:: MojForum.net :: > :: Opšte teme :: > :: Astrologija :: > :: Prediktivna Astrologija :: (Moderator: TF 2008) Tema: Naučna otkrića

[Šmišonja]

Januar 2009

» Januar će biti zapamćen po uspehu NASA naučnika da u Kosmos lansiraju i postave veliki broj teleskop-sondi koji će na još bolji način da registruju dešavanja u Vasioni.

Nekoliko najpoznatijih teleskop-sondi su :

1. Hubble Sapce Telescope,

2. Chandra X-ray Observatory,

3. Spitzer Space Telescope,

4. STEREO

5. Farmi Gamma-ray Space Telescope


U periodu Januara NASA naučnici su uspeli da omoguće svima da još bliže budu dešavanjima u Kosomosu. Zahvaljujući teleskop-sondama, i "smrtnici" su u mogućnosti da posećuju mnogobrojne planete našeg Sunčevog Sistema.

Mesec :
 Ovo je jedina planeta koju su posetili ljudi. Uzorci mesečevog kamena kojeg je Apollo doneo i dana danas predstavlja prvi zvanični dokaz da su Zemlja i Mesec jednom davno, davno, bili jedna celina i da je na Mesecu ipak možda postojao život.

Venera :
 Galileo je prvi počeo da proučava Veneru u cilju da dokaže koliko je ona u mnogim stvarima "sestra bliznakinja" naše planete Zemlje. U današnje vreme NASA naučnici su ustanovili sa svojim Magellan teleskop-sondom, da ispod oblaka koji okružuju Veneru ipak postoji atmosfera koja bi pogodovala za život ljudi.

Jupiter :
Galileo je sam otkrio mnogobrojne Jupiterove Mesece koji se okreću oko njega i tvrdio je da svaki Mesec ponaosob je svet za sebe- Jedan od Galilejovih Meseca ~ Europa ~ možda čak u sebi ima i vode u obliku okeana ispod svoje zaledjene površine. NASA naučnici su već počeli da planiraju i razmišljaju kako da istaže ovu tvrdnju.

Saturn :
 Za Galileja, Saturn je predstavljao najudaljeniju planetu vidljivu golim okom i predstavljao je u njegovo vreme pravu zagonetku. U to vreme, Saturn je zajedno sa svoje tri planete, isto ih nazivajući ih Mesecima, koje putuju zajedno sa njim, delovao kao jedna celina, jer su se u ono vreme teško videli njegovi prsteni. NASA je sa svojim Cassini eksplorerom uspela da dobije izuzetne fotografije tih prstenova i time dokazala koliko je sam Saturn kompleksna i nedovoljno istražena planeta.

[Šmišonja]

Februar 2009

Ako uporedimo spise od Galileja i spise i podatke koje sada NASA ima o Kosmosu, možemo da dodjemo do pogrešnog zaključka da se u njegovo vreme Kosmos bitno razlikovao od ovog našeg današnjeg. Naravno, to nije istina, ne zato što Galilej nije imao znanja, već zato što je tehnologija NASE omogućila da, na najbolji mogući način, ono što je do sad običnom oku posmatrača bilo nemoguće da vidi, bude dostupno svima.

Galileova teorija da se sve planete okreću oko Sunca koja je uzdrmača čitavo učeno čovečanstvo u tom periodu, u današnje vreme je lako dokazati uz pomoć orbitalnih teleskopa koji nam donose izvanredne slike svih planeta i njihovog kretanja.


Ovako je Galilej zabeležio svoja posmatranja kretanja Jupiterovih Meseca oko njega.

A ovo je fotografija Merkura koju je NASA Messenger robot sonda poslao iz Kosmosa na Zemlju :
NASA naučnici su odlučili da otkriju orbitu Merkura, njegovu površinu i nepostojanje atmosfere, kako bi još bolje mogli da ga razumeju i pripliže ljudima.

