Ksenija i Filip - tragedija, a ne romansa
Služba savetovališta za brak i porodicu gradskog Centra za socijalni rad Beograda izdala je saopštenje za medije povodom izveštavanja o počinjenom ubistvu i samoubistvu u slučaju Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode.
Prateći kako mediji izveštavaju o svirepom zločinu u kojem je dvoje mladih ljudi stradalo, imali smo potrebu da iz profesionalnih i etičkih razloga damo svoj komentar.
Kao profesionalci, porodični psihoterapeuti, koji rade u Savetovališu za brak i porodicu, u okviru sistema socijalne zaštite (služba koja se bavi psihoterapijskim radom sa porodicama i partnerima, a radimo i psihoterapiju u slučajevima nasilja u porodici), smatramo da imamo profesionalnu i etičku obavezu da damo i svoj stručni stav.
Slučaj je predstavljen kao tragična ljubavna priča u kojoj su oboje isto doprineli odnosu u kojem su bili i da su jednako odgovorni za ono što se na kraju dogodilo. Priča je puna konroverzi, različitih interpretacija, tumačenja... tako da se na kraju stiče utisak da je jedino tako i mogla da se završi.
Bojimo se da se na taj način stvar u velikoj meri i zamagljuje, izbegava pokretanje priče o odgovornosti i da li je nešto moglo drugačije da se uradi. Naime, poznavajući fenomen nasilja u partnerskim odnosima, znamo da su ti odnosi često, osim ljubavlju, ispunjeni i pretnjama, ucenama, izolaciji, surovosti....
Onima koji su u tom odnosu je teško da to razdvoje, da prepoznaju da se radi o nasilju i da onda iz takvog odnosa izađu. Baš zbog složenosti tih procesa i postoje zakoni koji predviđaju da onda „drugi“ u tome pomažu i intervenišu. Ono što smatramo da je u ovom slučaju veoma bitno - ali vidimo da javno mnjenje zanemaruje – jeste pitanje kako kontekst (društvo, komšije, prijatelji, državne institucije....) podržava zataškavanje priče o nasilju i odgovornosti.
Ova mlada žena je u nekoliko navrata i signalizirala da trpi, da bi htela da prekine vezu u kojoj je bilo trpljenja, pozivala je i policiju.... ali su je reakcije „važnih drugih“ vraćali u ovaj odnos. Kako to da ako su komšiluk/prijatelji znali da ima sukoba, vriske, lupanja, razvaljivanja...... nisu reagovali prijavljivanjem, preporukama za obraćanjem stručnim službama?
Kako to da policija, koja je imala prijavu i koja po svojim ingerencijama ima pravila za postupanje u slučajevima porodičnog nasilja, nije iskoristila nekoliko mogućnosti da spreči ovaj tragični događaj? Izlazeći na mesto događaja (nakon provaljivanja vrata), bili su u obavezi da Filipu Kapisodi odrede pritvor od 48 sati, da pokrenu krivičnu prijavu protiv nasilja u porodici, da izreknu mere zaštite od nasilja u porodici .......
Vidimo da ništa od toga nije preduzeto. Ukoliko se na nasilje hitno i odlučno ne odreaguje, ono će se nastaviti u svojm dramatičnijem obliku. Takođe, prijatelji Filipa Kapisode, ukoliko su znali da on trpi, da ne može da podnese kraj veze, neizvesnost, patnju („ne mogu da živim bez nje“) zašto mu nisu preporučivali, sugerisali obraćanje nekoj profesionalnoj službi koja bi mogla da da podršku, da pomogne u nošenju sa jakim emocijama i u završavanju nezadovoljavajuće veze na bezbolni način.
Mi se kao profesionalci pitamo kako da se nakon ovog događaja, a znajući njegovu hronologiju, o tome ne razgovara već se iznose bizarni detalji, ko je imao koliko paralelnih veza, da li je postojala trudnoća ili ne, kroz kakve su sve afere ovi mladi ljudi prolazili.... Smatramo da je takav način veoma opasan, jer se gubi suština, izbegava priča o odgovornosti, šalje mladima loša poruka i ne podstiče da se iz ove strašne priče nešto nauči i unapredi praksa postupanja u slučajevima nasilja.
Nažalost ovo je jedan od tipičnih načina kako se u našoj kulturi gleda na nasilje, koliko se ono negira, normalizuje (u nekim svojim aspektima čak i veliča), a samim tim i podržava i održava. Smatramo da je aktuelni način izveštavanja (o ovom slučaju) samo jedan u nizu od načina koji podržava kontekst nasilja na svim nivoima.
Izvor:B92
Tema: 
