:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Branko Miljković

[anjaaa]

UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

[Tonja]

Sonet

Te su reči uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspešni
prestanak jave, al`ne san kad se izjasne
sunca za noć, već nešto treće, neutešni
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne sna.

Gorke obale na kojima neumesni
stojimo okrenuti svome početku grešni
zbog početka vida kada svetlost zgasne.

Usnu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh, te reči kako mogu da ublaže ako su od sna.
Lepoto neuvela reči bez senke kad ko čašu sunce
držimo u snu gledajući u crne vrhunce.

[Tonja]

Kraj putovanja

O sve sto prodje vecnost jedna biva.
Sen koja bese drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv sto sebe okova.
Zavrsice se putovanje ostace tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To cemu se molite je Zalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije zavrsena.
Cega ima ljudskog u patnji? O cuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

[Tonja]

Orfej u podzemlju

Ne osvrci se.Velika se tajna
iza tebe odigrava.Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavomdok beskrajna
zri u plodu i otrovne kise liju.

Zvezdama ranjen u snu lutas.Sjajna
ona ide tvojim tragom,al od sviju
jedini je nesmes videti.O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ces naci naci ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj,zlu je vreme.Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu.Mrtvi ako postoje
proglasice te zivim.Eto to je
taj iza cijih ledja nasta svet
ko vecita zavera i tuzan zaokret.

[Tonja]

Svest o zaboravu

NADA JE LUKSUZ.

Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.
Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud ceznu pesmu Citam
na kolenima predeo koji se otvara
u bicu u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.