:: MojForum.net :: > :: Život :: > :: Porodica :: > :: Trudnoća :: Tema: Šta bi svaka (buduća) mama trebala da zna?

[Šmišonja]

Naučite dete lepom ponašanju   
 
U svetu odraslih, kultura ponašanja igra veoma značajnu ulogu. Ona nam u velikoj meri ulepšava, ali i olakšava život. Često na osnovu ponašanja i manira prilikom prvog susreta i procenjujemo ljude. Zato, ne gubite vreme, već svoje mališane lagano uvodite u svet bontona i lepog ponašanja.
 
Da li vam se desilo da je vaše dete na poklon koji je dobilo odreagovalo sasvim nezainteresovano, a možda čak i bezobrazno?
Da li vaše dete u gostima nekada prosto poludi, tako da nijedna kazna ili prekor više nemaju smisla? Ne znate kako da  sa ovim »detinjarijama« izađete na kraj?! Možda vam sledeći redovi pomognu.
 
POKLONI
Vaše dete dobija poklon od bliskog prijatelja ili rođaka, a njegova prva rekacija je »Ovo mi se uopšte ne sviđa«, ili »Zašto ste mi doneli ovo, kada ga već imam?«...
Ovakvi i slični, slobodno možemo reći iskreni dečji komentari, roditelje čine nezadovoljnim. Mame i tate  osećaju se »osramoćeni« i donekle iznenađeni ponašanjem svoje, inače mile dece.
Mališani u svojim iskrenostima zaista mogu da budu vrlo neprijatni. Na ulici često znaju da upute komentar debelim, ili pak ružnim ljudima (»Vidi kolika je, ni kroz vrata ne može da prođe«, »Mama, vidi kako je ovaj čika ružan«). Ali, kultura ponašanja nije nešto sa čim se čovek rađa. Kao i za mnoge druge stvari u životu, potrebno je vreme i rad kako bi se taj trud jednoga dana pretvorio u manire vredne divljenja. Zato prionite ne posao...
Ukoliko se bliži rođendan vašega deteta, kroz razne »treninge« naučite ga kako da kulturno odreaguje na poklone, bez obzira da li su mu se oni dopali ili ne.
Zamislite moguću situaciju. Trening počnite pitanjem »Šta bi rekao kada bi ti neko doneo poklon koji već imaš - kao što je Monopol?«, ili »Kako bi se ponašao ukoliko bi dobio poklon koji ti se ne sviđa?«.
Ako su detetovi odgovori baš onakvi kakve vi ne želite da čujete, počnite da ga učite. Objasnite mu kako nije lepo kada neko na poklon, koji je znak ljubavi i pažnje, reaguje bezobrazno i nazahvalno. Sugerišite mu kakva biste želeli da bude njegova reakcija.
A ako se na rođendanu baš izreknu reči koje ne bi smele, nemojte nikada svoje dete i sebe dodatno »sramotiti« grdnjom pred svima. Uzmite ga za ruku, izvinite se gostima i u nekom osamljenom kutku objasnite mu gde i zašto je pogrešilo. Savetujte mu da osobi, koju je svojom reakcijom povredilo, kaže nešto lepo. 
 
POSETA
Sada žurka nije kod vas, već se sa detetom nalazite na zabavi, ili pak u najobičnijoj poseti. Dete je postalo tako nevaspitano, toliko nekontrolisano, da vas njegovo ponašanje u jednoj meri čak i vređa. Svaka zabrana kao da je izgubila smisao. Nova atmosfera, veliko društvo i slavlje kod pojedine dece »inspirišu« na zaborav manira. Kao da je sve što je ranije naučeno sada »palo u vodu«. Razlozi za to mogu da budu brojni. Nekada dete od zabave očekuje mnogo više, pa mu dosadna realnost nameće potrebu da se dodatno zabavi. Ako su doživljaji pak suviše jaki i smenjuju se velikom brzinom, dete jednostavno u toj prenadraženosti  počinje da gubi niti. Nekada i prethodni premor može da učini svoje. I dok deca divljaju, biju druge mališane, uznemiravaju odrasle, prevrću stolice i smišljaju razne »gadosti« kako da se dalje provode, roditelji iznervirani, nemoćni i umorni od prekora, sa nestrpljenjem čekaju čas odlaska.
Zato, ako znate da ćete uskoro biti u nekom velikom društvu, pre tog događaja primenite »preventivni« program. Detetu precizno objasnite šta se tamo od njega očekuje. Opišite mu kakva će zabava biti i kakva će pravila važiti. Čak i kada je u pitanju najobičnija poseta kod prijatelja, dete nije loše upoznati sa onim što sme i što ne sme u tuđoj kući da čini. Ako i pored pripreme stvari krenu naopako, podsećanje na pređašnji dogovor može da urodi plodom. Ali opomene i grdnju ne iznosite javno. Uzmite ga za ruku, odvedite u kupatilo i započnite diskusiju. Nemojte mu samo nabrajati šta je pogrešno uradilo (Udario si onu devojčicu, jurcaš između stolova....), već mu objasnite kakvo bi njegovo ponašanje umesto toga trebalo da bude . Nije loše i detetovu uzavrelu energiju bar na trenutak smiriti pričom, sokom i maminim dodirom.

Izvor

[Šmišonja]

10 načina da vaše dete postane pozitivna osoba
 
Svako novo rođenje čovečanstvu pruža nadu da će svet biti bolji i plemenitiji. Kako, uopšte, da objasnimo novi život? Dete se ne rađa kao srdito, neprijateljski nastrojeno biće, plahovito ili nasilno. Međutim, ne rađa se ni kao milostivo, brižno, ljubazno, pažljivo...
 
Deca postepeno uče da budu ono što će zaista da postanu jednog dana. U tom procesu dolazi do uzajamnog delovanja između njih i neposrednog okruženja, kao i osoba važnih za njihovo odrastanje. Tokom perioda formiranja ličnosti, životna iskustva naprosto modeliraju dečji karakter.
Prilagođavanje mališana životnom okruženju je izvanredna činjenica, jer nam dopušta mnogo prilika da pozitivno utičemo na njih. Mi imamo znanje, ovladali smo raznim veštinama, a
posedujemo i značajnu pokretačku snagu da pomognemo deci - kako bi se do kraja ispoljili njihovi potencijali.
Navešćemo DESET stvari koje možete da uradite i tako  pomognete vašoj deci da postanu dobra, misaona, obzirna ljudska bića.
 
1. Smanjite buku!
Kada razgovarate sa vašim detetom, obraćajte se jedno drugom smirenim, tišim tonom. Izbegavajte da glasno dozivate dete kada se nalazite u drugoj prostoriji. Umesto toga, idite do njega, ostvarite kontakt očima (na to skreću pažnju mnogi psiholozi) i
pričajte polako, blagim glasom. Regulišite bučnu pozadinu, odnosno suviše glasne zvuke koji dopiru iz radio ili TV prijemnika, ili bilo koje druge audio-vizuelne opreme.
 
2. Upotrebljavajte "magične" reči
Budite uzor vašem mališanu! Postavite se tako što ćete ga zamoliti da uradi neke stvari, a ne da mu naređujete. Ne zaboravite: "Molim, hvala, izvinite, izvolite..." i sve druge lepe reči koje vas je davno naučila vaša baka. One još uvek dobro funkcionišu!
 
3. Ostvarite odgovarajući fizički kontakt
Svi mi imamo potrebu za dodirom... što više zagrljaja - to bolje! Mlađa deca bezmerno uživaju kada ih grlite, ljubite, milujete, držite u krilu... Starijoj deci će povremeno više da odgovara kontakt u stilu: "Baci kosku" (kako bi se osećala odraslo), ili neki samo vaš, poseban način rukovanja! Tinejdžeri mogu da vam "dopuste" tapšanje po leđima, ili "medveđi" zagrljaj. Veoma je važno da ne prisiljavate decu da ispoljavaju osećanja - naročito ako se ona tome protive.
 
4. Upoznajte mališana sa ljudima iz vaše okoline
Naučite vaše dete da se na pravi način obraća svakoj osobi sa kojom kontaktirate, odnosno sa kojom se susrećete kada je dete sa vama. Naravno, sve zavisi od date situacije, ali je najvažnije da deca učtivo oslovljavaju odrasle. U malo kasnijem uzrastu, dete će umeti da pravilno koristi i neke odrednice koje idu uz imena (gospodin, gospođa... ili druge, odgovarajuće "titule").
 
5. Stvorite osećaj pripadnosti
Dom bi trebalo da bude udobno, sigurno mesto, puno ljubavi, gde nalazimo razumevanje, podršku, utehu... Učinite da se vaše dete oseća željeno, da zna da ga volite, a posebno da uvažavate i cenite njegove duševne osobine kao što su poštenje, pouzdanost, postojanost, otvorenost... Takva atmosfera će omogućiti da se kod deteta stvori osećaj pripadnosti - da ima svoje jedinstveno, važno mesto unutar porodične zajednice. A mališan će da uživa u  osećaju skladnosti i sloge koji vladaju u njoj.     
 
6. Očekujte najbolje
Pretpostavljate da će vaše dete imati uspeha u nekoj oblasti, posebno ako mu je "dobro krenulo". Zbog toga nemojte da obraćate previše pažnje na neke njegove "prestupe" ili
"promašaje". Više ih posmatrajte kao izuzetak, kao nešto iznimno. Usredsredite se na ono što je "karakteristično" ponašanje - kao što je uobičajeno dobijanje dobrih ocena u školi, stizanje kući na vreme, ili to što se dete setilo da obavi kućne poslove... radije nego što "mozgate" o stvarima koje nisu krenule kako treba, ili da ističete koliko ste nezadovoljni.
 
