Ne mogu da verujem,stvarno mi je zao.Prva ozbiljna knjiga koju sam procitala sa nekih 11 godina je upravo njegova-Zoe.
Skoro sam citala jedan njegov intervju koji mi se dopao pa evo zanimljivih delova.
Momo Kapor-Intervju
Ego umetnika se hrani utiscima drugih ljudi, ma kako se skromno ili cinično umetnik postavio. Rekao bih da nema veće nagrade za pisca od toga da njegovi savremenici vole njegovu umetnost. Koliko to opterećuje?
Ja nemam pojačan ego, to jest, toliko sam lukav da umem da ga sakrijem (smeh). Tako uvek pišem o drugima, a ne o sebi. Ne kao glupi pesnici, odmah o sebi. Mi, prozni pisci, to zakamufliramo. Nemoguće je, realno gledano, da ovoliko knjiga koliko sam ja napisao budu sve dobre. Mora da tu da ima svega, ali ja to ne znam, jer nijednom nisam pročitao nijednu svoju knjigu. Ni dva reda. Jedino jesam priče, i to onda kad od sebe kradem kad treba da pišem za novine (smeh).
Kako se nositi s ovacijama koje kao umetnik doživite za života?
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete. Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“. To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom ve-ceu kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“. Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.
A šta je s intimnim ovacijama, koje pisac dobija od svog čitaoca?
Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom svetlu. Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište, kuvaju, muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari - sranje.
Da li Momo Kapor pouzdano zna šta se čoveku dešava kad umre?
Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh).
U kakvim ste odnosima sa svojim porocima?
Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbejka (smeh).
Šta to tačno znači, u vašem slučaju?
To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je izuzetno dosadno. Često me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu žetona da igram. Ja odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj svet. Naročito je lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za kockarskim stolom, a ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve izgubio.
Svakog od poznatih poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono. Vas bije glas da ste alkoholičar. Kako se nosite s tim?
Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije više od svog lekara (smeh). U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode umetnika, koje nisu to mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva, bili svi pijanci. Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od Zuke Džumhura, slikara Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera Markonija, da ne nabrajam dalje. To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana Crnčević došao kod Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio viskijem, a Brana mu kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: „Ima da ga popiješ, kako ću te treznog vaditi iz zatvora!“
Da li alkohol doživljavate kao vaš drug of choice ili kao nešto što vam se nakačilo usput?
Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta bekstva u nirvanu. Tako da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja kažem možda, jer sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam je uopšte pročitao. Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je blizu, niko te ne vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se posle izvesne količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema prijateljima po svetu i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i verovatno nešto bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo isključiti telefon pre pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest, nisu - lekari su neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: "Možete po jednu čašu posle ručka". Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva čaša neprijatna. Od prve se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena rečenica. A onda je jedan lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao jedna čaša posle ručka, a dole je napisao: "Ne sme se uštedeti za litar". Ne piješ nedelju dana, a onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače, Arapima religija zabranjuje piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju sigurne kuće za muškarce. Ima mnogo muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju da piješ i pušiš, žene ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava. Sigurna kuća za muškarce, u stvari, već postoji - to je kafana.
Da li su žene nesigurnije od muškaraca kad je reč o muško-ženkim odnosima?
Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu, nikada u životu. Uvek su one mene.
Bez obzira na to, trebalo bi sebe da smatrate alfa mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše Jugoslavije.
Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo ponižavao i šta sam sve radio da me primete (smeh).
I šta se desi kad vas primete?
Vidi, oni lepi, oni se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i kažu: "Što bih ja delio ovu lepotu s nekim". On se gleda s oduševljenjem, obuče se divno i ide kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo duhoviti, da se proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da nam daju. Moramo da idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno! (smeh)
Žene umeju da kažu da ta lepota koja je njima bitna dolazi iznutra.
Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav Tolstoj i da ima sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice od osamnaest, koja obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe banjino koji nosi suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića, nema te mudrosti, te pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da poželi takvog tipa. Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza - intelektualac (smeh).
Kako je bilo izlaziti na kraj sa armijom obožavateljki u analognom Beogradu?
Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima slučajeva kada u nekom društvu vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja ni kaže: kako sam ja bila zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli džemper, kao Dilan Tomas. Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste rekli, bio sam najnesrećniji, najusamljeniji momak na svetu...
Izvor: magazin "Playboy"
Tema: 
