:: MojForum.net :: > :: Društvo / Obrazovanje / Tehnika :: > :: Društvo :: > :: Psihologija :: Tema: Psiholog online

[dragca]

Zivot mi se raspada!
Ne znam sta cu sa sobom!
Imam  34 godine, a toliko sam emotivno nezreo, plasljiv, pun frustracija.
Nisam se ostvario na nijednom zivotnom planu.
Veliki deo vremena provodim kod kuce, retko izlazim, samo kad nesto moram (valjda imam socijalnu fobiju).
Veoma malo se druzim, skoro uopste, a i kad mi se pruzi prilika da se druzim, ne umem, dosadan sam ljudima, jer mi se nista ne desava u zivotu, nemam o cemu posebno pricati. Moj zivot je trenutno internet (tu i radim neke honorarne poslove) i nemam nista vise.
Jako mi je tesko da se sad sa svoje 34 godine integrisem u bilo kom segmentu drustva.
Ono sto mi najvise fali je neka zenska osoba sa kojom mogu da delim sve, ako uopste ima sta, a ne znam kako da je nadjem, ne mogu. Pucam po savovima, zaista. Juce sam hteo da poludim od samoce. Jako mi je tesko.
Znam da mi ne mozete puno pomoci, ali moram nesto negde napisati, inace cu puci.

[la luna]

Hm...iskreno...ja mislim da si ti malo "zatupio" od zatvorenosti.Neznam šta te nagnalo na to i zašto si tako postavio svoj život,nema smisla...jednostavno,daj se opusti,nazovi neke frendove (ako ih nisi izolirao svojim zatvaranjem),reci im da bi želio izać van,provesti se,neka te izvedu-druži se s njima vani,bez obzira što im nemaš šta zanimljivo pričat,neka pričaju oni,zafrkavaj se s njima,napij se snjima,zabavi se.Nađi posao,ako ga nemaš (rekao si honorarno radiš online),tamo ćeš upoznat također ljude.Moraš se pokrenuti polako...a onda lagano korak po korak i doći će sve na svoje.Sve ovisi o tebi i tvojoj volji.Lako je sjediti i kukati,žaliti sam sebe,a ništa ne uraditi protiv toga.Imaš 34 godine,mlad si,dovedi se u red,psihički,fizički.Pokreni se,možeš ti to,nije teško.

[dragca]

Da sam zatupio, to  jesam garant, nema tu sumnje.
Pa kako i ne bih kad sam van drustava.
Sta me navelo pa mi se ovo desava u zivotu?
Npr. uvek sam bio stidljiv, povucen, najmanji u drustvu, ne tako lep, pun kompleksa, najmanje pricljiviji, jednostavno nisam umeo da se izborim za svoje mesto u drustvu.  I kad sam nesto pokusavo uvek bih bio vracen tamo gde mi je mesto, tamo gde me je drustvo postavilo jos prvi put.
Mada sam se dosta borio, pokusavao, trudio se. Zavrsio sam fax, bavio se sportom, kosarkom, teretanom, ali opet nista, drustvu nekako ne zanimljiv, devojkama takodje, uvek je nesto falilo. Uvek sam kasnio.
Sto se tice drustva, sve se to pozenilo, poudalo, svi trce da rade nesto, trce za parama, egzistencija je u pitanju, niko nema vremena da bas meni posvecuje paznju cesto.
Veruj mi da se ne zalim uopste, ne zelim cak ni kukati, ali ono, kap prelije casu.
POkusam ja napraviti nekakve korake u drustvu, bar sto se tice zensko muskih odnosa, al' opet nista.
I veruj mi ne znam sto cu sa sobom.
Ne znas taj osecaj, kad 24 sati sedis kuci, a nikog ne zanima sta se desava sa tobom, kao da ne postojis. Jedini kontakti su mi preko neta, chatova, mailova, a njih je jako tesko pretociti u stvarnost.