7. Pokažite poštovanje
Postupajte sa vašim detetom otvoreno, pravedno, pošteno... Pitajte ga za mišljenje, poslušajte neki njegov "savet" kad je to izvodljivo. Izbegavajte da mu zapovedate, pružite mu mogućnost izbora kad god je to moguće... Nikada nemojte da narušavate njegovu privatnost tako što ćete da preturate po njegovim ličnim stvarima, ili da čitate njegov dnevnik, pisma, mejlove...
 
8. Izložite razumna objašnjenja
Kada vaše dete " upadne u nevolju", to možete da "iskoristite" da popričate o "veštinama rešavanja problema". Dajte detetu šansu da objasni nastalu situaciju. Razmotrite njegovo ponašanje i razloge koji su doveli do toga. Bez optuživanja, "provedite" dete korak po korak kroz neugodan događaj i ispitajte kakva su njegova osećanja, koliko je ovladalo veštinama rešavanja problema, kao i koja bi mogla da budu drugačija, alternativna ponašanja u datoj situaciji (šta dete misli o tome)... i, naravno, moguće posledice. Osnovni akcenat bi trebalo da bude na mališanovom delovanju, postupanju, a ne na samom događaju.
 
9. Budite strpljivi, puni razumevanja   
Večita je istina da decom " upravljaju" njihove godine. Ona, jednostavno, uče kako da žive život! Tokom godina njihovog "uobličavanja", mi u tome učestvujemo (u najvećoj meri) kao "sredstvo" - da ih uputimo, da preusmerimo njihova ponašanja  (pozitivnim "kanalima"). Deca na tom putu prave mnogo grešaka, i to prilično često. Važno je da vi sa njima delite vaše moralne i društvene vrednosti, kao i da milostivo, bez osude, istrpite njihova "odstupanja" sa puta odrastanja. Budite više kritički nastrojeni prema delu, a manje prema onom ko ga čini.
 
10. Budite ono što želite da bude vaše dete
Deca najviše uče na primerima. Ona će da odreaguju na stres, frustracije, ljutnju... na jedan od dva moguća načina: tzv. spoljašnji ili unutrašnji. Ono što bi moglo da se nazove "spoljašnjim ponašanjem" je, u stvari, ružna "taktika" koju mališani primenjuju kada su nezadovoljni, tužni, besni... kao što je dreka, vriska, plakanje, ismevanje, nazivanje pogrdnim imenima, ćudljiva narav, agresivnost... Dok " unutrašnja ponašanja" uključuju povlačenje u sebe, osamljivanje, durenje, ćutljivost...
 
Naučite vaše dete kako da pozitivno odreaguje kada život prema njemu bude nepravedan, kada stvari ne idu svojim tokom, kada se zbog nečeg razočara... Deca su, zapravo, odraz odraslih iz njihovog neposrednog okruženja, koji se u njima odražavaju kao lik u ogledalu. 

Izvor

[Šmišonja]

Da li je sve što znamo o deci pogrešno?
 
Da li je sve što smo mislili da znamo o deci pogrešno? Ovo pitanje je poslednjih meseci izuzetno aktuelno u Americi i Velikoj Britaniji.
 
Povod je objavljivanje knjige koja je vrlo brzo postala bestseler i uticajno štivo u krugovima koji se bave psihologijom dece i roditeljstvom
 
Knjiga Šok odgajanja, koju je napisalo dvoje pisaca i novinara - Po Bronson i Ešli Merimen, naziv je dobila po terminu koji se koristi za «paniku» koja obuzima mlade roditelje kada shvate da sve one opštepoznate i hvaljene strategije odgajanja dece uopšte ne deluju onako kako su zamišljali.
Jedno od polaznih pitanja za autore knjige je bilo: Zašto, nakon decenija brižnog, progresivnog roditeljstva i obrazovanja, imamo toliko društvenih problema sa decom i tinejdžerima?
U ovoj knjizi, autori razbijaju jedan za drugim razne moderne mitove o deci, koristeći se rezultatima ogromne mase najnovijih naučnih istraživanja. Jedan od osnovnih zaključaka dvoje autora jeste da smo danas počeli da se «plašimo» sopstvene dece. Savremeno roditeljstvo je zakazalo na pitanjima kritike i discipline, što na dugi rok veoma štetno utiče na decu. Moramo da povratimo autoritet, da prestanemo da im izigravamo prijatelje, i preispitamo sve što smo mislili da znamo o vaspitanju dece.
Autori knjige opisuju neka od tipičnih ponašanja modernih roditelja koji su puni ljubavi, zaštitnički nastrojeni i veoma zainteresovani za sve što se dešava u životu njihove dece. Zapravo, čine sve ono što ne bi trebalo. Primeri su mnogobrojni: kada dete pokaže svoj najnoviji crtež, oni se po pravilu oduševe i kažu mu kako je talentovano - umesto da mu savetuju da sledeći put manje aljkavo boji ili strpljivije povlači linije. Kada se dete požali da ga začikavaju drugovi, umesto da mu poruče da mora samo da se snađe i reši situaciju, oni ga grle i obećavaju mu da će se pobrinuti da mu se to više ne desi.
 
Deca koja najviše upadaju u nevolje, deca su roditelja koji ne uspostavljaju jasna pravila. To su roditelji koji su puni ljubavi i razumevanja za decu, bez obzira na to šta ona čine. A deca takav odnos tumače kao nedostatak brige i interesovanja. Iako se danas obično propoveda suprotan pristup, za uspostavljanje pravilnog odnosa roditelj-dete je važno da roditelji ponekad upotrebe onu staru dobru rečenicu: «Zato što sam ja tako rekao».
 
1. Nemojte mu reći da je pametno
Jedna od najopasnijih zabluda modernog roditeljstva, kako smatraju autori knjige, jeste ubeđenje da deci po svaku cenu treba usaditi samopouzdanje. Nema tog deteta koje danas svakodnevno ne čuje po nekoliko puta kako je «pametno» i «talentovano».
Zapravo, nova istraživanja pokazuju da je hvaljenje dece recept za njihovo upropašćivanje. Stalno hvaljena deca postaju «zavisna od pohvala» i razmažena, nesposobna da se snađu kada naiđu na problem ili dožive neuspeh. Pošto znaju da se od njih očekuje da održe svoj imidž «genijalaca», preterano hvaljena deca postaju nervozna i zabrinuta za svoj status, i polako biraju sve lakše zadatke kako bi unapred sebe osigurala od mogućnosti neuspeha. Deca koju previše hvale, postaju neprijatno društvo za druge i loši timski igrači.
Umesto da razmišljaju o sadržaju zadatka, ona razmišljaju samo o rezultatu - da li su bila uspešna i opravdala svoj imidž. Zato su spremna da učine sve da bi to postigla, uključujući i kritikovanje i omalovažavanje drugih u cilju uzdizanja sebe.
 
Hvalite trud, ne pamet
Najgore što svom detetu možete reći, jeste: «Tako si pametno», poručuju autori. Koliko god bili u iskušenju da to radite, nikada ne smete da hvalite dečje sposobnosti. Umesto toga, hvalite vrednoću i trud - kada dete uradi nešto za pohvalu, recite mu: «Sigurno si se baš potrudio», čime ste pohvalili nešto što dete može da kontroliše - količinu uloženog napora. Tako ćete ga motivisati da se još više trudi u budućnosti.
 
2. Izborite se za dečji san
Mislite da preterano gledanje u ekran televizora i računara mogu vaše dete da pretvore u gojazno? Zapravo, studija u koju je bilo uključeno 1.270 dece, pokazala je da ne postoji veza između «korišćenja» medija i telesne težine. I debela i mršava deca televiziju gledaju previše. Ono što se pokazalo kao mnogo značajniji faktor kada je u pitanju telesna težina, jeste trajanje sna. Nedovoljno sna čak tri puta povećava šansu da će dete biti gojazno.
 
Deca danas, kako pokazuju istraživanja, spavaju sat vremena kraće nego deca pre 30 godina. Posledice neispavanosti su veoma ozbiljne: lošije učenje, niža inteligencija, poremećaj pažnje, emotivna labilnost. Eksperimenti sa školskom decom su pokazali da učenici koji su spavali samo jedan sat manje od vršnjaka, intelektualno zaostaju dva razreda za njima.
 
3. Zašto deca lažu?
Studija sprovedena na Pen Stejt Univerzitetu je pokazala da 96 odsto tinejdžera laže svoje roditelje praktično o svemu: o tome kako troše novac, o svojim vezama, aktivnostima i društvu sa kojim provode vreme. Ali, kako poručuju autori knjige, to što toliko lažu, zapravo i nije loša stvar. Zapravo, mnogo je gore ukoliko vas ne lažu. Važan razlog za laganje roditelja jeste želja da se zaštiti odnos sa njima, da se oni ne povrede, zabrinu ili razočaraju. To pokazuje da je deci stalo do roditelja.
 
Šta učiniti sa tolikim laganjem? Da li će kažnjavanje dece zbog laganja uroditi plodom? Autori knjige ne samo da smatraju da neće, već da će od dece načiniti još bolje lažove, kako ne bi bila uhvaćena. Stoga savetuju roditeljima da, umesto da kažnjavaju laganje, nagrađuju govorenje istine. Pažljivo birajte šta zaista želite da znate o svojoj deci, i ostavite na miru one delove njihovog života koji vas se ne tiču.
 
Ispostavlja se da tip roditelja koji deca najmanje lažu jeste onaj koji postavlja čvsta i jasna pravila, ali i ostavlja nešto prostora svom detetu da o tim pravilima pregovara, to jest da se uključi u proces uspostavljanja pravila. Dobar znak da vam ovo uspeva jeste ukoliko dete ulazi u raspravu sa vama i spremno je da iznosi argumente u prilog modifikacije određenih pravila.
 
4. Da li su super-tate zaista super?
Šta mislite o modernim očevima, koji su iz tradicionalne uloge «nezainteresovanog» autoriteta prešli na «nežniju» stranu, podelivši ulogu brižnog negovatelja sa svojom suprugom? O onim koji uzimaju bolovanje kada se dete razboli, kupaju ga, oblače i menjaju mu pelene? U pitanju je trend koji se, po pravilu, ocenjuje kao izuzetno pozitivan i napredan. Međutim, da li je sve u toj pojavi pozitivno?
 