Proučavanje Marsa je naročito u moderno vreme bilo popularno zbog čuvenih "malih zelenih Marsovaca" iako u realnosti, Mars sam po sebi je potpuno negostoljubiva, kamenita, suva i neplodna planeta, iako se detaljnim proučavanjem ipak došlo do zaključka da je nekada davno postojala voda na Marsu koja je najverovatnije nestala usled kiše meteora. Planirano je da 2011 se lansira nova sonda na Mars kako bi se jednom za svagda ustanovilo da li je Mars pogodna planeta za posetu ljudi, ili njihov život tamo.

Cassini teleskop-sonda
Ona je jedna od najproduktivnijih teleskopa koja je poslala na Zemlju nezaboravne i nerealno lepe slike Kosmosa. Prvo je koriščena u istraživanju Saturna 2004, a kasnije i za njegove Mesece i prsten. Cassini se najviše fokusirao na Titana, Europa, Ganymede i Callisto, jer su NASA naučnici ustanovili da na tim Mesečcima Saturna posotji indikacija da je bilo i života i vode nekada davno. Ponovnim lansiranjem Cassini teleskopa ka Saturnu u Februaru je imalo za cilj da do kraja Avgusta on stigne do prstenova Saturna i tamo počne sa proučavanjem Titana i njegovog uticaja na Saturn.

 
NASA je lansirala New Horizons teleskop-sondu koja bi trebala da Jula 2015 prodje pored Plutona i da nastavi prema Kuper pojasu koji je formiran još pre 4 biliona godina. Ova sonda će Zemlji poslati slike Plutona i Harona i slike novootkrivenih njihovih Mesečaka Hydra i Nix. Tako će naučnici imati priliku da bolje prouče ovu ledenu i gasovitu planetu mnogo bolje nego ikada pre do sad. Sonda New Horizons je prva sonda koja je lansirana posle bliznakinja Voyager 1 i Voyager 2 pre više od 3 decenije.

Voyager 1 & voyager 2 :
Već više od 3 decenije mezimci NASA naučnika ~ blizanci Voyager 1 i Voyager 2 šalju predivne informacije i fotografije našeg Solarnog Sistema. Oni su nam dali i prve informacije i slike Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Oni su podešeni tako da plutaju zajedno sa kosmičkim vetrovima i gasovima i tako imaju mogućnost da sakupljaju podatke o svemu šta se u datom trenutku dešava u Kosmosu. Trenutno je Voyager 1 na udaljenosti od Zemlje čitavih 16 biliona km, što predstavlja najudaljeniju tačku do sad odakle je ovaj šatl slao informacije iz Kosmosa. Voyager 2 je na udaljenosti od 13 biliona km.

[Šmišonja]

Mart 2009

U toku Marta NASA naučnici su odlučili da Svetu pokažu koliko pogrešna modernizacija tehnologije štetno utiče na našu planetu Zemlju. To zagadjenje se zove "Svetlosno zagadjenje" i direktno utiče na radiaciju i uništavanje ozonskog omotača.





Ovaj problem je ustanovljen još davne 1930.te godine i do dan danas naučnici nisu uspeli da dopru do svesti mnogih proizvodjača i magnata kako bi makar usporili zagadjenje Zemlje.
Chandra X-ray šatl je uspeo da NASA naučnicima obezbedi najbolje snimke i podatke o ovom globalnom problemu i da na najbolji mogući način pokaže kako elektromagnetna radiacija dolazi do Zemljine atmosfere gde se delimično zadržava ili zaustavlja, ali u isto vreme je oštećuje i omogućava da ultraljubičasti, ultracrveni i X-ray zraci prodru na Zemljinu površinu, pa samim tim i na ljude i na samu planetu, štetno delujući na njihovo zdravlje i opstanak.

