Prežvakavajući uvrede sami sebe razjedamo
Uvreda uvek predstavlja izneveravanje izvesnih nada. Nadali smo se da će nas neko shvatiti, da će nam pomoći ili oprostiti, ali se to nije desilo. Smatrali smo da će nam drugi čovek izaći u susret, ali se on umesto toga okrenuo od nas ili nas je surovo odgurnuo. Nada je srušena i umesto nje se pojavila uvreda.
...Postoji nekoliko očiglednih razloga koje ako čovek zna može unapred da neutrališe svoje uvrede.
Kao prvo, očekujemo da drugi čovek obavezno mora da nam pomogne, da nam izađe u susret, kao da je dužan da posluži upravo nama i da nema drugih briga, koje mu ne dozvoljavaju da nam posveti potpunu pažnju.
Kao drugo, kao da smatramo da se ne sme desiti da se drugi čovek ne uzdrži, da ne plane, da ne bude van sebe, da nas izneveri u određenim situacijama, odnosno, ne ostavljamo mu pravo na grešku.
Treći uzrok naših uvreda se sastoji u tome što od drugih očekujemo da se uvek isto ponašaju prema nama. Ako naš bližnji nije postupio onako kako smo mi unapred smatrali, kažemo da nije opravdao naše nade, da je njegov postupak za nas bio neočekivan. U međusobnim odnosima s bližnjima važno je imati na umu da je čovek promenljivo biće. I zato zapravo dobar čovek u nekim trenucima može da plane, da izgubi dobrotu i ljubav (isto kao što je i loš čovek u stanju da se pokaje i popravi)...
Nije teško primetiti da se svi navedeni razlozi oslanjaju na naš egoizam i nedostatak želje da shvatimo situaciju bližnjeg. Egoizam uvek zahteva da drugi služe našem „ja“, da od njih „ja“ uvek dobija samo korist. Ako unapred shvatimo da naše potrebe nisu centar života drugih ljudi i da bi sami trebalo da se izgrađujemo kroz učestvovanje u životu bližnjih, a ne da bezmerno gutamo njihovu pomoć, neće biti nikakvog izneveravanja neopravdanih nada. Treba promeniti vektor života od egocentrizma ka požrtvovanosti i neće biti uvreda.
Valerij Duhanjin - ruski duhovnik
Tema: 
12:43:04, 20.Jun.2016.