma
Iako se ritam vrtića i režim rada u njemu nije menjao poslednjih trideset i pet godina, danas je deci ipak dozvoljeno da pronađu neki svoj ritam dana. Na primer, u saradnji sa vaspitačem, roditelji mogu da procene da li je za njihovo dete bolje da prethodno doručkuje kod kuće, a onda dođe u vrtić bez tenzija i uključi se u ostatak aktivnosti. Takođe, postoji mogućnost da roditelji u toku adaptacije jedan deo dana provedu zajedno sa detetom u vrtiću, ako procene da će to njihovom mališanu pomoći da se lakše privikne na novu sredinu - što ranije nije bilo moguće. To važi i za decu jaslenog uzrasta, i za trogodišnjake. Međutim, poželjno je da period zajedničkog boravka bude što kraći, kako se ostala deca ne bi pobunila i tražila svoje mame i tate.
- Saradnja vaspitača i roditelja ne treba da se svodi samo na: «Dobar dan, kako je moje dete jelo? Da li je spavalo?», već zajednički treba da se bave detetom. Zbog toga se poslednjih godina sve više izlazi u susret dečjim potrebama, budući da se navike i ritam dana kod kuće i u vrtiću često ne podudaraju. Dešava se i da kod deteta naiđe period kada, jednostavno, ne želi u vrtić, povuče se u sebe, ili se zasiti, ili mu se desi nešto što je za njega strašno, a uopšte ne mora da bude tako. Tada se uključuju roditelji.
 
Prelazak iz jednog vrtića u drugi
Naša sagovornica je istakla da prelazak deteta iz jaslica u vrtić ponekad ume da bude mač sa dve oštrice, jer se nikada ne zna na koji način će dete da odreaguje na novu promenu okruženja, bez obzira što je već bilo u kolektivu. Ipak je ono naviklo na svoje omiljene vaspitačice, drugare sa kojima je jelo, spavalo i  svakodnevno se igralo, a sada mora da se privikava na nešto novo.
Dobro je i olakšavajuće ako neki mališan, iz grupe u kojoj je dete bilo, takođe pređe u novi vrtić, ali ni to ne garantuje da će se dete odmah uklopiti. Ima dece koja zbog promene mesta boravka krenu u vrtić na drugom kraju grada, gde nikog ne poznaju, ali vrlo brzo nađu srodnu dušu. Nov prostor, igračke, nove osobe... mogu da budu inspirativni pojedinim mališanima, zbog čega se oni lako uklapaju.
           
Kako pripremiti dete za vrtić
važan podsetnik za roditelje
 
* Polazak deteta u vrtić je veliki korak u njegovom osamostaljivanju, zato mu pomozite da stekne sigurnost.
* Volite svoje dete onakvo kakvo jeste, jer je prihvatanje temelj samopoštovanja.
* Budite dosledni u zahtevima, ali ne i kruti, označite detetu jasne granice.
* Imajte razumevanja za detetove greške.
* Poštujte mališanova osećanja, omogućite mu da ih ispolji i razume.
* Ohrabrujte inicijativu kod deteta, nemojte da radite umesto njega ono što može samo.
* Pružite svom detetu dobar primer, jer ono najviše uči ugledajući se na vas.
* Realno mu predstavite vrtić i pripremite ga za ono što ga tamo očekuje.
* Upoznajte dete sa vaspitačima i prostorom vrtića.
* Odgovarajte iskreno na sva dečja pitanja.
* Podstičite igru i druženje sa drugom decom.

Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #6 poslato: 12:31:51, 16.Mar.2010. »
Hiperaktivno, ili samo nemirno dete?
 
Danas se prilično veliki broj dece opisuje kao - «hiperaktivna», pa se čini da je taj izraz postao veoma popularan. Ako je vaše dete živahno, puno energije, stalno u pokretu, brbljivo, radoznalo... to još uvek ne znači da je hiperaktivno, odnosno da ima poremećaj. Možda je samo nemirno.
 
Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od «samo» nemirnog deteta.
 
Kako se ponaša hiperaktivno dete?
- Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom... Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi to novo bolje videlo, dodirnulo... i, to je sve. Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi - da dodirne, privuče, sve što čuje - ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.
 
Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom... stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici, ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.
 
Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba «voditi» na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći. Da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.
 
