Prevencija sportskih povreda
Granice ljudskih mogućnosti se svakodnevno pomeraju. Dokaz za to je činjenica da seniorske svetske rekorde od pre 30 godina, danas nadmašuju juniori. Iz godine u godinu, iz dana u dan, pred sportiste se postavljaju sve veći zahtevi te je izloženost povredama sve veća.
Preventiva proizilazi iz razumevanja suštine i mogućnosti različitih tokova u procesima izlečenja povreda. Ove povrede su, po svojoj prirodi, najčesće lake povrede, ali mogu napraviti velike probleme u odnosu na takmičarsku sposobnost, zbog varljivog uverenja da je moguće brže izlečenje nego što to dozvoljavaju prirodni procesi. Lečenje sportskih povreda je specifično, a ciljevi su tačno definisani: povređeni sportista mora biti potpuno izlečen, a oporavak mora biti celovit, jer se, inače, rizikuje ponovno povređivanje, koje je najčešće teže od predhodnog.
Mnogi smatraju da su sportske povrede sastavni deo fizičkih treninga, bavljenja sportom, ili samostalnog fizičkog vežbanja, ali nedavno sprovedene studije pokazuju da to nije istina. Ukoliko se posveti pažnja faktorima rizika koji dovode do sportskih povreda, posebno među mladim sportistima, one se mogu smanjiti za 15 do 50%… Ovo pravilo primenjivo je i kod akutnih, ali i kod povreda vezanih za pretreniranost.
Kada je u pitanju prevencija akutnih povreda situacija je prilično jasna. Sportisti bi tokom predsezone trebalo da budu uključeni u program kondicionih priprema koji se fokusira na povećanje kardiovaskularne izdržljivosti, snage i fleksibilnosti. Kondicioni program bi trebalo da uključi i za dati sport specifične vežbe da bi se sprečile povrede: plivači i teniseri treba da jačaju ruke i rameni pojas, fudbaleri bi trebalo da se usredsrede na vežbe za jačanje mišića i fleksibilnost prepona i nogu…
U vansezonskom periodu, posao klupskog trenera bi bio da se posveti vežbama za prethodne povrede, tj. povrede koje su sportiste zadesile tokom sezone (lomovi, uganuća, iščašenja..) sa ciljem da se povreda sanira i izbegnu dalje komplikacije u sledećoj sezoni.
Do akutnih povreda najčešće dolazi kada su mišići, tetive i ligamenti “kruti” i “hladni”. Tkivo koje nije “zagrejano” poboljšanjem cirkulacije i izduženo postepenim istezanjem nedovoljno je savitljivo. Zbog toga je izloženo većem riziku da se ošteti (iskida) tokom uobičajenih uvrtanja, okretanja i istezanja koja prate sportsku aktivnost.
Intenzitet i trajanje zagrevanja i hlađenja varira od sportiste do sportiste. Npr. da bi se postiglo optimalno povećanje telesne temperature i srčane frekvencije sportisti u dobroj kondiciji potrebno je duže i intenzivnije zagrevanje nego osobi koja je lošije kondicije. Bez obzira na kondicioni nivo, svako vežbanje treba da uključi pet faza:
1) razgibavanje (5 minuta)
2) istezanje (5-10 minuta)
3) zagrevanje (5 minuta)
4) osnovna sportska aktivnost
5) hlađenje i istezanje tokom hlađenja (10 minuta).
:: MojForum.net :: > :: Život :: > :: Zdravlje :: > :: Lepota i zdravlje :: (Moderator: pg crna gora)
Tema: Sportska medicina
11:53:46, 17.Nov.2011. 