Zapravo, istraživanja pokazuju da deljenje nadležnosti među roditeljima dovodi do stalnih sukoba po pitanju raznih odluka. Dok su ranije majke bile neprikosnovene u jednim, a očevi u drugim pitanjima, danas se sfere uticaja suviše preklapaju - čime je ugrožen brak. Pokazalo se da su progresivni, moderni očevi, usled toga manje srećni u braku i lošije ocenjuju funkcionisanje svoje porodice nego oni tradicionalni.
 
Oni se, takođe, loše snalaze u nametanju pravila svojoj deci. Iako su vrlo sigurni po pitanju toga šta «nije dobro» činiti kao roditelj (vikanje, batine), oni nemaju jasnu predstavu o tome šta umesto toga treba činiti. Rezultat progresivnog očinstva su zato agresivna deca koja prave probleme u školi, i koja nimalo nisu bolja nego deca onih očeva koji su stalno odsutni ili «nezainteresovani» za svoju decu, a od kojih progresivni očevi toliko žele da se razlikuju.
 
5. Nasilje je cool
Još jedan važan problem kojeg se dotiče ova knjiga jeste i problem nasilja među decom, takozvanog vršnjačkog maltretiranja. Mi obično smatramo da je maltretiranje rezultat lošeg roditeljstva i problema u razvoju ličnosti. Verujemo da su deca agresivna zato što su to naučila u porodici, zato što nisu dovoljno voljena, zato što ih druga deca odbacuju, i slično. Istraživanja, sa druge strane, pokazuju da je najčešći razlog agresivnosti kod dece i maltretiranja vršnjaka - činjenica da takvo ponašanje donosi društveni uspeh i popularnost. U pitanju je, zapravo, najobičnija priča o borbi za društveno prihvatanje i osvajanje moći, u kojoj pobeđuju ona deca koja su sposobna da razviju najveći broj veština za društvenu manipulaciju.
 
6. Ko se bije, taj se voli
Zabrinuti ste što se vaša deca međusobno svađaju? Nemate zašto. Naime, nauka kaže da je sasvim u redu da se dosta  svađaju sve dok se dosta zajedno i igraju. Braća i sestre koji se u detinjstvu ne svađaju, ali i ne igraju zajedno - imaće mnogo lošije odnose kada odrastu nego oni koji su provodili mnogo vremena zajedno i neminovno se često svađali. Razlog što se neprestano glože jeste što, za razliku od odnosa sa svojim drugovima, ne moraju da brinu hoće li te svađe dovesti do prekida odnosa. Najzad, brat ili sestra će i sutra biti tu da se igraju sa njima, odnosno - uvek će biti brat i sestra.
 
Jasnije moralne pouke za decu
Što se tiče famoznog uticaja televizije na decu, ukoliko ste zabrinuti zbog toga što vaše dete radije gleda Moćne rendžere nego obrazovne TV emisije, možda bi trebalo da odahnete. Kvalitetne TV emisije često prikazuju ljude kako se veoma loše odnose jedni prema drugima, dok moralna pouka obično dolazi tek na kraju. Međutim, studije su pokazale da ta moralna pouka ne dopire do mlađe dece, koja iz takvih programa jedino uče da kopiraju loše i agresivne oblike ponašanja. Sa druge strane, u krajnje pojednostavljenim sižeima crtanih serija - koje mi, roditelji, obično shvatamo kao zatupljujuće, moralna pouka je toliko jasna da deca ne mogu da je propuste.
 
Jovana Papan  Izvor

[Šmišonja]

Dečja igra - ključ za srećno detinjstvo
 
Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva. Nova teorija sugeriše da je igra i jedan od najvažnijih faktora neophodnih za uspešno funkcionisanje ljudskog društva
 
Piter Grej, razvojni psiholog sa Bostonskog koledža, smatra da je igra ključna za prevazilaženje urođenih nagona ka agresiji i dominaciji. Kao i da su, zahvaljujući igri koja dovodi do uzajamne saradnje, prvobitna društva uspela da opstanu. On objašnjava: «Igra i humor nisu bili samo način da život bude zabavniji, već sredstva za održavanje društva i promovisanje međusobne jednakosti, deljenja i miroljubivosti. To su poznate odlike društava lovaca sakupljača, od kojih je zavisio njihov opstanak».
 
Ravnopravnost i pravila
Igra je društvena aktivnost koja kod ljudi suzbija nagone ka pohlepi i aroganciji i razvija brigu o tuđim osećanjima i dobrobiti. «Društvo koje zaboravi kako da se igra, jeste društvo koje čine sebični pojedinci» -  kaže Grej, osvrćući se na trenutnu ekonomsku krizu. Igra je, iznad svega, izraz slobode. Ona je sve samo ne obaveza, moranje. Onaj ko se igra, ne samo da to čini slobodne volje - već, poput ostalih igrača, prihvata da se povinuje određenim pravilima, koja nastaju kao rezultat dogovora. Zbog toga je igra jedna od najdemokratičnijih aktivnosti. Deca ne mogu da usvoje demokratske vrednosti kroz aktivnosti koje vode odrasli, već isključivo ukoliko ih iskuse sama, kroz igranje sa drugom decom, smatra Grej. To je situacija u kojoj su sva deca jednaka, ravnopravno odlučuju i, što je veoma važno, moraju da poštuju prava drugih ukoliko žele da i sama učestvuju.
 
Prednosti slobodne igre
Igra je u poslednje vreme sve više predmet interesovanja psihologa, pedagoga i javnosti. «Počinjemo da shvatamo da smo predaleko otišli u pogledu razvijanja takmičarskog duha kod dece», navodi Grej. Obična, ne-takmičarska igra je ključna za razvijanje osećanja za druge. Takva igra, koja odlikuje društva lovaca-sakupljača, slična je igri kakva je ranije odlikovala i decu u Americi. To je slobodna igra koju nisu organizovali odrasli, ona uključuje decu svih uzrasta i nema takmičarske osobine. Takođe, nema ništa zajedničko sa igranjem video igrica, gledanjem televizije ili raznim organizovanim vanškolskim dečjim aktivnostima, poput sporta.
Piter Grej kaže da je to jednostavno shvatiti: «Svaki put kada dodamo još jedan sat vremenu koje deca moraju da provedu u školi ili radeći domaći, svaki put kada ih prisiljavamo ili ubeđujemo da se posvete još jednoj vanškolskoj aktivnosti koju organizuju odrasli - mi im uskraćujemo mogućnost da se igraju, istražuju, razmišljaju, da osete  zadovoljstva i iskušenja samostalnosti». 
 
Saradnja umesto takmičenja
Deca koja sama međusobno igraju karte ili bejzbol, ne polažu toliko na «pobeđivanje», objašnjava Grej, koliko na međusobnu saradnju. Prisustvo odraslih vodi dečju igru u takmičenje, a onda to više nije igra. Najvažnija društvena veština je veština udovoljavanja drugima i istovremenog ispunjavanja sopstvenih želja i potreba. To je upravo ono čemu decu uči igra - usaglasiti se sa drugom decom, praviti kompromise, predvideti tuđe potrebe. Kako bi zainteresovala drugu decu za igranje, deca moraju da nauče da se stave u poziciju drugih.
Snažan nagon za igranjem koji postoji kod dece, nije prosta potreba za razonodom. To je, zapravo, nagon za preživljavanjem, budući da je kroz istoriju ljudske vrste igra bila osnovni način da deca steknu veštine, vrednosti i znanja koja su im neophodna da bi opstala u sopstvenoj kulturi. Igra za decu nije beg od realnosti, već način da proniknu u realnosti života i da sa njima izađu na kraj - kako fizički, tako i intelektualno i emocionalno.
 
Igra je bezbedno okruženje
Kroz igru, deca stvarnost prevode u maštu i na taj način u jednom bezbednom okruženju uče da se suočavaju sa stvarnim iskušenjima, za njih je igra i iskustvo i trening. Zato i način na koji se deca igraju odražava osobine društva u kome žive - ona u svoju igru ubacuju one situacije kakve će ih očekivati u stvarnom životu. Po tome se ljudska vrsta nimalo ne razlikuje od životinja - lavići i drugi mladunci grabljivica se igraju praćenja i jurenja, biljojedi poput zebri i antilopa se igraju bežanja i izbegavanja, majmuni skakanja i pentranja. Mladi mužjaci vrsta kod kojih postoji nadmetanje mužjaka za ženke, igraju se borbe. Slično je i sa decom - ona nepogrešivo prepoznaju koje veštine će im biti potrebne u njihovom društvu i unose ih u svoju igru. Ona lako «nanjuše» i koje veštine u društvu tek dobijaju na značaju, pa postaju eksperti za računare i tehniku brže od svojih roditelja.
 
Problem - mešanje odraslih
Problem nastaje kada se umešaju odrasli. Oni se nameću kao autoriteti i zaštitnici, pa igra prerasta u tužakanje, prenemaganje, a deca se ponašaju manje odgovorno i zrelo nego kada se igraju sama. Na taj način, gubi se pravi duh igre. Igra uči decu veštini pregovaranja, rešavanja problema i oslanjanja na sebe. Nenadzirana igra je zapravo od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje učešća igre u detinjstvu se odražava na našu sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastemo. Kroz igru, mi učimo da dajemo i uzimamo, da razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte - što je osnova svake veze. Odrasli ne bi smeli da deci uskrate ove važne lekcije svojim mešanjem, upozorava Grej.
Tužno je što današnja deca imaju tako malo prilike da se zaista igraju, bez nadzora odraslih, onako kako smo se mi kao deca igrali, zaključak je renomiranog psihologa. Ne samo da zbog toga vlada epidemija debljine i depresije kod dece, već je generacija koja odrasta bez mogućnosti da usvoji prave društvene vrednosti.
 
Osećanje za jednakost
Deca i tinejdžeri u lovačko-sakupljačkim kulturama, zbog toga što provode jako mnogo vremena u igri, odrastaju u izrazito kooperativne odrasle ljude, sa razvijenim osećajem za jednakost. Posebno mesto u njihovim društvima ima humor - on se koristi da bi se prekinule svađe i oslobodila društvena napetost.
 
Jovana Papan   Izvor

[Šmišonja]

Da li je prljavština prijatelj dece?
 
Kada bebe i mala deca stavljaju u usta sve što im dođe pod ruku - da li, zapravo, čine sebi najveću uslugu? Zvuči neobično, ali najnovija naučna saznanja pokazuju da je upravo tako i da je prljavština, u stvari, dobra za sve nas!?
 
Instinktivna ponašanja poput stavljanja u usta svega što im dođe pod ruku i postoje zato što su korisna. Ona predstavljaju evolutivno nasleđe koje nam pomaže da preživimo kao vrsta. Jer, kada zajedno sa prljavštinom u usta unosimo milione bakterija, virusa i parazita, mi izgrađujemo zdrav imuni sistem. Naročito su dragoceni paraziti poput nekih vrsta glista, pokazuju najnovije studije. Njihovo prisustvo u organizmu usmerava imuni sistem na pravi put i sprečava nastanak autoimunih oboljenja, alergija i astme.
 
Vežbe za imuni sistem
Meri Ribuš, mikrobiolog i imunolog, najnovija otkrića objašnjava u svojoj knjizi Zašto je prljavština dobra.
- Ono što dete zaista radi kada stavlja stvari u usta, jeste da dozvoljava svom imunom sistemu da istraži okolinu. Ne samo da tako «vežba» odgovore svog imunog sistema, već ga na taj način i uči šta bi trebalo da ignoriše.
Slično razmišlja i dr Džoel Vejnstok, imunolog iz Medicinskog centra Tufts u Bostonu.
- Imuni sistem na rođenju je kao neprogramirani računar, pa su mu potrebne instrukcije. Kada dete raste u ultra čistom okruženju, gde je gotovo nemoguće da zaradi crevne parazite, ono ne može da uspostavi normalne imune odgovore.
 
Ključni igrači
Bakterije i virusi su u tom procesu veoma važni, ali danas nauka otkriva da su paraziti «ključni igrači» kada je pitanju regulacija imunog sistema. To potvrđuje i dr Dejvid Eliot, imunolog sa Univerziteta u Ajovi. Gliste su za dobro uhranjene ljude uglavnom potpuno bezopasne, tako da su im se ljudi vremenom prilagodili. Čak izgleda da organizam ne može bez njih. Naučnici trenutno razvijaju metode lečenja i ublažavanja multipleks skleroze, Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa upravo pomoću crevnih glista. Nivo T 17 ćelija, koje izazivaju ove bolesti, dramatično opada kada se gliste unesu u organizam. A druge, korisne T ćelije, postaju aktivnije.
 
Verujte instinktima
Da li to znači da treba zanemariti higijenu? Ne, dovoljno je samo zaboraviti na hiljade antibakterijskih proizvoda koji nam se stalno nude. Meri Ribuš tvrdi da su običan sapun i voda pre jela ili posle korišćenja toaleta sasvim dovoljni.
- Kao roditelj, savetujem: opustite se. Ako vam dete ne dolazi kući prljavo svakog dana, onda «ne radi svoj posao», odnosno ne gradi imunitet.
Međutim, dr Vejstok ide mnogo dalje: «Deci bi trebalo dozvoliti da bosonoga trčkaju po prašini, da se igraju u prljavštini i da ne peru ruke pre jela». Inače, dr Eliot i dr Vejstok naglašavaju da se kod dece koja odrastaju na farmama, a koja su redovno izložena glistama i drugim životinjskim parazitima, mnogo ređe razvijaju alergije i autoimune bolesti. Zato savetuju roditeljima: «Dopustite deci da drže dva psa i mačku. To će ih izložiti crevnim glistama i pomoći im da razviju zdrav imuni sistem. I, naravno, počnite da verujete instinktima vaših mališana».
 
Korisne gliste
Bolesti imunog sistema - poput multipleks skleroze, dijabetesa tipa 1, Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa, daleko su učestalije u razvijenim zemljama, gde je higijena na visokom nivou. U Africi je otkriveno da je iskorenjivanje crevnih glista u nekim selima odmah dovelo do pojave kožnih alergija kod dece.
 
 Jovana Papan  Izvor

[Šmišonja]

Kako da vaspitate srećno dete
 
Prirodno roditeljstvo, poznato i pod nazivom prirodan porodični život, blisko je roditeljstvu u kojem postoji snažna emotivna povezanost. To je, u stvari, drevna filozofija roditeljstva koja promoviše oslanjanje na instinkte, dobre vodiče za uspešno odgajanje deteta.   
 
Ukoliko pokazujete osećajnost i odgovornost prema potrebama vaše bebe, vi joj pokazujete koliko je važna, a istovremeno je učite poštovanju. Glavni cilj prirodnog roditeljstva jeste podizanje dece koja su nezavisna, puna samopouzdanja. 
 
Dr Vilijam Sirs, pedijatar, kaže da deca koja su naviknuta da roditelji veruju u njih, odrastaju sa više poverenja u sebe. Naravno, to ne znači ponašanje u maniru: «Pusti svoje dete da radi šta hoće». To, u stvari, znači da roditelji radije zasnivaju svoj autoritet na ljubavi nego na strahu. Prirodno roditeljstvo podrazumeva odluku da se prihvate promene, što decu «donosi» u vaš život kao blagoslov, a ne kao teret.
 
Kako se ostvaruje prirodno roditeljstvo?
Nijedan odnos roditelj-dete nije isti, stoga bi trebalo da upoznate vaše dete kao individuu, što je od velike važnosti kada se susrećete sa njegovim potrebama.
 
Evo nekoliko saveta koji će vam pomoći da «izoštrite» intuiciju i produbite vezu sa vašom bebom.
 
Prirodan porođaj
Na rođenju deteta prirodnim putem insistiraju majke koje žele da uključivanje lekova svedu na najmanju moguću meru. To omogućava da već tokom tog čina dođe do uspostavljanja veze između mame i bebe.
 
Majke koje su se odlučile za metode prirodnog porođaja, često se osećaju jačim zbog te odluke. Pegi O'Mara, zagovornik prirodnog roditeljstva i autor knjige Prirodan porodični život (Vodič za negovanje - Magazin roditeljstvo), navodi: «Podariti život, na neki način znači stvoriti novu verziju sebe».
 
Dojenje 
Ovaj neprikosnoveni, prirodan način ishrane, omogućava majkama i bebama da iskuse dobrobiti oksitocina, hormona koji je zaslužan za stvaranje njihovog posebnog odnosa.
 
Zajedničko spavanje
Spavanje u istom krevetu ili istoj sobi obezbeđuje da ostanete povezani sa vašom bebom tokom noći. No, mišljenja su podeljena. Američka pedijatrijska akademija i Komisija za bezbednost korisnika proizvoda ne odobravaju deljenje postelje. Oni smatraju da uzdržavanje od toga predstavlja preventivnu meru, kako bi se sprečilo ugušenje dece, kao i sindrom iznenadne smrti - SIDS (neočekivana smrt na izgled potpuno zdravog deteta). Međutim, Džejms Mekena, istraživač poremećaja spavanja sa Univerziteta Notr Dam u Indijani, ukazuje da je jača veza između SIDS-a i situacije kada beba spava sama. 
 
Zajedničko spavanje, koje je način života za roditelje u mnogim zemljama sveta, opstaje vekovima. To navode Džejms Mekena i njegov saradnik, istraživač Tomas Mekejd, u studiji iz 2005. godine - Zašto bebe nikada ne mogu da zaspe same?
- Sindrom iznenadne smrti, odnosno stopa dečje smrtnosti uopšte, u opadanju je. Na primer, u Japanu je zabeležen nizak nivo mortaliteta dece, uporedo sa rastom tendencije deljenja postelje u noćnom periodu. U većini drugih azijskih kultura - Kini, Vijetnamu, Kambodži i Tajlandu, gde je zajedničko spavanje «pravilo», pomenuti sindrom je gotovo nepoznat.       
 
Koji god stav vi zastupate, možda bi bilo dobro da znate da roditelji koji praktikuju bezbedno deljenje kreveta i/ili sobe, kažu da oni i njihove bebe imaju mnogo kvalitetniji, neuznemiravan san nego ranije.
 
Nošenje bebe
Ukoliko se u tu svrhu koristi nosiljka ili takozvana sling marama - to doprinosi većoj bliskosti, a samim tim i smirivanju bebe. Takođe potpomaže zdrav razvoj motornih veština i učenje, odnosno olakšava bebi da bolje spozna svet oko sebe.
 
Zdrav - holistički život   
Mnogi roditelji se uspešno pridržavaju holističkog pristupa zdravlju svoje bebe. Holistička medicina (alternativni način lečenja), koja u prvi plan ističe prevenciju - u obzir uzima ne samo fizičko, već i emocionalno i duhovno stanje deteta. Uz pomoć kvalifikovanih holističkih praktičara, porodice rešavaju problem uobičajenih dečjih oboljenja, pre svega prilagođavanjem ishrane i jačanjem imunog sistema. Roditelji stiču samopouzdanje učenjem da koriste prirodne lekove, odnosno razna lekovita sredstva za bebine zdravstvene probleme - počevši od prehlade i gripa, do poremećaja deficita pažnje.
 