Svako dete, pa i hiperaktivno, želi da bude uspešno, shodno merilima sredine, makar samo na tren, ako ne može i na neki duži rok, stalno. Kada ono ovlada određenom serijom problema, zadaju se nove serije zadataka, sa tek nešto težim zahtevima. Dete će «ući u pokušaj» da ih razrešava - a time i savlada, nauči, uvek sa više optimizma. A to je važno za svaki uspeh u upoznavanju tajni života i ovladavanju sopstvenim ophođenjima prema drugima.
 
To je put kojim svako dete, a posebno hiperaktivno, počinje da upija znanja i veštine ponašanja, već samim tim što počinje da voli takvog učitelja i da se sa njim identifikuje. Dakle, hiperaktivno dete ima usporen razvoj pažnje i povećanu potrebu za kretanjem - s tim što ni jedno, ni drugo ne odgovara uzrastu. Ima svoju dijagnozu, kao i metode prevencije i tretmana.
 
Kako se ponaša «samo» nemirno dete?
- Nemirno dete je ono dete koje je uglavnom «zlatno», «fino»... ali koje roditelji obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči ne i izraza to se ne može, kao realiteta u kome živimo i prema kome se odnosimo u našim planovima i aktivnostima. Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta, što znači razvoj i odrastanje. Kada dete zna nešto da radi, ono to i želi. Znači, neophodno je da ga stalno podstičemo da nam nešto donese, pomogne, namesti, da uradi ono što ume - a što mu daje značaj pred samim sobom i u ostvarivanju doživljaja grupne pripadnosti u porodičnom krugu. To je od značaja za razvoj njegove ličnosti.
 
Dete od dve godine bi da dodirne i pomakne stvari, dete od tri godine već voli da se igra njima, da ih ređa, slaže. Dete od četiri godine bi već da crta... i tako redom. Njegovu radoznalost treba da vodimo iz teme u temu i pomažemo da ostvaruje doživljaj sebe kao nekog koji već ume «to i to». Uz to ga učimo da postoje ograničenja kojima se željene radnje obavljaju uspešnije, koje ponašanje čine lepšim, odnose sa drugima zrelijim.
 
Ukoliko dete ne zna za ograničenja - uvek shodno uzrastu, ako ne prepoznaje ograničenja, dakle - odlaganje neposrednih zadovoljenja, kao čar odrastanja i odraslosti, ono će da se ponaša «razgrađeno», nepromišljeno... ono će da liči na kliničku sliku hiperaktivnog ponašanja. Od takvog ponašanja će da ga razlikuje to što ume, kada naiđe na nešto što ga zanima, da odlaže svoja druga zadovoljstva i organizuje igru, napravi svoj mali kutak i nađe svoj mir.
 
Sva deca su po svojoj prirodi poslušna. Ona jedva čekaju da poslušaju svoje roditelje. Važno je voditi ih i vaspitavati - ne sa principima, nego sa razumevanjem, a to znači sa ljubavlju. Razumeti dete i omogućiti mu da razume nas, to je vrhunski ostvaren čin ljubavi. Nikako ne treba plašiti decu strogošću, jer poslušnost iz straha daje neki sasvim drugi kvalitet.
 
Koje su razlike i sličnosti između hiperaktivnog i nemirnog deteta?
- Hiperaktivno dete je zarobljeno u svojim nemirima. Ono se jednako ponaša i kada odemo u goste i kada gosti dođu kod nas. Uvek je onako kako se očekuje: eorganizovano i izvan atmosfere koja vlada u datoj situaciji.
 
Dete skladnog razvoja ima tu osobinu da uvek može da nas iznenadi neočekivanim ponašanjem. Sve zavisi od toga da li je ono sa roditeljima uspostavilo odnose u ljubavi ili odnose u strahu. Ili, bez ikakvih ustaljenih odnosa - kojih, u stvari, i nema, pa dete živi potpuno razmeđeno, bez jasnih roditeljskih zahteva usmerenih ka njemu. Osim doživljaja katastrofe kada ono napravi neke izgrede pred onima koji su za roditelje značajni ljudi, ili u situacijama koje su važne za njih. Deca prepoznaju takvu napetu atmosferu, kada se na njih ne obraća željena pažnja, ili kada izmaknu mogućnosti kontrole roditelja. Ili, kada je roditeljima nezgodno da oštrije reaguju prema svojoj deci - pa se, nekako odjednom, razgrade u ponašanju i u stanju su da rade sasvim - za njih detinjaste i besmislene stvari.
Dečja ponašanja su nekad, i u takvim situacijama, sasvim skladna sa njihovim uzrastom, naročito ako u datoj grupi zajedničenja među odraslima ima neko ko sa razumevanjem ostvari kontakt sa tom decom - odnosno, ko ume sa decom.
 