[Šmišonja]

April 2009

Kada ja Galileo 1612 prvi put okrenuto svoj teleskop ka Mlečnom Putu otkrio je mnoštvo zvezda i njegove skice tadašnjeg neba i zveda su predstavljale prve zabeležene publikacije u to doba :


Naravno, veličina Mlečnog Puta u to vreme nikako nije mogla sa odredjenom preciznošću da se odredi, a naslućivanje o probližnom broju je počelo da se formira tek na početku 20tog veka. I do dan danas, na početku 21 veka, NASA teleskop - sonde sakupljaju informacije o broju zvezda i sazveždja.



Mlečni Put je jako važan za naš Solarni Sitem i njegovo proučavanje je za sad bilo najaktvnije u toku 2009 godine. NASA se sprema da u toku 2013 godine lansira šatl koji će bliže i još  detaljnije proučavati Mlečni Put, a James Webb teleskop sonda će nam onda na svom putu omogućiti da malo bolje pogledamo Mlećni Put koji svoje svetlo prenosi nama na Zemlju već više od 12 biliona godina.

[Šmišonja]

Maj 2009

Ovaj mesec je bio posvećen objavljivanju najnovijih podataka koje NASA ima o našoj najbližoj zvezdi ~ o Suncu. Od kada je ljudskog roda na planeti Zemlji, od onda postoje poklonici Sunca kao najvećeg i najmoćnijeg božanstva koje je stvorilo Zemlju i ljude na njoj. Neupućenost ljudi je izazivalo strahopoštovanje u prošlosti, ali i u današnje moderno vreme, iako su naučnici uspeli da nam na atome rasčlane Sunce, ono je i dalje ostala odredjena nepoznanica i idalje izaziva strahopoštovanje usled svoje snage i uticaja koje ima na nas i Zemlju.



Ispitivanje Sunca nimalo nije lak zadatak. Svi naučnici, astronomi, profesionalni, amateri, zbog SUnčevog jakog sjaja nisu u mogućnosti da "zagrebu" ispod površine Sunca i "vide" sve što žele. Uz pomoć kompjutera, modela, simulacija, matematičkih proračuna koji traju decenijama, naučnici su uspeli da donekle približe Sunce, ali sa bezbedne razdaljine i omoguće čak i nama "sprtnicima" da uživamo u lepoti i snazi ove planete.



Sunce koje je 12,000 puta veće od Zemlje i dalje će predstavljati misteriju modernim naučnicima, ali će ipak u bližoj & daljoj budućnosti informacije koje dobijamo bliže da nam pokažu i razjasne kako i na koji način i možda zašto Sunce deluje na nas, Zemlju, floru i faunu.

[Šmišonja]

Jun 2009

Zvezdani klasteri (zvezdani rojevi i grupacije zvezda)

Ovako je davno, davno, Galilej skicirao ono što je uspeo da vidi na nebu ~ grupice zvezda ~ one grupe koje su i nama "sprtnicima" vidljive gole okom su na primer iz sazveždja Plejada (sazveždje Bika) ili na primer iz sazveždja Košnice (sazveždje Raka) kao što se modernim teleskopom ovde na slici može videti :


Analizom i proučavanjem zvezdanih klastera, naučnici su u mogućnosti da preko njihove gustine, kretanja, ponašanja, svetla koje šalju ka Zemlji, utvrde koliki je njihov uticaj ne samo na okolne zvezde i sazveždja. već i na našu planetu Zemlju. U toko istraživanje, naučnici su u mogućnosti da otkriju nove podatke o nastanku Univerzuma, pa samim tim, proučavanje klastera je bilo najaktivnije u toku sredine 2009 kada su naučnici ustanovili da najstarije zvezde, tzv. "patuljci", su najverovatnije stari barem 13,7 biliona godina.