Zajedničke aktivnosti
Ponekad moramo da «podsetimo sebe» na neophodnost predaha od rutine, kako bismo se zabavili sa našom bebom. Ukoliko odvojimo izvesno vreme za čitanje bebećih knjiga, igranje uz veselu, «šašavu» muziku, ili odlazak u park... eto prilike za trajne uspomene. U isto vreme, zajedničke aktivnosti potpomažu održavanje dobrog zdravlja - i bebinog, i našeg.       
 
 
Saosećajno roditeljstvo
Roditelji koji deluju u skladu sa svojim instinktima, radije odgovaraju na plač svoje bebe nego što je puštaju da plače. Vremenom, oni se toliko izvešte u otkrivanju značenja bebinog ponašanja ili «poruka» koje im šalje, tako da veoma brzo mogu da izađu u susret potrebama svog deteta.

Izvor

[Šmišonja]

Osnovne higijenske navike
 
Koje su to osnovne higijenske navike i kako da pomognete detetu da ih usvoji pročitajte u tekstu koji sledi.

Osnovne higijenske navike koje kod deteta treba da «usadite» su:
 
*Pranje ruku. Deca često stavljaju u usta ruke ili neke druge predmete. U periodu dok im rastu zubići i svrbe ih desni, ovo ima određenog opravdanja, ali i tada treba insistirati na upotrebi odgovarajuće mekane cucle ili glodalice (igračke predviđene za to). Takođe, u ranom uzrastu, stavljanje predmeta u usta je i način upoznavanja sa svetom koji ih okružuje, oblik eksperimentisanja. Roditelji su, međutim, skloni da ovakvo ponašanje svoje dece tolerišu i kada ona izađu iz ovih razvojnih faza. Čim primetite da vaše dete stavlja ruke u usta, pitajte ga zašto to čini, opominjite, premestite mu pažnju na nešto drugo... Odnosno, nemojte dozvoliti da se ova loša navika dodatno učvršćuje vašim odobravanjem. Pranje ruku je jedna od prvih higijenskih navika koje dete treba da samostalno ustanovi. Naravno, najpre će prati ruke uz vašu pomoć, a vi ćete ga već od treće godine podsticati da to uradi samostalno. Odredite obavezna pranja ruku, to jest konkretne situacije kada se ono ne može izbeći. To su: pre jela, posle upotrebe kupatila, posle igranja napolju, odmah po dolasku kući, posle dodira sa životinjama... Vaša obaveza je da pri uspostavljanju ove navike budete uporni i dosledni. Na primer, ako ste kao pravilo uveli pranje ruku posle upotrebe toaleta, ne dozvolite detetu da izađe iz kupatila a da nije opralo ruke, pod izgovorom: «Kasnije ću, proći će mi crtani, samo da popijem malo soka...».
 
*Pranje zuba. Nega usne duplje deteta sprovodi se odmah nakon rođenja. Kada izrastu prvi mlečni zubići, već je vreme za pranje čistom vodom i četkicom prilagođenom za ovaj najmlađi uzrast.  Početkom treće godine života, počinje se sa upotrebom paste za zube. Stručnjaci preporučuju pastu za zube bez fluora, jer deca tog uzrasta ne uspevaju da ispljunu pastu, već je gutaju. Između pete i sedme godine, može se početi sa korišćenjem paste sa fluorom, uz nadzor roditelja. Lični roditeljski primer je i ovde veoma važan. Tako, ukoliko perete zube zajedno, koristeći pritom šarene četkice, mirisne paste, satove za merenje dužine pranja... ova aktivnost deci postaje draža i zanimljivija. Samim tim, brže će je usvojiti kao sastavni deo svog dana. Do osme godine, dete bi trebalo da savlada pravilnu tehniku pranja zuba i samostalno održava oralnu higijenu. Najbolja zdravstvena preventiva očuvanja zdravlja zuba je adekvatna oralna higijena i redovne posete stomatologu.
 
*Kupanje. Kada formirate naviku kupanja deteta, tek posle polaska u školu kupanje može biti samostalno. Sve do tada, s obzirom da vi kupate dete, navika se sastoji u tome da dete ovu aktivnost prihvata kao nešto sasvim uobičajeno i redovno. Ukoliko pripadate velikoj grupi roditelja koji svoju decu moraju da nagovaraju na kupanje, obratite pažnju da ne koristite izraze koji će mu ovu aktivnost još više omrznuti. Tako, nemojte reći detetu da je kupanje važno jer se ono: «isprljalo». Dete će razumeti da je time prljavo sve u vezi njega, a to može stvoriti unutrašnju zabunu. Negativna slika o svom telu i sebi stečena u ranom detinjstvu može imati brojne posledice. Umesto da je «prljavo», recite mu da se radi o higijeni, obavezi koja se ne dovodi u pitanje, da je to jedan od načina da se sačuva zdravlje... Za mnogu decu, rešenje da im se kupanje omili jeste kada napunjena vodom, gumene igračke i mogućnost da se u vodi igraju, zabavljaju.
 
*Dečja soba. Već u predškolskom uzrastu, ukoliko dete ima svoju sobu, pokušajte da ga motivišete da je, primereno uzrastu, samostalno sređuje. Tako, najpre naučite dete da samostalno odlaže svoje igračke posle igranja. To podrazumeva stavljanje igračaka na njihovo mesto po kutijama. Neposredno pred školu, i u nižim razredima, dete će uspevati da svoju nošenu odeću odlaže u korpu za pranje odeće, a čistu slaže u svoj orman. Kada su odeća i igračke na mestu, soba već deluje uredno. Ipak, sa uzrastom se menjaju navike održavanja osnovne higijene sobe. Oko desete godine, dečja soba se može pretvoriti u džunglu punu otpadaka hrane, razbacanih stvari, svezaka, papuča... Ove nove, promenjene navike su odraz preokupiranosti nekim drugim, pubertetom uzrokovanim situacijama. Da biste postigli minimum higijene i urednosti, odredite jasna pravila. Na primer: jedan dan u nedelji dete mora da očisti prašinu, usisa tepih, skloni razbacane stvari... a svakog dana đubre mora da bude po kantama, garderoba za pranje ne sme da se vuče po podu, otpaci hrane moraju odmah da se iznesu napolje... Ne zaboravite, ono što je vama nered i haos, deci može biti savršen red. Ukoliko vaša pravila obuhvataju potpuni red, deca se u toj sobi neće osećati prijatno, to jest neće se osećati kao da zaista imaju svoju sobu. U vremenu puberteta, njihova soba je simbol prostora slobode i njihovog ličnog, privatnog sveta.
 
Minimum održavanja higijene
Ukoliko pokušavate da sa detetom utvrdite minimum održavanja higijene (na primer, u sređivanju sobe), potrudite se da vaš dogovoreni minimum zaista bude stvarni minimum, a ne potpuna higijena. Ukoliko je vaš zahtev preteran, rizikujete kontraefekat, to jest razdražljivo i još više neprijateljski raspoloženo dete.
 

Koliko su važne higijenske navike?

Usvajanjem pravilnih higijenskih navika dete brine o svojoj urednosti, čistoći, a time i o zdravlju.
 
Iako znamo da je nehigijena uzrok mnogih opasnih bolesti (najčešće su gliste, vašljivost, virusna oboljenja oka i kože, ali posledice mogu biti i znatno drastičnije) - problem (ne)higijene u Srbiji ostaje. Pedijatri iz domova zdravlja ističu da deca i na sistematske preglede dolaze sa lošom higijenom tela. Imaju prljav veš, prljave uši, noge, nepodrezane nokte, naslage ispod noktiju.
Da li se, zaista, za ovakvo stanje može koristiti kao izgovor loš standard, ako znamo da su sapun i voda često dovoljni za održavanje minimuma higijene deteta?
 
Prve higijenske navike
Prve higijenske navike su i prve radne navike vašeg deteta. Naime, ukoliko ono ima svoje obaveze u kući, na primer, da pre spavanja pospremi svoje igračke, odeću stavi na policu... biće mu znatno lakše da, kada krene u školu, organizuje svoje vreme, ili u određeno vreme radi domaće zadatke, čuva svoje knjige... Drugim rečima, formiranje higijenskih navika je preduslov za formiranje pravilnih radnih navika važnih za školu.
Prve higijenske navike deteta biće odvikavanje od pelena, cucle i sličnih, «bebećih» rekvizita. Kako bude odrastalo, ove početne navike će se usložnjavati i nadovezivati jedna na drugu. Za uspostavljanje prvih higijenskih navika kod dece - čistoće, urednosti, brige o sopstvenom zdravlju, nikada nije prerano. Sa dve-tri godine dete može samo da skuplja svoje igračke po sobi, sa četiri godine da pomogne pri postavljanju stola, brisanju nesalomivih sudova... dok sa četrnaest godina može da radi sve što i roditelji. Koliko će brzo dete usvojiti ove navike, zavisi od njegove zrelosti, ali i vašeg stava, upornosti i strpljenja.
 
Promenite loše navike
Na primer, ukoliko vaše dete uporno odbija da pere ruke, to nije odraz nezrelosti, nešto što ume ili ne ume, nije bezobrazluk, ni bolest, već prosto loša navika, odnosno: nešto što uz obostrani trud i zalaganje možete promeniti. Navike se stiču, grade, menjaju. Vaše dete higijenske navike nema, pa je vreme da ih stekne. Ukoliko su njegove navike loše, moguće ih je promeniti. Zato je od izrazite važnosti da budete uporni i dosledni.
 
Zdravstvena preventiva
Razvijanjem pravilnih higijenskih navika, vi utičete na odnos prema sebi, koji će dete usvojiti. Učite ga da brine o svojoj urednosti, čistoći, a time i o zdravlju. Deca danas razumeju mnogo više nego što njihovi roditelji to mogu i da naslute. Zato, ne ustručavajte se da detetu objasnite da će pridržavanjem osnovnih higijenskih navika uticati na očuvanje svog zdravlja. Na njemu primeren način, objasntie mu šta su virusi, šta bakterije.
 
