U "Leksikon psihoanalize" Žarko Trebješanin je odredio narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kom je sva ljubav usmerena na vlastiti ego. O narcisu je zabeležio: "Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikome nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho koja je venula od ljubavne čežnje dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, i to se ostvarilo. Narcis je jednoga dana kad se spustio do izvora da utoli zeđ u ogledalu vode ugledao svoj lik i ta varljiva slika ga je toliko opčinila da je počeo da čezne za svojim likom. Venuo je od ljubavi prema sebi samom sve dok najzad nije umro. Čak i u podzemnom carstvu senki Narcis, kažu, ogleda svoje lice u vodama Stiga".
Pojam „narcizam“ je 1914. godine uveo Frojd. On narcizam tumači kao nužnu fazu razvoja deta, definišući ga kao libidinalnu kateksu Selfa. Sa razvojnog aspekta, odnosno sa egocentrične pozicije bebe gde još uvek nije uspostavljena ja-ti diferencijacija, neophodno je da pre nego u stanju da voli druge, prvo nauči da voli sebe. Ravnoteža primarnog narcizma je poremećena dejstvom procesa sazrevanja i bolnim psihičkim tenzijama koje se dešavaju zato što je majčinska briga nužno nesavršena, a traumatična odlaganja ne mogu biti izbegnuta. Bebina psihička organizacija pokušava da izađe na kraj sa sa ovim poremećajima izgradnjom novih sistema. Frojd ovaj stadijumu razvoja naziva Ja pročišćenog zadovoljstva . Sve što je prijatno, dobro i savršeno doživljava se kao deo Selfa, dok se sve neprijatno, loše i nesavršeno posmatra kao nešto što se nalazi „spolja“. Ovde se uočava delovanje primitivnih mehanizama odbrane – splitting, projektivna identifikacija i idealizacija. Pojavljivanje ovog idealizovanog libida predstavlja korak napred u razvoju narcističkog libida. Idealizacija roditeljske slike predstavlja direktan nastavak detinjeg prvobitnog narcizma i vremenom se sa razvojem detetovog kognitivnog aparata menja. Naizmenične gratifikacije i povremene frustracije koje dolaze iz spoljnog sveta vremenom uz dovoljno dobru majku po Vinikotu , koja je sposobna da kontejnira sva detova osećanja i reakcije po Bionu, dovode do integracije Ega i mogućnosti da se zdravo uživa u aktivnostima i uspesima, kao i do adaptivno korisnog osećanja razočarenja obojenog besom i stidom izazvanog sopstvenim propustima i manama.
NARCISTIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI
DSM-IV narcistični poremećaj ličnosti se svrstava među Druge specifične poremećaje ličnosti. U udžbeniku Psihijatrija kao karakteristike narcističnog poremećaja ličnosti navode se:
• prenaglašeni doživljaj sopstvne važnosti, odnosno grandiozni doživljaj sebe
• nedostatak empatije
• hipersenzitivnost u odnosu na procenu drugih
• nesposobnost da se voli i nesposobnost za duboka osećanja
• seksualnost je svedena na fizički kontakt i instrumentalizovana
• nestabilno raspoloženje
• sklonost ka manipulaciji
• hronična zavist
• nisko samopoštovanje
Oto Kernberg, kao najvažniji teoretičar i praktičar u oblasti narcizma, pravi jasnu distinkciju između normalnog i patološkog narcizma. Normalan narcizam podrazumeva činjenicu da je svaki čovek do izvesne granice zaljubljeni u sebe, a potvrdu traži kroz odobravanje drugih. Međutim, osobe s narcističnim poremećajem ličnosti se razlikuju od ostalih u naglašenoj obuzetosti sobom. Oni zapravo ne vole sebe i u sebi nose izrazito nizak stepen samopoštovanja. U osnovi patološkog narcizma pre leži samomržnja nego samoljubav.