[la luna]

Ne znas taj osecaj, kad 24 sati sedis kuci, a nikog ne zanima sta se desava sa tobom, kao da ne postojis. Jedini kontakti su mi preko neta, chatova, mailova, a njih je jako tesko pretociti u stvarnost.

znam taj osjećaj jer sam i sama prolazila slične faze u svom životu....samo,jedno sam naučila,ako se ja sama neću zauzeti za sebe i brinuti o sebi,teško da će i drugi to da rade.

Npr. uvek sam bio stidljiv, povucen, najmanji u drustvu, ne tako lep, pun kompleksa, najmanje pricljiviji, jednostavno nisam umeo da se izborim za svoje mesto u drustvu.  I kad sam nesto pokusavo uvek bih bio vracen tamo gde mi je mesto, tamo gde me je drustvo postavilo jos prvi put.
Mada sam se dosta borio, pokusavao, trudio se. Zavrsio sam fax, bavio se sportom, kosarkom, teretanom, ali opet nista, drustvu nekako ne zanimljiv, devojkama takodje, uvek je nesto falilo. Uvek sam kasnio.

Nikad nije kasno...kao što sam već gore napisala,ako se sam ne zauzmeš za sebe i ne izboriš se,onda neće nitko drugi.....Moraš se borit protiv svoje nesigurnosti,nađi neko uporište u sebi....Vrijednosti imaš,nijedan čovjek nije bez neke vrijednosti.....
A iskreno rečeno,ako ti sam sebi nećeš pomoći,nemogu ti ni drugi pomoći 

[orca]

Postovani,
Imam jedan problem koji me muci vec duze vreme i  dosla sam do stadijuma kada ne mogu vise da se koncentrisem ni na sta drugo, sem na svoj problem. Naime, skoro dve godine sam u vezi sa deckom koji zivi u drugom gradu. Udaljeni smo oko 150 km. Pokusavali smo proslog leta da zivimo zajedno tako sto je on dosao da zivi kod mene, ali nije nikako uspeo da nadje posao, pa smo odlucili da se vrati i da nastavimo po starom  da se vidjamo vikendima, "dok se ne ukaze neka prilika". Naravno, prilika se nije ukazala. Ja zivim u malom mesto, a on u dosta vecem gradu, ali ja sam ovde i stalnom radnom odnosu u skoli i ne zelim da ostanem bez posla, tako da je to razlog sto ja nisam zelela da odem da zivim kod njega. I on i ja imamo uslova da samostalno zivimo, jer ja imam stan koji sam dobila od roditelja, a on kucu.
Poslednji dogovor je bio da on pocne aktivnije da trazi vezu kako bih se ja tamo zaposlila... Tu nastaje moj problem... Kad god pomislim na to kako cu morati da ostavim sve sto imam i da ponovo pocinjem sve od pocetka, kad pomislim da cu morati od pocetka da sredjujem neciju kucu... Znam da to zvuci lepo i zanimljivo, ali ja se jezim pomisli da ce se i njegovi roditelji mesati u sve to, da ce polagati pravo na tu kucu, jer je to njihovo! Jednostavno, mrzim zavisnost od roditelja, koliko god ona mala bila. Ne volim kad on pozjmljije novac od oca, jer to znaci da nije u stanju da bude potpuno samostalan. Ja sam za opciju da samo nas dvoje odlucujemo o svemu i na volim uplitanje "matoraca" koliko god ono bilo dobronamerno.
Nemojte mi reci da razgovaram sa njim o tome, jer on jednostavno veruje da treba biti uz roditelje kako bi nam "pomagali".
Pocela sam da razmisljam o raskidu, jer ja u svom mestu imam sve i sto je bitno nezavisnost.
Molim vas, dajte mi neki savet.
Hvala vam unapred na odgovoru.