Zdravlje je uvek sloboda
Nestašno dete ume da bude samo. Ume da se zaigra gradeći i razgrađujući svoje kombinacije igračaka. Ume da se igra i sa drugima u tišini - u skladnom radovanju, u živahnosti akcija. Ono je slobodno u svojim načinima odnosa prema drugima i prema sebi. Zdravlje je uvek sloboda, a bolest je uvek sapetost i nesloboda.
 
Pomoć je potrebna
Roditelji najčešće ne mogu objektivno da procene ponašanje svog deteta. Ali, ako posumnjaju na postojanje problema, pomoć mogu da potraže od psihologa ili defektologa u školi, vrtiću, domu zdravlja ili Insitutu za mentalno zdravlje. Međutim, svaka sumnja na hiperaktivnost, ili već potvrđena dijagnoza, zahteva da se konsultuje najbliža služba za mentalno zdravlje.
 
Posle kompletne obrade od strane tima stručnjaka i postavljanja dijagnoze, potreban je rad stručnjaka defektologa - koji je stručan da primeni terapije pokretom, kojom se pomaže stabilizovanje pažnje i ovladavanja deteta sopstvenim pokretima, kao i redovne posete kod psihijatra za razvojno doba - radi eventualne medikamentne terapije i rada sa porodicom. 

Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #7 poslato: 12:34:17, 16.Mar.2010. »
Uzrast od 4 do 5 godina :

Oni ne žele da budu trapavi ;)
 
Roditelji  često ne shvataju da su problemi u ponašanju i učenju kod njihove dece rezultat neadekvatnih neuroloških procesa, koje ono ne može da kontroliše.
 
Različite vrste stimulacija iz spoljašnje sredine su „hrana za mozak" i bez njih on ne bi mogao pravilno da se razvija. Međutim, nekada se ovaj proces povezivanja ne odvija sinhronizovano i efikasno, što kod deteta može da izazove različite vrste teškoća.
Iskustva koje dobijamo preko čula dodira, vida, sluha, ukusa, mirisa, osećaj položaja tela u prostoru i u odnosu na silu gravitacije, spadaju u takozvana senzorna iskustva. A proces obrade svih tih signala sa periferije u centralnom nervnom sistemu naziva se senzorna integracija. Kod većine dece ovaj proces se odvija na uobičajen način, kroz aktivnosti koje ona spontano savladavaju u skladu sa uzrastom. Dobra senzorna integracija je baza za kasnije složenije obrasce učenja i ponašanja. Ali, kod neke dece se ovaj proces ne odvija sinhronizovano i efikasno, što je poznato kao „disfunkcija senzorne integracije". Praktično bi se ovaj problem mogao objasniti kao „saobraćajni kolaps" u mozgu, gde informacije koje dolaze iz svih delova tela ne stižu do mesta gde bi trebalo da se obrade i vrate nazad kao odgovor.
Kod dece koja imaju ovaj problem ne postoji nikakva povreda ili bilo kakav fiziološki razlog za to. Ali, ako se ne uoči na vreme i dete ne uključi u odgovarajući tretman, može imati negativne efekte, i u manjoj ili većoj meri, uticati na kvalitet života.
Prepoznavanje  znakova i simptoma disfunkcije senzorne integracije nije lako jer oni mogu da budu veoma različiti i ne ispoljavaju se kod svakog deteta na isti način.
 