Narcistički struktuirane ličnosti ne mogu da zadrže pozitivnu sliku o sebi bez neprekidnog „hranjenja” putem pažnje i divljenja drugih ljudi. Prema drugim ljudima osećaju mržnju zbog sopstvene zavisnosti od njih. Naglašena je zavist u odnosu na druge, kao i nedostatak saosećanja i ljubavi prema drugima. Drugi ljudi bivaju tretirani kao objekti i imaju isključivo funkciju kao obožavatelji. Osobe s narcističnim poremećajem ličnosti su šarmantne prema drugima ukoliko očekuju neku uslugu ili na neki drugi način bivaju zavisni od njih, ali čim je cilj ostvaren, odnosno kada osoba izgubi „upotrebnu vrednost“, oni postaju nemirni i dosađuju se u društvu te osobe. Odnos narcističkih ličnosti sa drugim ljudima je eksploatatorski i parazitiski, iako može da bude maskiran ispod atraktivne površine. Ovakve osobe imaju veliki kapacitet da privuku druge ljude, često imaju određene talente i sposobnosti, najčešće u oblasti koje obezbeđuju njihovu ambiciju da izazovu divljenje i aplauz drugih. Pažljivim posmatranjem njihove produktivnosti u dužem vremenskom periodu može se zapaziti neautentičnost i nestalnost u njihovom radu i nedostatak dubine, koja otkriva prazninu ispod površinskog sjaja. Otkriva se i nemogućnost ovih ličnosti da osete stvarna osećanja tuge i žaljenja. Kad se razočaraju u druge ili budu napušteni, odnosno kada dožive narcističku povredu, na površini pokazuju depresivne manifestacije, ali se ispod njih pojavljuje ljutnja i mržnja sa naglašenim osvetoljubivim željama. Kriju od drugih da sebe u stvari smatraju nedostojnim ljubavi i bezvrednim, pokušavajući da to kompenzuju time što će ih drugi proglasiti jedinstvenim i sjajnim. Muči ih snažna i nesvesna zavist, koja rukovodi njihovom željom da pokvare, unište i obezvrede ono što drugi imaju, a oni ne.
Osnovni pojam u geštalt psihoterapiji je kontaktni proces, koji je više nego neophodan za rast i razvoj, budući da jedino tako dolazi do usvajanja novih sadržaja, materije i iskustva.
Kriva kontakta nam zapravo pokazuje novo razvijanje Selfa u svakom kontaktnom procesu, to svaki put novo i drugačije očitavanje Selfa, ali sa završetkom kontaktnog procesa Self se vraća u stanje mirovanja. Kontakti i povlačenje se naizmenično smenjuju, a razmena materije, energije i podataka između organizma i sredine u zavisnosti od okolnosti mogu biti energične ili spore i mirne.
Razvijanje Selfa počinje u predkontaktu. U prvoj fazi oseća se potreba, a zatim sledi uobličavanje želje koje je praćeno senzo-motornim i kognitivnim funkcijama. Na osnovu prethodnog iskustva i pamćenja započinje planiranje i procenjivanje mogućnosti. Tada se osoba okreće ka spoljašnjoj sredini u potrazi za mogućnošću da zadovolji svoje potrebe i želje, te za mogućnošću da se transformiše u skladu sa okruženjem i da na njega skladno utiče. Tokom tog procesa stepen energetskog nadražaja biva sve veći, a osoba sve više umešana i uvučena u polje. Energetska kulminacija je momenat finalnog kontakta kada se sve namerne Ja-funkcije povlače, a osoba biva u potpunosti stopljena sa objektom svoje želje u jednu jedinstvenu figuru, u kojoj se subjekat i objekat na neko određeno vreme više ne razlikuju. Nakon toga polje događaja se ponovo diferencira i dolazi do odvajanja subjekta i objekta, odnosno subjekta i subjekta – oni se razilaze, granice ponovo bivaju uspostavljene, a nivo energije se istovremeno smanjuje. Na kraju kontakta dolazi do procene i shvatanja koji konsoliduju simboličko značenje procesa koji se upravo odigrava.
Međutim, ovaj proces može biti prekinut spoljašnjim ili unutrašnjim preprekama, ili može sam po sebi biti veoma ograničen. Perls definiše Self kao „ granicu kontakta dok funkcioniše, njegova aktivnost se sastoji u stalnom stvaranju odnosa tipa figura/pozadina“. Granica kontakta je tačka ili oblast u kojoj se organizam i sredina dodiruju i istovremeno razdvajaju jedno od drugog, odnosno to je mesto na kome se odvija proces razmene. Ona ima dve karakteristične osobine – pre svega njena relativna propustljivost i nepropustljivost, a zatim i respektivno energetsko stanje. U trenutku kada se oseti potreba dolazi do formiranja granice kontakta, koja se u interakciji sa okruženjem javlja kao potraga za zadovoljenjem potrebe, postaje čvršća i više nepropustljiva, ali istovremeno i dinamičnija i bogatija energijom, sve do dosezanja počekta finalnog kontakta. I tada dolazi do promene u kvalitetu granica kontakta. Bez obzira na to što energetski naboj može i dalje da raste, sve namere Ja-funkcije bivaju zapostavljene, a granica kontakta postaje iznenada i privremeno toliko popustljiva da dolazi do takozvanog zdravog stapanja,odnosno nestajanja graničnih linija između objekta i subjekta.