 
Strpljenje i ponavljanje
Deca imaju kratko pamćenje, posebno za one aktivnosti koje im se ne čine naročito važne, ili prema kojima imaju otpor. To znači da ćete istu rečenicu (na primer: «Operi zube») morati da izgovorite veoma mnogo puta pre nego što ona postane sastavni deo njegovog ponašanja.
 
Lični pribor za higijenu
Obezbedite svom detetu njegov lični sapun, češalj, peškir, četkicu za zube i, u zavisnoti od uzrasta, šampon i pastu za zube. Deca uživaju da imaju nešto svoje, posebno, a time se pojačava i njihov odnos prema navedenim artiklima.
 
Lični primer
Mala deca su veoma zauzeta posmatranjem i izučavanjem sveta koji ih okružuje. Najviše uče kroz igru i zabavu, ali i posmatrajući vas, svoje uzore (na primer: ako vi ne koristite salvetu pri jelu, ne možete to očekivati ni od deteta).
 
Jelena Holcer, pedagog  Izvor

[Šmišonja]

Drugačija deca
 
Čovečanstvo se neprestano razvija i menja. Smatra se da su savremene generacije dece, koja se nazivaju «indigo», «kristal», «deca duge», «alfa-deca», «deca Sunca»... najveći nosioci ovih promena.
 
Nove generacije dece nazivaju se zajedničkim imenom «zvezdana deca», jer se veruje da su njihove duše više među zvezdama nego na Zemlji. Verovanja o njihovim osobinama variraju od toga da ona poseduju paranormalne sposobnosti (telepatija, predviđanje budućnosti, rendgen-pogled, bioenergija...), zbog kojih ih neki naučnici nazivaju «šestom rasom», pa do onih konvencionalnijih - da se od drugih razlikuju samo po povećanoj kreativnosti i empatiji (saosećanju). Ipak, zvanična nauka ne podržava nijedan od ovih stavova.
 
1. Indigo deca
Pojedini istraživači «indigo fenomena» tvrde da indigo dece ima na desetine hiljada širom sveta. Po drugima, ima ih daleko više, između 15 i 20 miliona. Navodno, karakteriše ih plava aura, a otuda potiče i naziv: «indigo dete». Naime, svako od nas zrači određenu frekvenciju, to jest elektromagnetsko polje, koje se može interpretirati kao boja aure. Ona je različito obojena kod svakog, predstavlja odraz naše aktivnosti i naučno je prihvaćena. Svaka od mogućih boja aure ima svoje odlike. Plava boja predstavlja čeonu čakru, centar odgovoran za intuiciju i psihičke sposobnosti, ili takozvanu čakru Trećeg oka. Upravo su ove sposobnosti izražene kod «indigo dece». S obzirom da se boja aure može i fotografisati Kirlianovom fotografijom - zna se da je, statistički posmatrano, broj dece sa plavom aurom zaista u porastu, posebno unazad 15 godina. Osim toga, decenijama unazad, u porastu je broj dece sa poremećajem pažnje i sindromom hiperaktivnosti, opsesivno-kompulzivnim poremećajem i autizmom. Indigo deca često budu «nagrađena» ovakvim dijagnozama.
 
Karakteristike indigo dece: odlikuju se brzom logikom, brojnim talentima, dubokim emocijama i željom da pružaju ljubav ljudima oko sebe. Veoma su inteligentna i kreativna. Teško prihvataju autoritete. Ako ne nađu sebi slične, radije se osamljuju. Nisu sklona kompromisima. Njihov imuni sistem je znatno jači nego kod prosečne osobe. Produhovljena su kao što to ponekad odrasli mogu biti. Puna su samopouzdanja. Poseduju visoku osetljivost i neizmernu energiju. Znanja upijaju kao sunđer, ali samo ukoliko im se dopada ono o čemu uče. Sve nametnute aktivnosti im brzo dosade. Veoma su intuitivna. Odaju utisak da su starija nego što su njihove kalendarske godine, jer je način na koji govore i ponašaju se bitno zreliji. Zanimaju se za tehnologiju. Vole društvo odraslih, jer se među vršnjacima osećaju neshvaćeno. Njihova razmišljanja nisu tipična dečja. Zabrinuta su nad pitanjima o smislu života, postanku sveta, ekološkim pretnjama. Rešenje ovih pitanja često predstavljaju njihove životne ciljeve.
 
Istraživanja u Kini
Devedesetih godina prošlog veka, u Kini je sprovedeno ispitivanje «indigo dece» i njihovih sposobnosti za dijagnostiku bolesti bez medicinskih aparata. Sedmoro od desetoro dece je pravilno dijagnostifikovalo bolesti mozga i oboljenja jetre. Kod trudnica su svih desetoro tačno utvrđivali položaj ploda i pogađali budući pol deteta.
Danas se vrše istraživanja i sa DNK (dr Fric Pop), kako bi se eventualno dokazalo postojanje fenomena i kroz ovaj aspekt.
 
2. Kristalna deca
Nakon «indigo dece», počela su se 1995. godine rađati «kristalna deca». Njihova aura je kristalna, sa mnogobrojnim pastelnim nijansama. Ona su, navodno, još naprednija generacija, još kreativnija i snažnija nego «indigo». Zajedno stvaraju novu generaciju čovečanstva na Zemlji, i imaju međusobne brojne sličnosti, ali i razlike. Zajednička im je visoka osetljivost i duhovnost, a najveće razlike su u njihovom temperamentu. Naime, dok su «indigo deca» zabrinuta za svet u kome se nalaze, ali neretko i spremna na agresiju u borbi za svoje uverenje, «kristalna deca» su, po pravilu, blaga i mirna. Čak i njihovi povremeni ispadi su kratkog daha, jer ona veoma brzo i lako praštaju. Takođe, smatra se da «indigo deca» svoje odluke donose na racionalnom nivou (nivou glave), a «kristalna» na emotivnom (nivou srca). Po nekim autorima (kao što su, na primer, Vendi Čepmen i Lori Džonson), «kristalna deca» su posebno napredna autistična deca, sposobna da upijaju najrazličitije vibracije iz sopstvenog okruženja (elektromagnetske, fizičke, emotivne...). Ove «hodajuće antene», kako ih nazivaju - su stalno u svom ličnom svetu boja, mirisa, zvukova, emocija... Njihova jedina zaštita od tog unutrašnjeg haosa jeste potpuna zaokupljenost jednim objektom ili aktivnošću koju neprestano ponavljaju (a to je tipično ponašanje autistične dece). Tako posmatrano, autizam postaje sredstvo samozaštite za «kristalnu», to jest hipersenzitivnu decu. Činjenica je da i «kristalna deca», baš kao i «indigo», ponekad dobijaju dijagnozu autizma. Najjednostavnija i najgrublja definicija autizma jeste da su to osobe koje žive u sopstvenom svetu, odvojene od drugih, bez izražene potrebe za kontaktom, indiferentne prema svom okruženju. «Kristalna deca» su, naprotiv, izrazito nežna, saosećajna. Spontano grle sve oko sebe, brinu i osećaju potrebe drugih, i veoma su zainteresovana za svoju okolinu.
 
Karakteristike «kristalne dece»: Otvoreno pokazuju svoje pozitivne emocije. Veoma su komunikativna i brižna. Umeju da razmišljaju na filozofski i duhovan način, a često imaju i telepatske sposobnosti. Mnoga od njih odbijaju da spavaju sama, jer mogu videti različite entitete na drugim frekvencijama, koji su našem oku nevidljivi. Smatra se da je njihov zadatak na Zemlji širenje ljubavi. Staložena su, veoma osetljiva na draži ukusa, mirisa i boje. Fascinirana su kristalima i kamenjem. Mnoga od njih se pronalaze u umetničkim oblastima kao što su muzika ili slikarstvo. Često su alergična i izbirljiva po pitanju hrane. Vole prirodu, vodu, životinje. Loše reaguju na lekove, čak i na vakcine, kao na preventivu bolesti. Zanimljivo je da «kristalna deca» neretko kasno progovore, odnosno počnu sa verbalnim izražavanjem tek od tri-četiri godine. Ipak, njihovi roditelji imaju izraženo uverenje da u njihovoj međusobnoj komunikaciji nema nikakvih problema. Oni, jednostavno, komuniciraju pomoću telepatije, sve dok dete ne počne da koristi i verbalni govor.
 
3. Deca duge
Pre nekoliko decenija, grupa hipika započela je proučavanje prastarih religija na američkom tlu. Tako su se susreli sa vračom indijanskog plemena Hopi, koji im je dao osnovu za pokret koji su nazvali: «deca duge». Po proročanstvu Hopi plemena, budućnost Zemlje zavisi od plemena sastavljenog od ljudi svih boja i rasa, koji će jedini biti sposobni da obnove život na našoj planeti posle smaka sveta. «Deca duge» veruju da su upravo ona izabrana. Smatraju da je svet već vekovima u očekivanju ljudi poput njih, koji po svemu predstavljaju potpuno novu generaciju. Vole boje i šarenolikost. Naziv «deca duge» potiče otuda jer duga ima sve boje, što simboliše okupljanje ljudi različitih boja kože. Iako smo međusobno svi različiti, pripadnici «dece duge» smatraju da ne smeju da postoje razlike i predrasude, jer samo svi zajedno možemo činiti celinu sa prirodom.
 
Karakteristike «dece duge«:Za sebe kažu da poštuju majku prirodu na iskonski način, baš kao što su to činili i naši daleki preci. Šta to znači? Hrane se zdravo, a alkohol i droga su najstrože zabranjeni. Nasilja među njima nema. Miroljubivi su, senzitivni i veoma intuitivni. «Zrače» smirenošću, pa se u njihovoj blizini osećate i sami smireno. Prilagodljivi su. Urođena im je mudrost i strpljenje. Ova deca su drugačija i od indigo, i od kristalne dece. Naime, iako indigo deca imaju veoma razvijenu intuiciju i sposobnost manifestovanja, ona mogu biti podložna uticajima negativnosti oko njih. «Deca duge», međutim, ne samo što jasno razlučuju dobro od lošeg, već poseduju moć da promene energiju oko sebe (a time i negativno u pozitivno). Zanimljivo je da se termin «deca duge» ne odnosi samo na decu, to jest na osobe određenog uzrasta. Naprotiv, uz praksu i koristeći svoju intuiciju, mnogi odrasli se danas menjaju u «decu duge». Sa druge strane, iako ovaj pokret zvanično postoji od 1972. godine, veliki broj istraživača i naučnika ga i dalje osporava ili naziva sektom.
 
