:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Dragana Konstantinovic

[Nale 83]

Dragana Konstantinovic je rodjena 1961 godine. Veci deo zivota je provela u Beogradu. 1993. se preselila u Vankuver (Kanada).
Objavljivala je price iz zanra naucne fantastike u jugoslovenskim casopisima i novinama.
Veoma volim njenu poeziju  

Iz sarenog mnostva iskr'o si se krisom
Iz sarenog mnostva iskr'o si se krisom,
slucajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kisom

uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se cini lako
dve duse se spoje,
u treptaju rose cini se da svako
moze da poleti bas kao nas dvoje.

Prepustam se sneno zovu iz daljine
lude noci ove;
znam, imam te samo kroz sapat tisine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.


Zasto
Kroz zamor ispraznih prica
poneka rec me zapece.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemusto bode.
Osecam, gasi se bliskost,
svezina donosi vece...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugacije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen secanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti i samo po tracak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spusta
gase se poslednja lutanja.
Vise i ne pitam zasto, to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam nasa cutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

[Nale 83]

Susret
Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tisine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaziveo usred tmine.

I poput duge u kisnom danu
na tren tama poce da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nesto sto se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostase reci nedorecene
za neke druge pozornice.

I nista vise. Sve sto je bilo
zacas se pokri velom cutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

[Nale 83]

Zelja
Zelim da sam s tobom stopljena u cutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj setnji...
Probudjena zelja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Sta ako je sve to samo igra cula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daskom vetrometnih frula
sve ovo u nama pocne da se spira...

Zagledam u sebe, trazim tvoje oci,
i plasi me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da krocim
i ne mogu nista osim da te zelim...

[Tonja]

Tebi ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?



3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?



4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

[Tonja]

ZIMA

Zima se svija pod mojim svodom
i crta šare dahom od leda
dok njen mraz guši krik za slobodom
nečeg u meni što se još ne da.

Polako, tiho, poslednjom snagom
ruka se pruža do male škrinje,
prozirne, krhke, što skriva blago,
i sklanja sa nje ledeno inje.

A iz nje zrači zemlje te grumen
nabijen setom svakog trenutka,
list moga hrasta od Sunca rumen
i dva tri dobro znana belutka.

Načas me ispuni nešto nežno,
neka toplina blaga i setna
poče da topi hladno i snežno,
ožive neka proleća cvetna.

I gledam, svaki taj kamen diše,
tuguje sa mnom, seća se, smeje,
i svaka mrva zemlje miriše,
s uvelim listom prolećem greje.

I načas nesta inja i mraza
i zima ledeni popusti steg;
ipak, duga je ta zimska staza,
a u meni pada tek prvi sneg...

[Tonja]

POLETNA PESMA

Upamti, na ovom svetu
ti si samo u prolazu
na tren, na delić trena,
na delić jednog delića...

Tvoj život tako liči
na zahuktalu kometu
koja na čas zasvetli
kroz treptaje tvog bića
pre no što je pojede sena.

Previše kratko sve traje.

U jednom času u tebi
opijena moćnim sjajem
tih šarenih staklića
tvoja misao drema.

U drugom druguješ s krajem,
u trećem te već nema.

Zato se probudi.
Udahni vazduh duboko.
Potpuno budan budi
i živi iz sve snage
kroz osmeh,
kroz reč,
kroz oko.

Uživaj časove drage.
Ne misli na one druge.
Nedaj da jedan čas sivi
pomrači lepotu daha
jer nemaš ništa od tuge.

Opusti se i živi.

Vredi li uopšte briga?
Vredi li uopšte tuga?
Vredi li uošpte išta
što bledi tvoje boje?

Oslobodi se straha.

Oni što tvoj sjaj blede
samo su tužne lutke
što omlitavelo sede
i drugom bi sudbu da kroje.

Ne shvataju jadne
da im to ništa ne vredi:
dok seju varnice hladne,
sopstveni sjaj im bledi...

Ti nisi kao oni.
Nisi i nećeš da budeš
jer sve te duše sitne
uopšte nisu bitne.

Oko tebe eoni
beskrajno vreme broje.
Tvoj život jos svetluca
bojama što nešto znače.

Ti sijaš svojim plamičkom
i samo je do tebe
da li ces sinuti jače.

Zato gledaj put Sunca
i diši punom snagom,
i živi do svog vrhunca,
živi,
beskrajno živi
dok tvoj život treperi.

Ostavi svoje stope
na putu svojih sanja
jer te od mračnih dveri
večnog nepostojanja
deli još samo prag.

Jednom te više neće
biti na ovom nebu
ali će iza tebe
barem ostati trag.