Ti "patuljci" su na neki način od esencijalne vežnosti za našu planetu Zemlju, jer svojim kretanjem i "mešanjem" u kretanje klaster zvezda menjaju njihovu putanju, ali i svoju, pa na taj način i njihova zračenja prema Zemlji. Često delići tih "patuljaka" kada se sudare sa klasterima nadju i na Zemlji, padajući u vidu meteora i meteorita, koji na našu sreću, za sad su ostavili minijaturne štete za sobom prilikom svog pada. Neki naučnici se plaše da će u budućnosti "kiša" meteora biti mnogo ozbiljnija, pa otuda toliko interesovanje za klastere i njihovu reakciju na spoljašnji uticaj koji imaju "patuljci" na njih.

[Šmišonja]

Jul 2009

Crne rupe

Termin crne rupe je sasvim novog datuma. Godine 1969. skovao ga je američki naučnik Džon Viler kao grafički opis jedne zamisli koja je stara najmanje dve stotine godina. Ova zamisao potiče iz vremena kada su postojale dve teorije svetlosti. Jedna od njih smatra da svetlost ima korpuskularnu prirodu i da na nju deluje gravitacija. (Međutim, mi danas znamo da su obe teorije tačne i da svetlost ima dualnu prirodu tj. da je i talas i čestica). Crne rupe su objekti sa gravitacionim poljem toliko jakim da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje. Čak ni kvanti svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi, ne mogu da pobegnu njenoj jakoj gravitacionoj sili, zbog čega nam deluje crno (po čemu je dobila i ime - crna rupa). Opšta teorija relativnosti je opisuje kao mesto u kome je prostorvreme beskonačno zakrivljeno.

Pošavši od pretpostavke da na svetlost utiče gravitacija, profesor sa Kembridža Džon Mičel objavio je 1783. godine rad u kome je istakao da bi zvezda dovoljno masivna i zbijena imala tako snažno gravitaciono polje da mu ni svetlost ne bi mogla pobeći. Smatrao je da postoje mnogo ovakvih zvezda. Iako mi ne bismo bili u stanju da ih vidimo, mogli bismo da osetimo njihovu gravitaciju.
Na sličnu zamisao je nekoliko godina kasnije došao francuski naučnik Laplas. On je u svojim radovima istakao da malo znamo o prirodi svetlosti da bi mogli da pretpostavimo kako na nju deluje gravitacija i da nije sasvim na mestu izjednačiti svetlost sa topovskom đuladi u Njutnovoj teoriji gravitacije, jer je brzina svetlosti konstantna.
Teorija koja objašnjava na koji način gravitacija utiče na svetlost pojavila se 1915. godine kada je Ajnštajn objavio svoju opštu relativnost. Međutim, proći će mnogo vremena dok se koncept crne rupe potpuno ne usvoji.
Karl Švarcšild je, nekoliko meseci kasnije, rešio Ajnštajnovu jednačinu polja gravitacije, što je dovelo do boljeg razumevanja crnih rupa i do snažnog uticaja Ajnštajnovih jednačina na kosmologiju. Zanimljivo je to da je te jednačine rešio dok je bio na frontu, a rešenja poštom poslao Ajnštajnu. Međutim, ubrzo je umro od bolesti koju je zaradio u ratu. Tada je već bilo pozanto da su crne rupe ustvari, poslednji stadijum evolucije zvezde koja ima dovoljno veliku masu.
Godine 1928. mladi diplomac Subramanijan Kandrasekar iz Indije izračunao je koliko bi zvezda morala biti masivna da bi se suprostavila sopstvenoj gravitaciji kad istroši svoje gorivo tj. da ne postane crna rupa. Kandrasekar je izračunao da ta granica iznosi 1,4 Sunčeve mase i ona je danas poznata kao Kandrasekarova granica. Artur Edington se suprotstavio Kandrasekaru smatrajući da će se zvezda,, nekako” sigurno odupreti kolapsu, i donekle je bio u pravu jer se ispostavilo da zvezde sa masom izmedu 1,5 i 2 Sunčeve mase se mogu odupreti gravitacionom kolapsu zbog načela isključenja između protona i neutrona u jezgru i takve zvezde se nazivaju neutronske zvezde. Ali zvezde sa masom iznad 2 Sunčeve mase ne mogu izbeći kolaps i one postaju crne rupe.