Hiperaktivnost kao prvi znak
To je jedan od prvih znakova koje roditelji mogu da uoče. Dete, na primer, skoro ceo dan trči,  umesto da hoda, i u svim njegovim aktivnostima se ne vidi neki smisao. Uglavnom ne može da sedi mirno i da se koncentriše na određeni zadatak. Kratkotrajna pažnja, nemogućnost da se usredsredi na ono što radi i ignoracija bilo čega što stiže iz okoline (govor drugih ljudi, zvuci, svetlosne stimulacije), mogu da ga spreče da u potpunosti dostigne svoj potencijal u kasnijem razvoju.
Roditelji takve dece ističu da u ranijem uzrastu ona ne mogu da se smire na jednom mestu, da ih ima svuda. Kasnije, takva deca imaju problem sa sedenjem na jednom mestu u školi,  pisanjem domaćih zadataka, organizacijom svakodnevnih aktivnosti (spremanje stvari za školu bez nadzora, sređivanja ormana, pribora, radnog stola). Roditelji  često ne shvataju da su problemi u ponašanju i učenju kod njihove dece rezultat neadekvatnih neuroloških procesa, koje ono ne može da kontroliše.
 
Izazov za okolinu
Ponekad deca sa problemom disfunkcije senzorne integracije mogu biti pravi izazov za čuvanje. Česti i nagli izlivi besa, nemogućnost da se osećaju prijatno u društvu najbližih, nemogućnost da shvate potrebe i osećanja drugih, već sebe uvek stavljaju na najvišu lestvicu, preterana osetljivost u primanju, davanju i izražavanju osećanja, problemi u rešavanju svakodnevnih stresova i neadekvatno snalaženje u nepoznatim i novim situacijama mogu biti znaci i simptomi navedenog problema.
Zbog toga okolina, a naročito vršnjaci, koji mogu biti izuzetno grubi jedni prema drugima, osuđuju takvo ponašanje. Tako dete ulazi u zatvoreni krug iz koga samo ne ume da se izvuče. Zato će probati da se igra sa mlađom decom koja za njega ne predstavljaju izazov, ili sa starijom koja ga razumeju i prihvataju, ili će moći da nađe zajednički jezik samo sa starijim osobama.
 
Izgubljeni u prostoru
Deca sa disfunkcijom senzorne integracije uglavnom imaju snižen mišićni tonus. Zbog toga izgledaju slabiji, brzo se zamaraju, imaju problem da održe glavu i trup nasuprot gravitaciji. Vrlo često, umesto da sede uspravno, leže preko stola, podupiru se na rukama, stoje naslonjeni na zid, jer svi ti položaji za njih predstavljaju veliki napor. Takođe, često se  sapliću prilikom hodanja i trčanja, nespretni su u igri sa loptom, penjanju, zaobilaženju prepreka. Neka od njih zbog nemogućnosti dobre procene razdaljine mogu da padaju sa stolice, udaraju u predmete ili druge osobe. Za one koji ih posmatraju sa strane izgledaju kao da su „izgubljeni u prostoru", ili takvo ponašanje karakterišu kao namerno, ne shvatajući da dete nije u stanju da kontroliše svoje postupke.  Manipulacija predmetima, sklapanje celine od delova (kockice, puzzle), takođe, može da bude neusklađena.
 
Zajednički uspesi
Dobar izbor aktivnosti koje su adekvatne za uzrast i mogućnosti deteta, aktivno učešće i roditelja i dece u procesu odrastanja, odnos poverenja kada roditelj razume problem i pronalazi način da ga reši tako da dete svaki put oseti zadovoljstvo kada zajedno postignu cilj su veoma važni. Bežanje od problema, pronalaženje jednostavnih objašnjenja (on je bezobrazan, razmažen, može a neće), nekad u velikoj meri produbljuje problem, gura dete u zatvoreni krug iz koga ne ume samo da izađe, i gubi se dragoceno vreme.
Saradnja sa stručnjacima različitih specijalnosti daje veće mogućnosti za kvalitetan tretman i postizanje maksimuma funkcionalnog kapaciteta deteta.
 
Teškoće u učenju
Kod dece sa problemom senzorne disfunkcije, pisanje i čitanje mogu predstavljati veliki problem. Zbog toga što nemaju stabilizovanu motornu i vizuelnu memoriju, prostornu orijentaciju, oni prosto ne mogu da pronađu informacije iz prave „fijoke" onda kada su im potrebne. Nemogućnost povezivanja glasa koji čuju sa njegovim znakom na papiru, velika ili sitna slova, nemogućnost da prate i pišu po liniji, nemogućnost procene razmaka između reči, zamena ili izostavljanje slova u reči, samo su neki od problema koje imaju ova deca.
 
