:: MojForum.net :: > :: Život :: > :: Ljubav :: Tema: Bolest partnera

[Ch]

Kada je neko dugo bolestan, u njemu može da raste osećanje da je voljenoj osobi samo na teretu. Međutim, ima i onih koji će imati snage da nastave da vas vole čak i kada ste bolesni jako, jako dugo, neće odustati od vas niti od ljubavi čak ni kad od ljubavi i od sebe odustanete vi.
Postoji jedan bračni par. Dugo su bili zajedno, jako su se voleli. Onda se ona razbolela. Imala je takve probleme s kičmom da je konstantno bila u užasnim bolovima, stalno je morala da bude pod lekovima koji su joj smirivali bolove. Nije više bila u stanju da spava. Nekada vesela i veoma inteligentna, postala je toliko depresivna da je poželela da se ubije, samo da prekrati sebi muke. Muž ju je jednom u poslednjem trenutku sprečio da se ubije. Ta muka je trajala 18 godina. Tokom tih 18 godina, sve vreme je bio uz nju (za one koje zanima seksualni deo: ne, seks u tim okolnostima nije bio moguć, ali je on i dalje ostao uz nju).

A onda? Onda je medicina dovoljno uznapredovala da bi jedna operacija mogla da reši njen problem. Ponovo je postala zdrava. Njih dvoje su nastavili sa životom kakav su nekad imali, ponovo srećni, i dalje zajedno.
Ne kažemo da bi svako imao snage da istraje toliko dugo uz voljenu osobu. Neki bi otišli znatno ranije. Neki bi se okrenuli preljubi, pod izgovorom da samo zadovoljavaju sopstvene potrebe. Ali ima i onih koji bi istrajali, čak i onda kada se čini da nade nema (tokom tih 18 godina on nije mogao da predvidi da će sigurno doći do uspešne operacije), zato što vole, zato što im je stalo, zato što su posvećeni.

Izvor> Krstarica

[olishka]

Ima toga, samo sto je vrlo retko i obicno je obrnuto, zena ostaje pored muskarca, dok su muskarci skloniji odlasku iliti izlasku iz takve situacije. 

Po meni nista nije gore nego ostaviti bolesnu osobu. Cini mi se da joj tek tada potonu sve ladje.  Teske su to situacije i nedaj boze nikome.

[kaliopaworld]

To je prava retkost i takvih primera na zalost ima jako malo.
Ne izdrze zaposltavljenost zbog dece (ako se to zove  zapostavljenoscu ) a kamoli zbog bolesti.
Ako je istinit primer je za divljenje!!!

[Ch]

Ne bih se složio da su muškarci skloniji odlasku. Zavisi od situacije i same osobe bez obzira da li je muško ili žensko...

[crvena]

Znam jednu takvu pricu u kojoj je upravo muskarac ostao uz svoju bolesnu suprugu.. Tako da, slazem se sa Čarobnjakom..
I, nikad ne bih mogla tako nesto da uradim.. Ne iz sazaljenja sto je neko bolestan, jer realno zao mi je svih ljudi koji su tesko bolesni.. Svoje najblize, nikad ne bih napustila.. Tesko jeste, ali dala bih sve od sebe..

[Nale 83]

Primer vredan divljenja, zaista!
U teskim situacijama se na test stavlja nasa ljubav, pozrtvovanje, ljudskost u krajnjem slucaju. Lako je biti uz nekoga kada je sve lepo i sjajno, treba istrajati kada naidju oni losi dani.
Crvena, Carobnjak - slazem se sa vama. Nema tu podele: muskarci ce otici, zene ce ostati uz bolesnog partnera. Ne volim generalizovanje!

[olishka]

Ne volim ni ja da generalizujem, samo sam dala svoje misljenje primerima iz svog okruzenja. Naravno da to nije pravilo. Dobar covek je dobar covek bilo da je zenskog ili muskog pola.

