:: MojForum.net :: > :: Talenat :: > :: Književnost :: > :: Pisci :: Tema: Herman Hesse

[crvena]

Herman Hese rođen je 1877. godine u gradiću Kalv, pokrajina Vitemberg.  Strogo vaspitanje u duhu verske tradicije i školovanje u čuvenom teološkom seminaru u Maulbronu izazivaju bunt u mladom Heseu i težnju da se osobodi uticaja religije. Beži iz škole i jedno vreme redi kao zanatlija, zatim kao knjižar, da bi se konačno posvetio pisanju.
Prvi svetski rat unosi nemir u duhovni život pacifiste  Hermana Hesea i on se javno izjašnjava protiv „krvave besmislice“, a po završetku rata napušta Nemačku i nastanjuje se u Montanjoli kraj Lugana i 1921. postaje švajcarski državljanin.
Objavljivanje prvog značajnijeg dela Peter Kamencind (1904) uvodi Hesea u nemačku književnost da bi romanom Demijan (1919) zauzeo veoma visoko mesto u njoj.
Godine 1922. Objavljena je Sidarta, svakako jedna od najboljih i najpoetičnijih Heseovih pripovedaka, a objavljivanje romana Stepski vuk (1927), tragične i iskrene povesti usamljenika, donosi autoru svetsku slavu.  Sledi Narcis i Zlatousti (1930), da bi Igra staklenih perli, napisana u vreme Drugog svetskog rata, krunisala životno delo Hesea.
Pored pomenutih najznačajnijih romana, Hese je pisao pripovetke i eseje (Franjo Asiški, Zahvalnost Geteu), i njegova osobena, izrazito lirska poezija objavljena je 1957. u sedam tomova.
Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernouli (Maria Bernoulli), sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger), trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu Stepski vuk (Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer, 1895. - 1966.), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (Die Morgenlandfahrt).

Herman Hese dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1946. Godine. Umro je 1962. u Montanjoli.

[crvena]

"...Ali, ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta, onda si doista za žaljenje." – Stepski vuk

"Bedno je to kako život vuče čoveka za nos, da se zaceniš od smeha i da ridaš od plača! Ili živiš, puštatš čula da igraju, sit se podojiš na grudima stare majke Eve – onda, doduše naiđe pokoje silno uživanje, ali nema zaštite od prolaznosti; onda si kao pečurka u šumi, koja se danas preliva lepim bojama, a sutra trune. Ili uzmeš da se braniš, zatvarap se u neku radionicu i gledaš da sazdap spomenik prolaznom životu – onda moraš da se odrekneš života, onda si samo još oruđe, ondas e doduše, nalaziš u službi neprolaznoga, ali pri tom se sušiš i gubiš slobodu, obilje i slast života." – Nrcis i Zlatousti

[Nale 83]

"I evo sad jedne pouke kojoj ces se smejati: da je ljubav od svega najvaznija! Prozreti svet, protumaciti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bica mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopostovanjem."

"I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve ceznje i patnje, sva zadovoljstva, sve dobro i zlo - sve to skupa bio je svet. Sve to zajedno, bio je tok zbivanja, muzike i zivota." - Sidarta


Jedan od, meni drazih, odlomaka iz Stepskog vuka:
"Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta ciji ciljevi nisu moji, cije mi radosti nista ne znace. A ono sto se u meni dogadja, sto je za mene slast, dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svet voli i trazi mozda jedino u pesnickim delima, a u zivotu smatra ludoscu!"

[Nale 83]

"Sidarta"
"Gorak je bio ukus sveta. Život je bio patnja. Sidarta je pred sobom imao samo jedan cilj: da u njemu sve bude prazno, bez žedji, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude ja, da opustelo srce nadje mir, da u mislima, u nebiću bude otvoren čudima - to je bio njegov duh.
- Kada budem sve savladao i umro, kada se svaka požuda i svaki nagon u mom srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje. Najdublja bit, ono što više nije ja - već velika Tajna."

[plutonac]

  Hari Haler 

[Tonja]

Ptica se probija iz jajeta.
Jaje je svet.
Ko želi da se rodi mora razoriti svet.
Ptica leti ka Bogu.
Bog se zove Abraxas.

[Tonja]

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

........ 

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.

[Tonja]

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

....... 

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.

[Tonja]

Igra staklenih perli
 

Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli,
znao je i za druge snage u sebi-za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna,već je delala takođe upolje. Jozef Kneht je jos za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Plinijom Desinjorijem,češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su gavoleli i tražili njegovo prijateljstvo,već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva
tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih(bar u mislima)učini poslušnim robovima-imala je nečeg zabranjenog i ružnog...“

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije,oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo lako ni prosto, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikh, izgled veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja, ali ima istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže/trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle...