:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Stevan Raičković

[Ch]

Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik.
Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.
Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.

Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.
Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

[Ch]

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

[Ch]

Kiša je tako blaga

Kiša je tako blaga, da se pitam:
Nije li neko s visa otkud pada
Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada
Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan
A sad se prazni: ulica je šira,
Pravija, crna kao dub netesan
Nagnut ka nebu što se meni spira
Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne
Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne
Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka
Niz tamu i bez kompasa, bez traga,
Prikačen o nit koju vuče Parka
(Dok moje čelo, bez misli, tek draga
Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,
A topla pri tom: da bih mogo po njoj
Hodati sve do časa sudjenog
I stići onoj ivici potonjoj
Kada u prazno zakorači noga...

[Ch]

KNJIGE

Opkolile me noćas knjige -
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive - ko od strašne brige.
Zbijene - ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše -
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!

[Ch]

O KAKO DUGO

Odavno nisam strigo-seko
Kose i nokte, bradu strugo.
O, kako dugo, kako dugo,
Ni sa kim nisam ni reč reko.
Ogrnut, sav u starom ruvu,
Obrastao u dlaku golu:
Mrmljao sam samo svome stolu
I šaptao samo svome uvu.
I tek ponekad, u čas tmine,
Kad i poslednji korak mine–
Kreto sam ka svom trgu-getu:
I vrteo se svu noć dugu
Kao robijaš po svom krugu
Ili kuglica u ruletu.

[Ch]

U jednoj ulici

Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom
u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.

[Ch]

Samo je budila mir

O prosta ružo govora
Zašto te proleća bude
Zaspalu među dva mora
Na usni plave lude?

O svi smo lomni ko štap
Na prvom rubu greha
Kad padne pregorka kap
U plavi zumbul smeha.

Teško je: drhtiš ko bor.
Pa ćutiš... Što sklapaš vid?
Zar nije crno ko flor?

I pesma: da l plavi vir?
Ili kap pala na zid?
Samo je budila mir.

[Una]

Bez naslova

Zeleno, zeleno, zeleno!
Kao proleće ne mogu dati.
Ja sam jedini u njemu sveno
što ne znam ko lišće zapevati.

O, kad bi prave reči nikle
u pustoj duši svakog proleća,
moje bi oči na sjaj navikle
kao na cvetanje grane drveća.

[Ch]

ZAKASNELI ČUN
 Uvek na jednoj te istoj klupiU zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja.
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju.
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori.
 Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obaleI sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parkaDok lađe u zvižduku pune mornaraProlaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.

[Una]

Budan san

Ako pomaknes usne umirice se more.
Rasklopice se skoljke
I zauvek pevati ribama.
Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nesto kao secanje.
Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smesan kao pre sto godina.
Rec je u pocetku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okrenes:
U jedne prazne grudi uselice se zvono.
(Da li si cula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kisu?)
Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine.
Ako pomaknes usne:
Skoljke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce
U dubini.
Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)