Dr Danijela Vukićević, fizijatar Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #8 poslato: 12:35:42, 16.Mar.2010. »
Odeća za vrtić
 
U uzrastu kada pohađaju neku od predškolskih ustanova, deca najveći deo vremena provode u igri. Bilo da je u pitanju igra na otvorenom, ili u zatvorenom prostoru: sve aktivnosti koje podrazumevaju trčanje, skakanje, prevrtanje, puzanje, pa čak i samo sedenje - zahtevaju adekvatnu garderobu.
 
Svakako, mame će teško odoleti kupovini nekog interesantnog (možda čak i svečanog) komada odeće za svog mališana. Ali, činjenica je da veći deo dečje garderobe čini takozvana odeća za igru. Ona, manje-više može da se uporedi sa vojničkom uniformom. Naime, izbor modela je prilično sužen - pa morate da budete snalažljivi kako biste pronašli veći izbor boja i dezena, plus tkanina mora da bude veoma izdržljiva. Sve u svemu, pomalo zamršena situacija. Dobro, niko nije rekao da je biti roditelj - jednostavno.
 
Važno upozorenje za one mame koje se još nisu suočile sa jednom neprijatnom «pojavom»: postoje proizvođači koji se ne pridržavaju standarda za izradu dečje garderobe! Prema tome, ukoliko ne želite da previše oštetite kućni budžet - kupujući mališanu svakog meseca novu garderobu, širom otvorite oči kada krenete u kupovinu ili, jednostavno, primenite neko od sledećih pravila:
 
* «Mame pipači»
Kad god uđete u dečji butik, možete da primetite neku mamu ili baku kako karakterističnim pokretom ruke «škljoca» prstima kao rak, dok se približava rafovima sa konfekcijom. No, ovo čudnovato ponašanje je sasvim opravdano i treba ga slediti. Naime, pošto je većina «senzora» za mekano i kvalitetno smešteno na vrhovima prstiju, morate da primenite metod «mama pipača» - kako biste bili sigurni da je ono što kupujete prijatno za nošenje.
 
* Obavezno pogledajte etiketu
Iako ova metoda nije u potpunosti sigurna, u većini slučajeva zadovoljava našu radoznalost. Oznaka 100 odsto pamuk i te kako zavređuje roditeljsku pažnju.
 
* Bolje više tanjih majica nego jedan debeo džemper...
U ovim hladnim danima, roditelji posebno strepe da im se mališani ne prehlade tokom igre, pa prilikom odabira dečje garderobe najčešće posežu za džemperom - kao sigurnim izvorom toplote. Međutim, deci je upravo zbog igre toplije nego odraslima, pa je zbog toga neophodno da ih oblačite slojevito - kako bi mogla da se lakše rashlade ili utople (ukoliko im je vruće ili hladno). Debeli džemperi nisu pogodni za to. Glomazni su, a dešava se i da «grebu» osetljivu dečju kožu, što kod mališana može da izazove svrab i nervozu.
 
* Oprezno sa džinsom
Teksas je izuzetno izdržljiva tkanina, pa bi sigurno bio najbolji izbor za dečje pantalone... kada ne bi imao jednu veliku manu - neelastičnost. Ipak, to nije pravilo. Zato treba tražiti pantalonice  sašivene od tanjeg i mekšeg teksasa, koji neće sprečavati detetove slobodne pokrete. I sami znate da, kada prvi put nakon pranja obučete farmerke - one budu veoma krute i neudobne. Ali, vi bar nećete trčati ili vežbati u njima. Možete li, onda, da zamislite koliko bi dete bilo frustrirano u takvom komadu odeće dok pokušava da se igra sa drugarima?!
 
* Da li će se odeća skupiti?
Ukoliko se ne razumete u tkanine, ovo je pitanje koje obavezno treba da postavite prodavačici. U suprotnom, lako može da se desi da, nakon samo dva pranja određenog komada odeće, vaše dete ostane «kratkih rukava». Naravno, ne treba odustati od kupovine neke stvari ukoliko se ona skuplja (pamuk i druge kvalitetne tkanine se uvek skupe), već treba kupovati u zavisnosti od procenta skupljanja (barem za broj veći odevni artikal).
 
* Kroj je izuzetno važan
Ovde važi parola: «Što jednostavnije, to bolje». Najbolje je da odeća za igru bude sa što manje šavova, džepova i raznih «dodataka». Suvišni štepovi, posebno ako su loše obrađeni - mogu da grebu, što će veoma da nervira mališana.
 