Kreatori budućih vremena
Današnje generacije dece jesu drugačije nego pre nekoliko decenija. Današnje imaju drugačiju vrstu pažnje. Misle brže, kreativnija su, koncentracija im je kraća. Sve se više opiru autoritetima moći, ali rado žele da čuju autoritete iskustva i znanja. Traže objašnjenu, jasnu komunikaciju, pa tako ni odgovori, kao što su: «Zato što ja tako kažem», više nisu vredni njihove poslušnosti. Odnosno, sve je više «netipične» dece, i izvesno je da će ona, kao i svaka dosadašnja generacija, biti kreatori budućih vremena.
 
Svako dete zaslužuje ljubav
Iako nauka tek treba da dokaže postojanje specijalno naprednih (ako ne njih, onda svakako njihovih sposobnosti), danas uveliko postoje specijalizovane škole za generacije «indigo» i «kristalne» dece, kao i brojne knjige - pruručnici za roditelje kako da se ponašaju prema ovakvom detetu, a pojavili su se i prvi filmovi sa ovom tematikom. I naučnici su uveliko počeli da eksperimentišu i izučavaju ove fenomene.
Na promene u načinu razmišljanja, ponašanja ili osećanja svake generacije - utiču vršnjaci, mediji, okruženje u kome odrasta, ali najviše roditelji. Međutim, i roditelji današnjice drugačiji su nego njihovi. Današnji su, srećom, sve više spremni da uče od svoje dece i roditeljstvo shvataju kao zajedničko odrastanje, interakciju. Zato je i teško povući jasnu granicu između savremenih generacija i «indigo» ili «kristalne» dece.
 
Sigurno je da je vaše dete jedino takvo na svetu. Osobeno, najlepše, najdraže koje možete zamisliti. Možda nema sposobnost rendgenskog pogleda ili bioenergije - ali, bez obzira na boju aure, zaslužuje maksimum vaše ljubavi.
 
Jelena Holcer, pedagog  Izvor

[Šmišonja]

Braća i sestre
 
Među parovima koji žele više dece, još uvek postoje izražene predrasude. Na primer, šta je bolje: da dečak bude stariji ili devojčica? Ili, možda, da oba deteta budu istog pola? Istina je da svaka «kombinacija» ima i prednosti i «mane»...
 
1. Stariji brat, mlađa sestra
Od starijeg brata se traži zaštitnička uloga, posebno kada je mlađe dete devojčica. Veoma brzo, on će biti prinuđen da prestane da bude dečak, jer će morati da preuzima ulogu muškarca - zaštitnika. Ova uloga pojedinim dečacima može da prija, jer se osećaju vrednim roditeljskog poverenja. Ali, zbog razvijanja različitih osobina, u različitim fazama razvoja, može da ih opterećuje (na primer, kada se mlađa sestra požali na njega ili ga okrivi za neku situaciju za koju je sama odgovorna). Prebacivanje odgovornosti je upravo najčešće u kombinaciji starijeg brata i mlađe sestre. U vreme puberteta, njihov odnos postaje dodatno komplikovan, posebno ukoliko je mala uzrastna razlika. Naime, dečak će (shodno svom polu) u pubertet da uđe malo kasnije, i sa drugačijim obeležjima tog razdoblja, pa će izgledati da ga je sestra prerasla -  fizički, emotivno i mentalno.
I, kao što ponekad imate utisak da u odeljenju 7. ili 8. razreda osnovne škole u istoj klupi sede dečaci i devojke (toliko drastične mogu da budu  razlike u njihovom izgledu i ponašanju), mogućnost da stariji brat i dalje štiti svoju sestru osetno slabi. On će dodatno biti zbunjen interesovanjem svojih drugova za nju i, uopšte, činjenicom da ona postaje devojka.
 
2. Starija sestra, mlađi brat
Devojčice se vaspitavaju da neguju svoje emocije, dok se od dečaka više očekuje da budu racionalni i praktični. U igri sa lutkama, uobičajeno je da devojčice preuzimaju ulogu mame, tj. da lutke tretiraju kao bebe, imitirajući ponašanje svojih mama. Zato nimalo ne čudi što - kada u kuću stigne živa lutka, tj. beba (bez obzira da li je u pitanju brat ili sestra) - devojčica uživa u ulozi starije sestre. Naravno, čim prevaziđe problem ljubomore (stepen ljubomore zavisi od mnogo faktora: uzrastna razlika, emotivna zrelost starijeg deteta, atmosfera u porodici, pripremljenost deteta na dolazak bebe...).
 
Roditelji najčešće prave grešku kada uživaju u ponašanju starije sestre i načinu na koji ona čuva mlađe dete. Zbog čega je to pogrešno? Zato što zaboravljaju da starije dete nije treći roditelj i da ima sva prava - ne samo na sopstveno detinjstvo, već i na punu roditeljsku pažnju, ljubav i razumevanje, baš kao da je u pitanju dete jedinac. Osim toga, roditelji misle da je za stariju devojčicu dobro da se brine o mlađem detetu, jer tako dodatno formira određene radne navike, kao i osećanje obaveza i odgovornosti... Ali, to nije tačno! Naš školski sistem je takav da će vaša ćerka (bez obzira da li ima mlađeg brata ili sestru) veoma brzo biti upućena na sticanje velikog broja raznih obaveza. A radne navike se naslanjaju na higijenske, koje je dete «ponelo od kuće» iz predškolskog uzrasta. Dakle, ako insistirate da starija ćerka čuva mlađe dete i nosi priličan teret brige oko njega - pronađite druge, opravdane argumente, a ne formiranje radnih navika i osećanja odgovornosti.
 
3. Dve sestre
U zavisnosti od uzrastne razlike, čim se prevlada početna ljubomora - dve sestre mogu da funkcionišu kao dobro uigran tandem. Ako je razlika među njima jedna ili dve godine, one odrastaju usaglašeno, nadovezujući se jedna na drugu, uspešno prevazilazeći probleme međusobnog takmičenja.
Kada je mala uzrastna razlika, one mogu da budu - ne samo sestre, već i najbolje drugarice, tj. da se međusobno podržavaju, poveravaju jedna drugoj i stvaraju odnose izrazite bliskosti. A povremena rivalstva (koja je lepša, koja je dobila bolju ocenu u školi, koja je popularnija u svom odeljenju...) će brzo da reše. Međutim, ukoliko je uzrastna razlika između njih veća (pet i više godina), one odrastaju paralelno, bez uvida u njihove različite potrebe i želje. Ipak, starija sestra često pokazuje spremnost da pomogne mlađoj u onim oblastima koje je ona upravo prevazišla, a koje tek očekuju njenu mlađu sestru (na primer, uči je da se šminka...), jer joj prija uloga uzora.
 
4. Dva brata
Kada su u porodici dva dečaka, možete da očekujete veoma burno odrastanje. Oni su skloni stalnom takmičenju, rivalitetu... što može da se produži i do kasnih pubertetskih godina. Njihovi sukobi se neretko završavaju tučom. Dečaci nisu skloni traženju pomoći od roditelja, uopšte od odraslih osoba iz svoje okoline, jer su vaspitavani u duhu stereotipa da je traženje pomoći znak slabosti i manjka muškosti. Upravo zato što se, osim u veoma ozbiljnim situacijama, ne obraćaju roditeljima za savet ili pomoć, ovakvo ponašanje kao posledicu ima da roditelji jedva znaju šta se dešava u životu njihovih sinova, jer se oni međusobno «pokrivaju». Nažalost, često je potrebno da oba sina postanu gotovo odrasli ljudi, tj. da svako od njih prođe sve probleme svih razvojnih faza, pa da imaju onakav odnos slaganja, bliskosti i poverenja kakav ste priželjkivali od početka.
                               
Bez obzira koliko dece imate i kojeg su pola, ne zaboravite da su ona upravo onakva kakva su vaspitavana da budu - što u najvećoj meri zavisi od vas! Naravno, individualne razlike mogu da budu veoma velike, a ono što deca dobiju genetskim nasleđem, ili što usvoje kroz uticaje sredine - nije pod vašom kontrolom.
Drugim rečima, ako imate dilemu kako da vaspitavate ćerku da bude brižna prema mlađem bratu, ili starijeg brata da ne iskaljuje bes na mlađoj sestri - pokušajte da kod svakog deteta ponaosob negujete osobine koje želite da ima. Odnosno, bez obzira da li deca imaju braću ili sestre, da li su starija ili mlađa, možete da kod njih razvijate osećanje brižnosti, pažljivosti, velikodušnosti...
 
Šta možete da učinite da bi se vaša deca dobro slagala?
 
Jasmina Holcer, pedagog Izvor

[Šmišonja]

Ljubomorno dete
 
Mama, vrati ga u porodilište, ružan je
Prinova u porodici u kojoj već postoji jedno dete predstavlja veliku promenu za celu porodicu. Novorođena beba preuzima roditeljsku pažnju ali i celokupnu pažnju odrasle okoline (bake, tetke, dede, ujaci...).

Starije dete ne samo da više "nije u centru pažnje", već i ne razume kako se to dogodilo. Iz njegovog ugla, beba je biće koje ne zna ništa i nikako ne zaslužuje sve te izraze divljenja.
 