U toku 2009 godine NASA naučnici su se podrobnije pozabavili Crnim rupama jer su došli do ne baš tako prijatnih zaključaka "šta se dešava kada dodje do eksplozije crne rupe"  Isparavanjem (Hokingovom radijacijom) crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povečava tako da crna rupa svoj kraj beleži praskom tj. eksplozijom. Hoking ovo povečanje temperature objašnjava time što smanjenje mase prouzrokuje to da čestice sa negativnom energijom treba da pređu kraći put da bi postale stvarne, te je tako veći obim emitovanja, a time i prividna temperatura crne rupe.
Hoking je izračunao da bi praiskonske crne rupe mase oko 1011 kg, koje su mogle biti stvorene Velikim praskom, trebale do sada potrošiti svoju energiju i time eksplodirati negde u našoj sadašnjosti. Međutim, tako nešto još nije detektovano.
Jačina eksplozije zavisi od toga koliko različitih vrsta elementarnih čestica tamo ima. Naravno, kada bi se rešio problem o kvarkovima gotovo bi se rešio i problem posmatranja eksplozije crne rupe. Još uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe. Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustoš po svemiru. Međutim, njihov životni tok je jako dugačak tako da je malo verovatno da će neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale u vreme Velikog praska. Zato treba istraživati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo troše. Da bi uopšte došli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronaći način za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zračenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slučaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su emitovani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, već bi bilo dovoljno uočiti da svi stižu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilična pouzdanost da potiću iz iste eksplozije.
U jeftinijem slučaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zračenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zračenja sudari sa atomima naše atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona. Tako se izaziva elektronski pljusak. Eksplozivne emisije gama zračenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na noćnom nebu.
6.5   Pulsari - rotirajuće neutronske zvezde
Džoselin Bel je 1967. otkrila pulsare. Primljeni su jako kratki i pravilni impulsi talasne dužine 3,7m. To je ukazivalo da izvor emitovanja mora biti veoma mali, jer velika tela ne mogu emitovati kratke, oštre impulse, jer bi vreme putovanja zračenja sa različitih delova takvog tela zamutilo signal. Zato je moralo biti u pitanju nešto kompaktno, objekat manji od nekoliko hiljada kilometara, a ipak na udaljenosti zvezde.
Prvo se mislilo da su u pitanju vanzemaljci i zato su prva 4 otkrivena pulsara nazvani LGM 1-4 (LGM - little green man, odnosno mali zeleni ljudi). Pulsari su kompaktni objekti, hiljadu puta gušči od vode. U njima su protoni i elektroni slepljeni u neutrone. Oni nastaju prilikom ekspozije supernove, gde u njenim donjim slojevima dolazi do implozije u objekat kao što je neutronska zvezda (ili crna rupa). Neutronske zvezde koje rotiraju zovu se pulsari. Jaki su izvori radio talasa, ali njihova osa rotacije se ne poklapa sa osom magnetnog polja tako da zračenje pulsara dolazi u prekidima tj. impulsima i to onda kada je osa magnetnog polja uperena ka nama. Odavde se vidi da zračenje pulsara nije toplotno, već potiče od ubrzanog kretanja naelektrisanih čestica u magnetskom polju. Njihov prečnik je svega nekih desetina kilometara.

[Šmišonja]

Avgust 2009

Solarni Sistem ~ led i kamen ~ kako je nastao naš Solarni Sistem

Pre više od 4 biliona godina prašna koja je vrludala oko tek rodjenog Sunca je počela da se sakuplja u sve veće i veće kamenje i tokom dugžeg vremenskog perioda iz tih "kamenčića" su se stvroile današnje planete i meseci. Oni su sačinjeni od kamenja i leda iz Svemira. I dalje u Kosmosu postoje bilioni manjih komada koji i dalje plutaju po nebu, neki formiraju nove planete, a neki ih svojim udarom u njih deformišu, pa čak i razaraju.