* Hulahopke i duge gaće...
U hladnim danima (posebno za igre napolju), važno je da su noge dobro utopljene. Za devojčice postoji veliki izbor hulahopki, a što se tiče dečaka - hulahopke treba zameniti pamučnim
«dugim gaćama». Uostalom, zdravije su, udobnije, a podjednako dobro greju. Neki put ih je teže naći, ali ih ima u «starim» radnjama sa pamučnom konfekcijom.
 
* Skupo nije uvek i kvalitetnije 
Budite istrajni kada je u pitanju kupovina dečje odeće. Nije rešenje otići u jednu radnju sa brendiranom, skupom garderobom - jer i njihovi dizajneri ponekad znaju da «podbace» - kako bi udovoljili željama tržišta. Dobro razmislite pre nego što kupite neku stvar. Kako bi stari majstori krojačkog zanata rekli: «Tri puta meri, jednom seci».
 
Tamara Piper, dizajner Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 

*

Van mreže Šmišonja

  • *****
    Počasni član
  • 2 696
  • Zahvaljeno: 4 puta
  • 19
  • Pol: Žensko
  • Never Born, or Died. Only Visited This Planet...
    • Facebook
    • Twitter
    • Google+
    • Instagram
    • Badoo
Odg: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?
« Odgovor #9 poslato: 12:36:58, 16.Mar.2010. »
Koliko je park bezbedno mesto za igru?
 
Čim dete prohoda i upozna prostor u kome boravi, poželeće da izađe napolje. Dvorište je, svakako, najbolje mesto za punu slobodu pokreta, ali i obližnji park. Tamo će dete da usavršava svoje novostečene motoričke sposobnosti i da usvaja prostornu percepciju.
 
Iako namenjeni deci, parkovi su često opasna mesta puna otpadaka, polomljenog stakla, psećeg izmeta... Zato nije na odmet da, pre nego što zajedno krenete u park, najpre odete sami i proverite koliko je bezbedno pustiti dete da koristi ljuljaške, klackalice, penjalice... Nekada su ovi rekviziti polomljeni, oštećeni, pa dete može ozbiljno da se povredi. Poseban problem je kada su sprave postavljene na betonu ili nekoj drugoj tvrdoj podlozi.
 
1. Kada prvi put odete u park sa detetom od godinu ili godinu ipo dana, možda je najbolje da prvo vi sednete na ljuljašku, a da vam ono bude u krilu. Tako će naučiti da treba da se drži, a kada bude dovoljno sigurno da može samostalno da sedi, možete da ga postavite na sedište. Iako na izgled jednostavno, postavljanje deteta u «stolicu» koja se sve vreme kreće u raznim smerovima, može da bude prava avantura.
 
2. Kada se dobro namučite i preznojite, stanite iza deteta kako biste mogli da zaustavite ljuljašku telom ili nogama. Nemojte da je odmah jako odgurnete, jer dete može da se uplaši kada «poleti», a vi i tlo nestanete iz njegovog vidnog polja. Verovatno će hteti da siđe istog trenutka, što će biti još komplikovanije od postavljanja na ljuljašku - zato što visina stolice ne odgovara visini malog deteta. Budite spremni za takvu situaciju pa, shodno tome, i strpljivi. Takođe, naučite mališana da bude na bezbednoj udaljenosti od ljuljaške dok prolazi pored nje, kako ga neko ne bi slučajno udario.
 
3. Dete koje je tek nedavno prohodalo po ravnoj površini, sigurno će često da posrće i pada po neravnom terenu u parku. Naravno, ne treba da ga zbog toga držite u krilu - dok sedite na klupi. Jer, tu ste upravo da dete oproba i usavrši svoje motoričke sposobnosti. Najpre će da upada u pesak, zapinjaće o busene trave... Ali, ne pravite dramu pri svakom padu, a još manje zbog isprljanih ili pocepanih pantalona. Obucite detetu staru odeću, koja ga neće sputavati, u kojoj sme da sedne u pesak ili na travu. Nemojte biti sve vreme tik uz njega, jer se vaš strah prenosi na dete. Ono onda «računa» da ćete ga vi «uhvatiti», umesto da se refleksno dočeka na ruke pri padu. Ne zaboravite da dete uči od roditelja. Kada padne, prvo će pogledati u vas, a u zavisnosti od vaše reakcije - sledi plač, ili ustajanje i nastavak igre.
 
