:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Jovan Ducic

[Tonja]

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

[Tonja]

Gnezdo

Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave,
Toplije od gnezda u orla i laste;
Vetar otme granu ili vlakno trave,
A, ko cvet džinovski, ono ipak raste.
Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne,
I puno je sunca, kao čaša vina;
Zmija na po puta zastane da crkne,
Držeć mrtvi pogled put naših visina.
U gnezdu će biti sve ćutanje šuma,
I sve pesme reka u jutru kad sviću,
I sav strasni miris s rascvetanih huma -
Dokle zlatno perje raste mome tiću.
Pletem svoje gnezdo visoko nad vama,
A još niko ne zna mesto toga gnezda -
Ono ide kao što nad obalama
Putuje u nebu izgubljena zvezda.
I po mirnom putu od mene do Boga,
Ide čudno gnezdo, kao bajka gola;
A svi zvuci otud što dopru do koga,
To je glas još nikad nečuvenog bola.