[blackgirl]

U ovakvim situacijma pre svega je bitno sebi postaviti pitanje- šta je to što ja želim, sa kim, gde i najbitnije!!! Čega sam spremna da se odreknem zarad toga ALI da sa tim živim sasvim ok, da ne prebacujem ni sebi ni drugima zbog odluke koju sam donela! Dakle, na tebi je da odlučiš, ja se lično slažem sa tvojom logikom, ti imaš SVOJ stan, posao koji je stabilan i stalan i u takvim situacijama obično očekujemo od druge strane koja sve to nema, da se nama prilagodi tj da traži posao koji će uskladiti sa nama koji radimo. međutim, ukoliko se tvom momku ukazala prilika da radi neki jako dobar posao, koji je teško naći i koji je prosperitetan, ima šanse da bude dobro plaćen i da napreduje onda valja dobro razmisliti. Ukoliko se zaiusta volite i ukoliko smatraš da je TO TO onda nemaš brige, neće te iznervirati ni što se roditelji nekad u nešto upetljaju. Zato, pre nego što odlučiš, razmisli, napravi sebi spisak za i protiv, napravi sebi listing stvari koje gubiš i dobijaš ako uradiš jedno i ako uradiš nešto drugo.... stavi na papair pa će ti biti možda i jasnije šta TI želiš i na šta si TI spremna!

[penelopa]

    Ovako. Imam 20 godina i problem koji me u potpunosti zaokuplja. Opterecena sam izgledom. Konkretno, ne svidja mi se nos- imam osecaj da je cudan i ruzan. I veliki. To  traje jos od osnovne skole i do sada je toliko uznapredovalo da po ceo dan ne uspevam ni na sta drugo da mislim. Sate provodim pred ogledalom, slikam se iz kojekakvih uglova, posle cega se osecam uzasno, jezivo.
    Vremenom, doslo je do toga da pocnem na sve nacine da eskiviram kontakte sa ljudima- retko izlazim iz kuce, ako bas ne moram. Na ulici hodam pognute glave, pokusavajuci potajno da uhvatim reakciju svakog moguceg prolaznika- na moj izgled!! (kao da je uopste nekog briga?!) Svakog moguceg prolaznika!!! Zamislite tu agoniju. Mrzim da prolazim pored kafica, kao da osecam svaki moguci pogled na sebi i pretpostavljam da lose misle o meni. Ulicu prelazim po nekoliko puta, da izbegnem susrete sa par okupljenih ljudi. U retkim izlascima, celo vece sam ukocena, cutljiva, kao na iglama. Ne okrecem se ni na jednu stranu. Bukvalno, ograniceno mi je kretanje. Osecam se kao da cu pasti u nesvest, dok ulazim na fakultet.
    Zbog toga, pocela sam da verujem da sam dosadna ljudima, sto mi je dodatno srozalo samopouzdanje. Usudjujem se da progovorim u drustvu tek posle nesto alkohola. Posle svake izgovorene recenice sledi njena analiza; tj. da li sam zvucala glupo. Uopste, konstantan osecaj nize vrednosti.
    Sve to razmisljanje o ovoj situaciji, potpuno me opseda; toliko da ponekad mislim da cu oboleti od neke dusevne bolesti.
    Nasuprot celoj situaciji, cesto dobijam komplimete na racun izgleda, sto me jos vise zbunjuje. Vidim ljude koji se okrecu na ulici. Na fakultetu su me pronasli neki  mladi dizajneri, za koje sam radila reviju(!!). I na kraju, kad se pogledam u ogledalu, cak mogu reci da mi se svidja odraz!
   Zbog toga mislim da sam dobrim delom sama kreirala tu uzasnu sliku o sebi, koja se aktivira pri svakom kontaktu sa ljudima. Ne znam kako da je se oslobodim. Ne znam sta da ucinim, pa da pocnem sebe da gledam u pravom, realnom svetlu. I sta da ucinim da sebe zavolim. Tako mi nedostaje taj osecaj.
   Molim vas, pomozite mi.