4. Ruke mališana treba da budu slobodne, kako bi mogao da održava ravnotežu pri kretanju po neravnom terenu. Svaka dodatna stimulacija to remeti. Nikako mu nemojte davati u ruke hranu, flašicu sa sokom, ili neku igračku dok trči. Neadekvatna obuća, naročito ako je prevelika, previše tvrdi đonovi, plitka i mekana obuća - može da bude razlog nespretnosti, pa čak i povreda zglobova (uganuća). Svakako se konsultujte sa lekarom ili fizioterapeutom ukoliko imate «nespretno dete».
 
5. Razne penjalice u parku su iskušenje za decu svih uzrasta, ali i noćna mora roditelja koji ih posmatraju na njima. Popeti se visoko i posmatrati odozgo, jako je važno - kako za fizički, tako i za psihički razvoj dece. Zato im nikako ne treba braniti penjanje, već ih treba naučiti kako da se bezbedno popnu i siđu - najpre uz vašu pomoć, a onda samostalno. Svakako, prvo treba proveriti da li su sve prečke dobro učvršćene. Ukoliko imate decu do tri godine starosti, budite spremni na iznenađenje. Naime, dešava se da se dete popne do vrha, a onda pusti ruke i poleti dole, jer ne ume da se vrati na isti način kako se popelo.
 
6. Čim nauče da se penju, deca mogu na tobogan. Dobro je da prvo gledaju kako se druga deca spuštaju, da bi znala šta da rade kada se i sama spuste. Odnosno, da malo sačekaju, kako ne bi udarila dete ispred sebe.
 
7. Posmatrajući drugu decu i imitirajući ih, dete će biti u prilici da usvoji nove veštine, ali i da nauči mere opreza, čime se kod njega razvija osećaj odgovornosti. Da biste ga sačuvali od mogućih opasnosti, treba da iskoristite svaku situaciju u kojoj ćete moći da ga učite o njihovom postojanju i načinu kako da se čuva. Zbog toga je važno da postoje bezbedni parkovi - koji će, pre svega, da služe deci i zadovoljenju njihovih potreba. Inače, mlađu decu morate da nadzirete sve vreme, ali nenametljivo, a sa starijom decom se dogovorite o tome koliko daleko mogu da budu od mesta gde ih vi čekate.
 
Kućne igračke nisu za park
Kada krenete u park, nemojte da nosite igračke kojima se dete igra kod kuće - da ne bi sedelo na klupi i čuvalo igračke da mu ih druga deca ne uzmu. Ukoliko ima peska - ponesite koficu, lopatice i grabuljice... ukoliko je dete mlađeg uzrasta, ili neke plastične posude kojima može da zahvata i presipa pesak.
 
Lopta za stimulaciju motorike
Obavezno ponesite loptu, bez obzira koliko dete ima godina. Još bolje, ponesite dve lopte, da i druga deca imaju za čime da trče. Nema bolje igračke koja će stimulisati razvoj motorike na otvorenom prostoru od lopte.
 
Snežana Milanović, viši fizioterapeut Izvor
Let me ask you something. If someone prays for patience, you think God gives them patience? Or does he give them the opportunity to be patient? If he prayed for courage, does God give him courage, or does he give him opportunities to be courageous? If someone prayed for the family to be closer, do you think God zaps them with warm fuzzy feelings, or does he give them opportunities to love each other?
 


Stranice: 1 2 3 ... 5 »

 

Brzi odgovor Vam omogućava da pošaljete poruku bez učitavanja nove stranice.

Upozorenje: u ovoj temi nije pisano već više od 365 dana.
Ukoliko niste sigurni da želite da odgovorite, razmislite o pokretanju nove teme.


Maksimum znakova 20000; preostalih znakova: 20000

Related Topics

  Naslov teme / Započeo Odgovora Najnovije:
2 Odgovora
666 Pregleda
Najnovije: 17:40:14, 25.Sep.2014.
Miloš Mi.
1 Odgovora
810 Pregleda
Najnovije: 00:40:06, 27.Dec.2017.
Paradoks
1 Odgovora
795 Pregleda
Najnovije: 15:41:56, 01.Jan.2017.
Miloš Mi.