Problem granica predstavlja posebno važnu tačku u svim oblicima narcističnih poremećaja, pošto se narcistični odnosi sa objektom mogu odrediti kao odnosi nedovoljne separiranosti, a ovo se jasno ogleda i u onome što Kohut naziva selfobjektnim transferima.
Džosevski i Miler-Ebert navode kao glavnu karakteristiku kod narcističkog poremećaja teskobu gubitka autonomnosti, što bi se moglo opisati kao izražena potreba za kontrolom i strah od gubitka iste. Opisujući kontaktni proces iznose shvatanje kako se Self ne posmatra kao manje-više stabilan entitet sa određenim stalnim karakteristikama, već pre kao proces čije se osobine menjaju tokom interakcije organizam/sredina i zatim se opažaju kao izdiferencirane funkcije.
Teskoba gubitka autonomnosti, karakteristična za narcistični poremećaj, javlja se suprotno spontanoj tendenciji Selfa, u fazi finalnog kontakta, kada umesto da granice postanu propustljive i da dođe do prepuštanja, dolazi do prekida kontakta zbog straha od poveravanja i straha od vezivanja.
U osnovi straha od poveravanja i straha od vezivanja nalazi se prerani zahtev za postizanjem samostalnosti detata, postavljanje prevelikih zahteva pred njega i prerano uskraćivanje roditeljske pomoći. Takva deca nemaju dovoljno prostora za „izmišljanje“ u geštalt okruženju, a spoljni svet doživljavaju kao nadmoćan i represivan. I tako strepnja od toga da će ih okruženje, a posebno ona druga značajna osoba, u finalnom kontaktu progutati dovodi do neophodnosti jačanja u odnosima kroz preživljavanje krnje pouzdanosti i konzistencije prvog stapanja.
Mehanizmi odbrane sa kojima se susrećemo kod narcističnih poremećaja su retrofleksija i defleksija. Oni imaju funkciju da na samom pragu finalnog kontakta očuvaju snažne i nepropustljive granice kontakta. Tek nakon uvida, odnosno sticanjem senzorne i kognitivne svesti o načinima na kojima se izbegava, otvoren je put ka finalnom kontaktu. Osnovni rad sa narcističnim poremećajima je rad na grupi pozitivnih osećanja kod klijenta, što redovno dovodi do javljanja osećanja krivice i stida kod klijenta, što predstavlja jedan od načina da se kontakt raskine, pa ga treba tretirati. Prekidi i oštećenja naneti kontaktu predstavljaju introjekcije i projekcije. Sadržaj introjekcija se zasniva na iskustvu da je preživeo uprkos okolnostima i nedovoljnoj podršci okoline, te da je sigurnije ne oslanjati se na druge ljude i obezbediti sebi sve što je neophodno samostalno. Suština koja se nikako ne sme propustiti, jeste da i osobe sa narcističnim poremećajem imaju potrebu za zaštitom i prepuštanjem, ali su to iskustva koja nisu asimilirana. Osećanje stida se javlja u terapijskom procesu kada terapeut iznese pozitivno mišljenje prihvatajući stvarne delove kod klijenta. Stid predstavlja poslednju barijeru u tretmanu narcističnih poremećaja i poslednju prepreku zadovoljenju u finalnom kontaktu preko koga klijent može da iskusi pravi Ja-Ti odnos. Terapijski rad se ovde mora fokusirati na projekcije: klijent mnogo puta mora da doživi iskustvo da veza opstaje i onda kada se on razneži, „obruka“, kada njegovo ponašanje postane nesigurno.
Terapijski cilj u radu sa narcističnim poremećajima koji mogu biti manje ili više naglašeni pre svega je reanimacija Selfa. Neophodno je kroz pouzdan klijent-terapeut odnos olakšati shvatanje i postepeno prihvatanje činjenice da čovek ne mora sve sam da uradi; da spoljašnji svet nije toliko nadmoćan da bi čovek morao stalno da se grandiozno iskazuje pred njim; da postoje i solidni odnosi koji zaslužuju naše poverenje; da prepuštanje u finalnom kontaktu ne znači da se odričemo samokontrole. Odnos sa terapeutom je od izuzetnog značaja jer upravo kroz taj odnos klijent uočava polje u kome on može da oživi svoj Self, i u okviru koga se stimuliše ta reanimacija. Uspešan terapijski proces vremenom dovodi do fleksibilnosti i funkcionalnosti granica, što omogućava ostvarivanje finalnog kontakta i dalji rast klijenta.
Tema: 
10:00:32, 20.Maj.2009. 