U toku Avgusta 2009 godine, NASA naučnici su novinarima izjavili da spremaju novi program koji će još bolje i detaljnije da im omogući pristup analizi planeta, zvezda, malih meseca, asteroida kometa, meteora koji se nalaze oko Zemlje. Lansiranjem šatla WISE u Zemljinu orbitu oni su počeli da prikupljaju nove podatke o svemu što se nalazi okolo Zemlje. Ono što smo naučili o asteroidima i kometama je sledeće :

Širok dijapazon tela koja postoje u Sunčevom sistemu spadaju u nekoliko kategorija. Doduše, u poslednjim godinama je pronađeno da ove kategorije nisu toliko precizno definisane.

Sledi kategorizacija:

• Sunce(☉) je zvezda spektralne klase G2 koja sadrži 99.86% mase Sunčevog sistema.

• Planete Sunčevog sistema su 8 tela obeleženih kao: Merkur (☿), Venera (♀), Zemlja (♁), Mars (♂), Jupiter (♃), Saturn(♄), Uran (♅) i Neptun (♆).

• Relativno veliki objekti koji orbitiraju oko ovih planeta su prirodni sateliti.

• Veštački sateliti koji orbitiraju oko planeta, primarno oko Zemlje kao i sateliti koji napuštaju Sunčev sistem.

• Prašina i druge čestice koje orbitiraju oko planeta i formiraju planetarne prstene.

• Svemirski otpad, neprirodnog porekla. Najčešće u orbiti Zemlje ali i u nekim Heliocentričnim orbitama.

• Planetoidi, od kojih su nastale današnje planete, danas ne postoje. Naziv označava subplanetarna tela koja su nastala nagomilavanjem materije tokom prvih godina Sunčevog sistema. Termin se takođe ponekad koristi za opšte asteroide i komete, ili asteroide ispod 10 km u prečniku.

• Asteroidi su objekti manji od planeta koji leže grubo u orbiti Jupitera i sastoje se od neisparljivih minerala. Oni su podeljen u asteroidne grupe i familije na bazi specifičnih karakteristika njihovih orbita.

• Asteroidni sateliti su asteroidi koji orbitiraju oko većih asteroida. Nisu precizno klasifikovani kao prirodni sateliti planeta, pošto su ponekad veličine tela oko kojeg orbitiraju.

• Trojanski asteroidi su locirani u bilo kojoj od Jupiterovih L4 ili L5 tačaka, iako se termin koristi često i za asteroide u bilo kojoj Lagranž tački planete.

• Meteroidi su manji asteroidi koji postoje u veličinama između ovećih stena i čestica prašine.

• Komete se uveliko sastoje od isparljivog leda. Imaju veoma ekscentrične orbite: perihel u oblasti orbita unutrašnjih planeta a afel izvan orbite Plutona. Doduše, komete kratkog perioda postoje sa apoapsama bližim od ovih. Stare komete, kojima je Sunčeva radijacija izbila svu isparljivu materiju se često klasifiku kao i asteroidi. Neke komete sa orbitama u obliku hiperbole mogu imati poreklo izvan Sunčevog sistema.

• Kentauri su ledovita tela slična kometama koja imaju manje ekscentrične orbite tako da ostaju u pojasu između Jupitera i Neptuna.

• Trans-Neptunski objekti, koji su ledovita tela čije poluglavne ose leže izvan Neptunove. Ovi su dalje kategorizovani u:

○ Objekti Kuiper pojasa imaju orbite između 30 i 50 AU. Smatra se da komete kratkog perioda potiču iz ovog pojasa. Pluton je često kategorizovan kao objekat Kuiper pojasa.

○ Sunčev sistem je područje u svemiru koje čini barem jedna zvijezda i objekti koji se kreću u određenoj orbiti oko te zvijezde. Ti objekti mogu biti: asteroidi, kometi, prirodni sateliti, planeti i slično.

