:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Branko Radicevic

[Nale 83]

Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela.

Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.

Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.

Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.

U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.

Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Postuhmno zbirku pesma je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.

Izvor

[jana]

Predosećajući skori kraj, on ispeva:
“Al kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovi gora”

1883.godine su Brankovi posmrtni ostaci preneti iz Beča i sahranjeni na Stražilovu kod Sremskih Karlovaca. Na spomeniku je napisano:
“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.”

Branko je u književnosti progovorio samo svoje prve reči. Pa ipak, i to je bilo dovoljno da ne umre. Samo stihova o Branku Radičeviću je napisano više nego ih je on sam napisao,a da se ne spominju silne kritike, eseji, studije i članci. Hiljade mladih svake godine posećuje Stražilovo i Brankov grob da otpevaju pesme koje je Branko već odavno otpevao svetu.

Krajem 1847. pojavila se njegova prva knjiga pesama. Pesme mladosti, ljubavi i rodoljublja pune su vedrine, vitalnosti, vragolanske žudnje za životom. Drugu knjigu izdaje 1851., a treću objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti 1862.godine.
Branko je bio sjajno obdaren pesnik svoga vremena, bio je svoj i nov, rekao je svoje prvi, dok je srpski književni jezik još tražio sebe. I posle mnogo godina oseća se autentičnost Brankovih stihova, njegove pesme su bezvremene, tople i velike.

[Nale 83]

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

[Nale 83]

Djacki rastanak
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence dosao sam amo;
Igra bese jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluzdravo tice -
Dodje tice, pa se tu navice;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz pocetka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dici tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptic i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, zbune, gore i vrleti,
Pa mu s' cine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Tesko mu se, tesko rastaviti;
Ali sta ce, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuce,
Ali nesto na daleko vuce...

Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grozdje, - necu te ja brati!
Ao, berbo, tebe zalim kletu!
Ta sta lepse od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Sta je joste sirotan video?
Ao, braco, amo u to doba,
Dodji, vidi, cuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puske popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Joste malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, cas dole cas gore;
Momci klikcu, a pesme se ore:
"Zivo, zivo!" jedan drugog kori;
Zivo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek sto se svirac cuje
Vec u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci cili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A jos vise devojcice,
Njine oci i nozice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoci, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti carapica,
Ni laganih papucica,
Da ucinis klepa klapa -
Za tobome, duso, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drz' se braci oko pasa!
Kolovadja kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Cudo, sele, divno cudo,
Ala bih se mladjan grud'o!"...
Kolo, kolo, nasa dika,
Puska puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do veceri.
A kad sunce vece seda,
Besna momcad jos se ne da;
Ide kuci, podvikuje,
Puni puske, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovodjo, zlato moje!"...
Pa u krcmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuce,
Udri opet ka' i juce.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozdje, zbogom vinogradi!

Sunce jarko zaslo vec odavna;
Ot's'o danak, dosla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplasila;
Sto ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet ceni se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potocic zubori.
Ja se setam, druzina sa mnome.
Mi idemo Strazilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok posalio,
Pa nam puta mladim preprecio;
Preko njega skacemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve jos ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetici mirisu,
A uz miris vetrici uzdisu;
A uz vetric kosi poklikuju;
Uz kosove braca podvikuju:
"Ao, dance , ala si mi beo!
Jos bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se vece smrci mora,
Nek' se smrkne izmedj' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu ce meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Strazilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi rece: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!


Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sicane zice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko ce tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okiceno,
Zacinjeno -
Brze, braco, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijance, ognju zivi,
Ko se tebi jos ne divi!
Hrvacane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosance, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje zivi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe joste ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
sto nikada ne pokunja.
Ao, Sremce, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorce, care mali,
Ko te ovde jos ne hvali?
Macem bijes, macem seces,
Macem sebi blago teces:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatince,
Divna mora divni since!
Oj ti krasni Dubrovcane,
Nas i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonce tanani!
Banacane lagani!
Oj Bacvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veci djavo!
I vi drugi duz Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od visnjega je ono Boga!

[jana]

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

[jana]

Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

[Una]

Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi gresna misao.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa misljah da je reka musko
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu, niti zenskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su cela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla
za dva kolenca.

Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteci
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao
da padnem na kolena.
Bio sam snazan junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka
zamagljena
zbog kojih kljuca krv
i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igracice.
Osecao sam iz mog cela
rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkacice.

Bio je to ludi galop,
od jutra pa do noci.
Povaljali smo trave, izranili zita.
I gledali smo se na svetlu,
nasoj bledoci,
ja zdepast, debelog vrata,
ti bela - tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Cudno rasle su sume
sa korenjem gore.
U vuka oci pune vucijeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba,
jedno je u reci.
I svaka je grana imala
toplinu ruke.
Plovili su neki cudni, crni meseci,
s usnama da ljube,
s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi vece. Ti si lezala na paprati.
A ja sam bio mladic, slab,
bez ona dva roga vola.
Pa videh ti bi se mogla
i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bicije reci riknuo
ti bi znala.
I nikad blize nozu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvoga vuka.

[Nale 83]

Mini Karadžić

(u spomenicu)

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

[jana]

Ta napih se

Ta napi se braco, napi vina pusta,
I nasrka meda s devojacki usta,
Cojku reko coce, a cusetu cuse,
Sada visnji Boze, smiluj mi se duse!

[Nale 83]

Noc po noc
Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Veceri je lepsa sarna,
Al' je lepsa nojca carna.

Onda idem reci taki,
Pa odresim camac laki,
Pa se vesla mladjan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko cuna,
Matica je vece tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Boze, de pomozi!

Sikce voda, a cun reze,
Bezi vrtlog, stene beze-
Zivo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Cun tu vezem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene ceka-
Cekas i sad, zlato moje?

Brze dole sunce blago,
Brze amo nocne tame,
Amo brze, moje drago
Da ne ceka vise na me.