Ko zna gde smo mi
I pocela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...
Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – nista.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom
ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Pestu, u Bec, u Beckerek.
Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici,
kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i cekali voz.
I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi.
i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene
bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom,
iz neke metalne case.
Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane,
odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova,
i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam.
Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim,
setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza.
Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrazati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdrzavam na svoj nacin.
Ali izdrzavam na svoj nacin.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.
Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja nista.
Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh,
pridjem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama,
ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela.
Duse su nase – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.
Sam sam opet kod kuce, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna,
pocetkom jula, pocetkom avgusta...
A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica,
a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.
Neko na vratima zvoni.
Traze me.
Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.
Tema: 