Na dolazak nove bebe u porodicu, mnoga deca, u zavisnosti od uzrasta i pripremljenosti na ovu promenu - reaguju ljubomorom. Međutim, nije ni svaka ljubomora ista, niti se svako ljubomorno dete ponaša na isti način. Neko dete će svoju ljubomoru duboko skrivati, neko početi ponovo, na primer, da sisa palac, iako je to odavno prevazišlo, neko će imati česte napade besa. Ono što je ovoj deci zajedničko jeste da ne umeju da verbalno definišu niti objasne ono što osećaju. Ne treba to od njih ni očekivati, tim pre što je ljubomora najizraženija od treće do sedme godine, to jest,  kada je verbalni aspekt još uvek u razvoju.
 
*Otvorena i skrivena ljubomora
Otvoreno pokazivanje ljubomore se manifestuje kroz bolesti (kašalj, osip...), vraćanje u regresivne ranije faze, uništavanje igračaka, grickanje noktiju, iznenadne tikove, pokušaje da starije dete fizički povredi bebu, upućivanje ružnih reči bebi... Sa druge strane, ponekad dete pokazuje pažnju i nežnost prema bebi ali čim okrenete glavu pokušava da je povredi štipanjem, udaranjem, ujedanjem. To su manifestacije potisnute, skrivene ljubomore. I jedan i drugi oblik ljubomore imaju isti uzrok: novorođena beba je njima oduzela maminu i tatinu pažnju i ljubav, i ona zaslužuje da za to bude kažnjena.
 
*Prvi znaci ljubomore
Oni mogu da se jave u uzrastu od osamnaest meseci, jer tada dete poseduje izvesnu zrelost i osvešćenost svojih i tuđih postupaka.  Najintenzivnija je do četvrte godine ali opstaje i kasnije, sve do sedme. Uukoliko je razlika između vaše dece sedam godina i više, smatra se da je prvorođeno dete već formirano u velikoj meri, pa se može smatrati jedincem. Odnosno, tada ljubomora može sasvim izostati.
Kako će starije dete prihvatiti mlađeg brata ili sestru uveliko zavisi od roditeljskog stava. Ljubomora je prirodna, normalna faza borbe dece za svoje mesto u porodici, ali je poželjno da na svaki način pokušate da sprečite da se u ovoj borbi starije dete povlači u sebe, ima agresivne ispade, ispoljava neki psihički problem.
 
*Počnite na vreme.
Objasnite starijem detetu da ćete uskoro dobiti novog člana porodice još dok je beba u vašem stomaku. Dozvolite mu da vas mazi po stomaku (ako to želi), predložite mu da ono bira muziku koju će slušati i beba, uključite ga u izbor imena... Odnosno, pripremajte ga na ovu promenu mesecima pre nego se ona dogodi.
 
*Zajedno.
Povedite ga na ultrazvučni pregled. Neka oseti vaše uzbuđenje. Istovremeno, to će uticati da od početka bude uključen u iščekivanje bebe.
 
*Istina.
Izbegnite da govorite kako će novi brat ili sestra biti njegovo društvo za igru. Proći će godine pre negó što to postane istina, pa se mogu pobrkati detetova očekivanja kada vidi bebu sa onim što realno ona može da mu ponudi. Detetu recite istinu, tj. da ćete u početku imati mnogo posla, da mala beba mnogo toga ne ume sama, da će postepeno rasti i stalno učiti nove veštine.
 
*Ljubav.
Objasnite detetu da mlađi brat ili sestra nikako ne ugrožava ono što vi osećate prema njemu. Više nego inače ponavljajte starijem detetu kako ga beskrajno volite. Beba vas verbalno ne razume, ona neće biti ljubomorna na ovakve vaše izjave starijem detetu, a njemu će mnogo značiti. Čak i ukoliko je ono svesno vaše ljubavi, ovo je vreme da ga podsećate.
 
*Drugi odrasli.
Uključite druge odrasle osobe u vaš porodični ritam. Najpoželjnije je veće angažovanje tate, ali su dobrodošle i bake i deke.
 
*Vrtić.
Kada je nova beba tek pristigla u porodicu, sačekajte sa upisom starijeg deteta u vrtić. Ili sačekajte da beba malo poodraste, ili starije dete upišite u vrtić nekoliko meseci, ili čak godinu dana, pre rođenja bebe. Naime, ukoliko ga izdvojite iz porodice baš kada stigne beba, osetiće se dodatno zapostavljenim i odbačenim. Misliće da se vi kući sigurno divno provodite, pa će i njegov otpor prema odlasku u vrtić biti sve izraženiji. Mnoga deca se tada vraćaju u neko davno prevaziđeno ponašanje (počnu ponovo da mokre u krevet i sl.),  jer nesvesno misle da će na taj način privući vašu pažnju koliko i beba.
 
*Samostalne svađe.
Ne uplićite se u dečje rasprave ili svađe. Ne dozvolite sebi da izigravate sudiju i postavljate pitanja ko je prvi počeo, ili ko je kriv. Kroz svađanje i mirenje, deca grade svoj odnos i formiraju lično iskustvo. Bore se za svoje mesto u očima onog drugog. Potrebno je vreme da se međusobno prihvate a vaše mešanje taj proces može samo usporiti. Naime, kroz svoje međusobne sukobe deca se uče kompromisima i rešavanju sukoba samostalnim putem. Ona su u prednosti kada krenu u školu, lakše formiraju socijalne kontakte jer su kroz česte konflikte sa braćom ili sestrama naučili da je ponekad svađa samo gubljenje vremena, da je bolje imati kompromis nego ćutanje, i da nije moguće iz svakog sukoba izaći kao pobednik. Razlog da se umešate je opravdan samo ukoliko dođe do fizičkog ili psihičkog maltretiranja.
 
*I starije dete je dete.
Roditelji često nesvesno prebacuju višak svojih novonastalih obaveza na starije dete. Tako, ono preuzima deo roditeljske uloge, a osećanje obaveze koja im je nametnuta doprinosi da svog mlađeg brata ili sestru ne gleda sa odobravanjem, već kao "smetalo" zbog koga ne može da društvom u dvorište ili na trening... U dugoročnom smislu, mlađe će naučiti da se oslanja na starije, ali nemojte kvariti detinjstvo starijem. Odnosno, ne zaboravite da, bez obzira što sada imate i mlađe dete, ono starije je još uvek ostalo dete.
 
*Odredite pravila.
Upoznajte decu sa konsekvencama koje će uslediti ukoliko se međusobno namerno izazivaju. Na primer, ako brat sestri namerno polomi njenu omiljenu igračku, ona će smeti da polomi njegovu omiljenu igračku.
 
*Pokažite strpljenje.
Iako želite idiličan odnos među vašom decom, potrebno je vreme da se on uspostavi. U zavisnosti od uzrasne razlike i pola dece, njihovi odnosi će kroz odrastanje prolaziti kroz veoma burne faze. Njihovo prvo značajnije odvajanje dogodiće se kada jedno od njih krene u školu (ukoliko mlađe još uvek ide u obdanište). Ovo odvajanje neće biti samo fizičko, jer će sada svako od njih biti podložan uticaju svoje vršnjačke grupe (odeljenja u školi, tj. grupe u vrtiću). Iako mnoga braća i sestre tek prilikom ovog odvajanja shvate koliko znače jedno drugome, upravo će im ova razdvojenost omogućiti da se razviju u samostalne ličnosti. Dokazivanje svojih moći, ispitivanje vaših emocija i granica izdržljivosti, provociranje koje dete više volite, pokušavanje da se na sebe skrene pažnja, učenje stalno novih načina komuniciranja sa okolinom... sve su to mogući razlozi za nove sukobe. Odnosno, proći će godine dok se vaša deca ne budu družila i slagala onako kako ste vi to zamišljali od početka.
Period puberteta ih može dodatno udaljiti, ali kada i ta faza prođe, njihovi odnosi postaće stabilniji i mirniji.
 
Sitnice i poklončići
Kada počnete da kupujete stvari za bebu, ili počnu da vam dolaze gosti da "vide bebu", neku sitnicu namenite i starijem detetu. Važno je da se oseća što manje zapostavljeno a što više ravnopravno.
 
Organizujte se
Prvorođenom detetu je u periodu navikavanja na bebu potrebna pažnja oba roditelja. Pokušajte da se organizujete tako da dok je mama sa bebom, tata odvede starije dete u šetnju, ili u neku njihovu zajedničku akciju. Sledećeg dana obrnite uloge.
 
Pomoć
Angažujte starije dete da vam pomogne u nekim osnovnim radnjama oko mlađeg deteta. (da vam nešto donese, pomogne prilikom kupanja, presvlačenja, hranjenja...). Uvek ga pri tom pohvalite, recite kako ne znate da li bi mogli da sve postignete sami, da vam njegova pomoć mnogo znači... Tako ćete doprineti da se oseća važnim, potrebnim vama a istovremeno će se kod njega razvijati osećaj lične vrednosti.
 
Bez poređenja
U pozadini većine dečjih svađa stoji njihovo supraništvo, tj. borba za roditeljsku pažnju. Nemojte ih porediti, jer će to samo pojačati njihovu potrebu da se dokažu pred vama, što istovremeno znači da će morati da pobede brata ili sestru.
 
Odustanite od krivice
Nemojte kriviti starije dete za svaki konflikt. Rečenice: "Ti si stariji, popusti mu...", ili: "Vidiš da je on mali...", utiču na to da starije dete počne da vas doživljava kao dežurnog i nepravednog sudijiu. Takođe, ne dozvolite svom mlađem detetu da bude podređeno samo zato što se nije rodilo prvo: »Pusti ga, on je stariji, on to bolje zna...« Stavljanje sebe na nečiju stranu i svaljivanje krivice na drugo dete negativno utiče na njihov međusobni odnos (jedno se uvek oseća uskraćenim, u neravnopravnoj borbi), ali kvari i vaš odnos sa decom.
 
Jelena Holcer, pedagog   Izvor