[mila91]

Vidim da ste o ovome pričali baš davno...nisam vas poznavala tada, na žalost
Krenula sam zapravo da vas pitam potpuno nešto drugo,...tražila sam gde je pravo mesto, pa sam naletela na ovo i moram da vam ispričam
Priča mi je negde bliska....moj brat od ujaka bio je oko 6 godina u vezi sa devojkom koja je imala rak linfnih žlezda
razbolela se par meseci pošto su počeli vezu, i onda sve terapije, presađivanje koštane srži, nije bilo zezanja, izlazaka, zadimljenih prostorija....bio je sa njim do kraja, umrla je prošle jeseni, nije imala ni 30 godina, strašno, užas.....
On je zaista dobar, živeo je sa manje ili više nade, kako kad, da će biti bolje?, dobro?
Nemam tačan stav, sem da mu skidam kapu, zapravo i jednom i drugom....volela bih da vam objasnim kako je to izgledalo,
ona je uz svu muku bila zaista vesela, nekako kao da je umela da ceni život mnogo više od nas ovakvih kakvi smo već, sa perikom niko ne bi ni rekao da je bolesna, .....na netu je ćaskala sa ljudima sa sličnim problemom, najveći broj njih je bio ostavljen....posle loših dana i prognoza, pokušavala je i da ga otera od sebe, i tako.....jako strašno
on je među nama okolo tražio potvrdu, tražio mišljenje, da li je ok to što radi?, da li treba drugačije?, da li već tada mora da se odrekne porodice sa decom?.......tu niko ne može, ne sme i ne ume da da savet, ....šta god da mu je u momentu padalo na pamet, ipak je ostajao pored nje
......verujem da je to tako strašno za obe strane, a šta je?, i ljubav, i privrženost, i odgovornost, i nada,.....uf
Moramo svakog dana da se bar jedanputa zahvalimo BOGU na onome što imamo, to gotovo uvek zaboravljamo

[narcisa zec]

A onda? Onda je medicina dovoljno uznapredovala da bi jedna operacija mogla da reši njen problem. Ponovo je postala zdrava. Njih dvoje su nastavili sa životom kakav su nekad imali, ponovo srećni, i dalje zajedno.
Izvor> Krstarica

Priča sa srecnim krajem, ovo zaista dodje kao nagrada za ljubav, pozrtvovanost, istrajnost, razumijevanje  i nadasve ljudskost.
Ne može to svako. Takva situacija (nedaj bože) bi bila dobar test za svakog... Pokusavam da se zamislim u tako nekoj situaciji. Mislim da bih imala kriza  ali nebih ostavila dragu osobu to svakako.

P. s. U posl. vr. sam puno puta čula muško razmisljanje kako bi voljeli da postanu tate i prije ulaska u neku ozbiljnu priču - tipa brak  da bi vidjeli da li mogu imati djecu. To bi značilo da bi svoju dragu zasigurno ostavili ako se utvrdi  njena sterilnost  ?!

[Džudi]

Upravo sam htela da otvorim temu-kako posle smrti partnera? Prošle godine u martu sam izgubila čoveka sa kojim sam bila u skladnoj i lepoj vezi. Imali smo i planove za nešto više.

Iznenada, sasvim neočekivano, kada smo bili najsrećniji, razboleo se. Kancer pankreasa, galopirajući. Posle operacije nije živeo ni punih pet meseci. Sve je išlo filmskom brzinom. Bila sam mu podrška, volela sam ga, trpela bubice..jer ga je bolest i psihički promenila.

Pre 20 godina, mama je doživela isto sa tatom. Bio je bolestan devet meseci nakon uspostavljanja dijagnoze-kancer grla. Sve vreme je bila uz njega, dok nije umro. I tokom vremena je prebolela, mada ga i dalje spominjemo. Za razliku od mene, ona je jača ličnost.

Ja ne znam kako dalje. Kažu mi "nije ti bio muž da bi sada večito tugovala", kažu da bi on voleo da sam ja srećna, a ja ne znam..još tapkam u mestu i vrtim često film u nazad.