[pitic411]

drago mi je da sam nasla nesto na netu sto mi donosi korisno provedeno vreme.pozzz za sve.ja imam neke dileme i volela bih ako je moguce da cujem od vas kako se sa tim izboriti.ovako moj muz je izvrsio samoubistvo pre 6meseci..bilo je par pokusaja ,deca i ja smo ga cak prijavili i isao je na lecenje .ali nista nije pomoglo sa dijagnozom paranoja on je uradio to vesanje.imam 3dece sina 22god,cer19god,cer12god.deca su bila upucena u citav tok zbivanja .prica dvoje ljudi mog muza i mene se zavrsila .on je nestao sa 45god aja sam ostala u svojih38god da zivim i budem tu za decu ali i za sebe.problemcic i dileme nastaju upoznavanjem jedne muske osobe i mene.deca su upoznata ali odbijaju svaku priccu o toj osobi.meni je neko potreban i oni to znaju ali se ne mire sa pomislju da je to neko ko bih mogao da zameni mesto njihovog oca.tesko mi pada kada moram da se podeli na sve strane...deca,on,roditelji,okruzenje...neznam ali malo me sve to iscrpljuje i mislim da ce neko osetiti moj bes...molim vas ako iko ima neko zdravo vidjenje ove price neka mi pise..unapred hvala...ps.divni ste

[ladybug]

Moje mišljenje je da ti si ti, pre svega, u veoma teškom životnom razdoblju i da je krajnje vreme da počneš malo da misliš i na sebe! Dugo si živela sa bolesnim mužem i malom decom, kojoj je bila potrebna sva tvoja pomoć. Sada se situacija promenila. Ostala si bez partnera, deca su ti praktično samostalna (osim najmlađe, ali i ona je već velika), tako da bi trebalo da počneš da osluškuješ svoje potrebe. Ako je čovek koga si upoznala, po tvom mišljenju, dobar za tebe, onda ne treba da se dvoumiš. Treba ti neko ko će TEBE da razume, da te podrži i da ti pomogne u teškim situacijama, kao što si ti dugo radila za svoju porodicu. Zato, nemoj mnogo da se brineš zbog reakcija roditelja i okoline. Živi svoj život onako kako TI misliš da je za tebe najbolje. Ni oni nisu tebe pitali kada su birali svoje životne saputnike. A što se tiče dece, čovek koga si upoznala ne može i ne treba njima da zameni izgubljenog oca, to je sigurno. On treba da bude sa tobom i uz tebe, da bi tako ti bila manje nesrećna, manje nervozna, manje zabrinuta i tako i bolja majka svojoj deci. Samo srećna majka je stvarno dobra majka! To ne zaboravi. Deca se uvek u početku ne slažu kada jedan od roditelja ima novog partnera, ali ako vide da si ti dobro, da se bolje osećaš i da tvoja veza ne ugrožava tvoj odnos sa njima, vrlo brzo se adaptiraju i prihvate tvoj novi život sasvim normalno. Zato, samo napred, glavu gore i želim ti svu sreću u budućnosti! Mislim da si najteže trenutke u svom životu već pregurala, tako da bi sada trebao da nastupi neki lepši i srećniji period! Pozdrav.

[la luna]

    Ovako. Imam 20 godina i problem koji me u potpunosti zaokuplja. Opterecena sam izgledom. Konkretno, ne svidja mi se nos- imam osecaj da je cudan i ruzan. I veliki.........

aj molim te....lijepo stani pred ogledalo i pogledaj se....jel taj tvoj nos baš toliko ružan????ja mislim da nije...iako ga vidjela nisam...al TI  bi trebala lijepo stat pred ogledalo i umjesto mana počet tražiti vrline u tome....moš i šale zbijat na taj račun,pa kažeš da je tvoj nos unikat,poseban i jedinstven ......sve je stvar u tome koliko ti to samu sebe uvjeriš....a ja mislim da nije teško