Poenta svake vrste straha, a svako od nas je pre ili kasnije osetio strah od nečega, leži zapravo u kontroli, to jest u njenom odsustvu. Ako ne rizikujemo i ne suočavamo se sa sopstvenim starhovima, ma kakvi oni bili, mi im zapravo dajemo moć nad nama. Bilo bi dobro da pre ulaska u neku opasnu situaciju pronađemo bar jednu stvar za koju sigurno znamo da ćemo moći da je kontrolišemo. Naravno, uvek možemo da otrčimo bez nekog prevelikog planiranja strategije za bekstvo. Dovoljno je da osmotrimo kuda se može pobeći i šta bi nas u tome moglo sprečiti. Ipak, bekstvo nije ni jedino ni najbolje moguće rešenje. Najlakše svakako jeste...
Možda nismo svi mi u dovoljnoj meri realni, ali je dobro ako se barem trudimo da to budemo. Kada znamo da imamo pojas za spasavanje, manje se pribojavamo da će nam on zaista i biti potreban. Ali, ako dođe do toga da je bežanje jedino rešenje, sve naše planiranje nema svrhe ukoliko se uspaničimo i ne razmišljamo kako treba. Zbog toga, ako postane gusto, ponekad sebe zamišljamo na nekom drugom mestu, na nekom mestu na kojem možemo da donesemo racionalnu odluku šta bi valjalo učiniti. Ako se ispostavi da je doneta odluka bila prava, takav momenat može učiniti da budemo puni sebe. To nas dalje može navesti na to da izazivamo sreću i da izgubimo uvid u granice bezbednosti. Zbog toga strahove i treba ozbiljno shvatati, čak i onda kada ih više ne puštamo da sede za upravljačem. Strahovi su uvek dobar saobraćajni znak, ali je potrebno da mi kontrolišemo njih, a ne oni nas.
Izvor:
Krstarica
Tema: 
Anketa