○ Izraz se obično koristi za naš sistem, u kojem je Zemlja. Da se izbegne zbrka, drugi sunčevi sistemi nazivaju se planetarni sistemi.

○ U većini drugih jezika, naziv je izveden iz riječi Sol, što je latinsko ime za Sunce.

~ Sve ovo će nam još detlajnije NASA naučnici pojasniti u toku narednih par godina kada budu pokrenuli nov projekat istraživanja Svemira :

■ 2010 se očekuje da japanski šatl Hayabusa (na japaskom Peregnirani Soko) nam prenese informacije koje sakuplja još od 2005. A najnovije podatke će nam poslati i šatl Deep Impact koji prolazi pored Hartley 2 komete.
■ 2011 se očekuju informacije od Stardust 2 šatla koji će tada da prodje pored Tempel 1 komete.
■ 2014 se očekuju novi podaci sa šatla Rosseta koju su još davne 2004 lansirali američko-ruski naučnici i koja će tada biti blizu Churyumov-Gerasimenko komete. plane je da taj šatl lansira mali modul koji će se "zakačiti" za kometu i da će tako naučnici moći da prate kretanje ovog kosmičkog diva dalje.

[Šmišonja]

Septembar 2009

Patuljci i Meseci

U toku ovg meseca, NASA naučnici su otkrili mnogobrojne nove informacije u vezi "patuljaka" i "ledenih meseca". Kategorizacija izučavanja je sledeća :

• patuljci (ima : beli, crni, smedji...)
• planete gasoviti giganti
• planete Zemljine grupe
• ledeni meseci
• asteroidi
• komete

Sve ovo je jako važno za proučavanje, jer se analizama dolazi do zaključka kako su nastale sve planete i koliki im je "vek trajanja". Prema mišljenju astronoma zvezde nastaju u molekularnim oblacima, tj. veliki područjima neznatno velike gustine materije (mada još manje gustine od zemaljske vakuumske komore) i koje nastaju zbog gravitacione nestabilnosti unutar ovih oblaka koje pokreću udarni talasi iz supernove.
Zvezde provode oko 90% svoga "života" trošeći vodonik u procesu fuzije da bi proizvele helijum u reakcijama pod visokim pritiskom u blizini jezgra. Za ovakve zvezde se kaže da su to zvezde glavnog niza.
Male zvezde, koje se nazivaju crvenim patuljcima sagorijevaju svoje gorivo vrlo sporo za najmanje od sto do bilion godina. Na kraju svojih života postaju sve tamnije i tamnije i potom postaju crni patuljci.
Pošto većina zvezda potroši svoje zalihe vodonika, ulzi u nestabilnu fazu sagovrevanja helijuma, i tad njihovi spoljni slojevi se šire i hlade, pa tako formiraju crvene džinove. (Za nekih 6 milijardi godina kada Sunce postane crveni džin, spržiće planete Merkur i Veneru.) U međuvremenu se jezgro dovoljno kompresuje kako bi mogla započeti nuklearna fuzija daljih elemenata, a zvezda se pregrejava i sabija. (Teže zvezde proizvode u procesu fuzije i teške elemente, zaključno do gvožđa.)


Smeđi patuljak

Nebesko tijelo mnogostruko veće od planeta, ali ne dovoljno masivno da bi u svom središtu pokrenulo nuklearne reakcije. Za razliku od zvijezda koja energiju stvaraju fuzijom, smeđi patuljci energiju stvaraju postupnim skupljanjem zbog jake gravitacijske sile. Ovakva tijela bi se mogla smatrati neuspjelim zvijezdama.


Beli patuljak

Zvezda prosečne veličine će zatim raspršiti svoje spoljne slojeve praveći tako planetarnu maglinu. Jezgro koje preostaje će postati mala loptica degenerisane materije ne dovoljno masivna za dalji proces fuzije i koju održava degenerativni pritisak. Ovakav objekat se zove beli patuljak. Potom, kako vreme odmiče, će e dovoljno ohladiti i na kraju će se pretvoriti u crnog patuljka.
Kod većih zvezda fuzija se odvija dok se ne završi sažimanje uzrokujući te eksploziju te zvezde i nastanak supernove. Ovo je jedini kosmički proces koji se dešava tokom ljudskog veka.

Crni patuljak

Hipotetička zvezda, koja nastaje kada beli patuljak postane dovoljno hladan da više ne emituje značajne količine toplote ili svetla. Kako je proračunato da je vreme koje je neophodno da beli patuljak dođe u ovo stanje duže od trenutne starosti Svemira, 13,7 milijardi godina, očekuje se da još uvek ne postoje crni patuljci


     Tokom istorije su opservirane kao "nove zvezde" kojih nije bilo pre. Većina zvezdane materije se rasprši tokom eksplozije formirajući maglice (poput Rak magline), a njeni ostaci kolabiraju u neutronsku zvezdu (pulsar ili rendgenski raspršivač, ili u slučaju većih zvezda u crnu rupu.
U sastav raspršenih spoljnih slojeva ulaze i teški elementi od koji često grade nove zvezde ili planete. Ispuštena materija iz supernove i zvezdani vetar velikih zvezda igraju ključnu ulogu u oblikovanju međuzvezdane sredine. Zvezdana evolucija uglavnom objašnjava nastanak i nestanak zvezda.

[Šmišonja]

Oktobar 2009

Sudbina našeg Univerzuma

U toku ovog meseca, NASA naučnici su se najviše bavili informacijama koje se vezuju za budućnost našeg Univerzuma. Hablov zakon (енгл. Hubble's law), u fizičkoj kosmologiji, je matematička formulacija tvrđenja da je brzina udaljavanja veoma udaljenih galaksija srazmerna njihovoj međusobnoj udaljenosti. U konkretnom slučaju, posmatrano sa naše planete, Zemlje, sve udaljene galaksije deluju kao da se od nas i naše galaksije udaljavaju brzinama koje su srazmerne njihovoj daljini, što se može zaključiti na osnovu crvenog pomaka frekvencije (ili talasne dužine) njihove svetlosti. Ovaj zakon prvi su formulisali Edvin Habl (Edwin Hubble) i Milton Humason , 1929 godine, [1] nakon skoro cele decenije astronomskih osmatranja i merenja. Ovaj zakon smatra se prvom opservacionom osnovom za pretpostavku o metričkom širenju kosmosa i danas služi kao najviše pominjani deo dokaza u prilog kosmološkog modela velikog praska (енгл. -Big Bang).



Takodje, sva proučavanja se zasnivaju i na Fermijevom paradoksu. Fermijevim paradoksom se naziva suprotnost između procenjene visoke verovatnoće postojanja vanzemaljskih civilizacija i nedostatka dokaza o kontaktu sa takvim civilizacijama.



Starost svemira i veliki broj zvezda nagoveštava da bi vanzemaljski život trebalo da bude uobičajena pojava. Razmatrajući ovo pitanje sa kolegama, fizičar Enriko Fermi je 1950. godine navodno upitao: „Gde su?“ (engl. "Where are they?"). Fermi je zapitao zašto ne postoje dokazi u vidu sondi, svemirskih letelica i radio talasa, ako u Mlečnom putu postoji obilje naprednih vanzemaljskih civilizacija. Mogući odgovori na Fermijev paradoks su da vanzemaljske civilizacije postoje i da čovečanstvo nije svesno toga ili da vanzemaljske civilizacije ne postoje ili da su toliko retke, da čovečanstvo nikada neće uspostaviti kontakt sa njima. Danas postoje mnoge naučne teorije o vanzemaljskom životu i civilizacijama, i pri tom je Fermijev paradoks značajna teorijska osnova.