Ušao Jupiter u lava a svidio mi se tekst pa da nalijepim..
Jupiter je ušao danas u Lava. Od 16. jula ove, pa do 11. avgusta sledeće godine biće u ovom znaku. U stvari, neće biti ni u kakvom znaku, biće na pozornici, na koncertnoj bini, možda u pozorištu, ili bioskopu dok vaše oči iz mraka budu poput reflektora usmerene ka životu sa velikog platna, koji niko nije razumeo poput njega. Njegova pozornica će u narednih godinu dana biti i svaka ulica kao otvoreno, javno mesto gde svet živi, prolazi, voli, mrzi, sastaje se i rastaje. Pa svaki trg, plato, dvorište školsko ili ono sportsko, učionice, amfiteatri, sudnice, pa hipodromi, stadioni, možda i neka klupa u parku ako se na nju popnete na očigled svih i nešto ispričate, ali ispričate na poseban način. Teatralno i ubedljivo, a opet dostojanstveno – kao da je to sasvim normalna stvar. A ovog časa, njegova pozornica je ova strana. Evo ga – hoće da vam se predstavi. On koji se predstavlja kratko rečima, a moćno delima – jer on beše onaj što je rekao “Neka dela umesto mene govore!” Za razliku od Jupitera u Jarcu koji će svoju mudrost i istinu predati ljudima kada već bude na pragu starosti, sede brade, za razliku od Jupitera u Srelcu koji je istinu našao u dobru, i nada se stidu da ga životu nauči preko savesti, ovde istinu o životu priča dete.
I to, dete kao detinjstvo i mladost, dete kao sloboda i radost, kao radoznalost i ushićenost u radoznalosti i istraživanju života, jer samo će dete podići kamen i zagledati se u horde buba i larvi. Kad odrastemo, to više ne radimo. Dakle to dete, to nestašno, čupavo, nasmejano i zacenjeno od plača dete, to dete sa bezbroj pitanja i to dete koje ponekad ispusti dubok udah/izdah, što znači da je upravo dušom malo poraslo – to je dete o kome sada pričam. To takvo dete je znak Lava. Dete kao dete dok ne napusti roditeljske okrilje zbog školovanja ili avanture i kakve čudne putanje u životu. I to takvo dete ovde je pokriveno Jupiterom. Pa osim što mu Jupiter u tom ranom dobu donosi malo više putovanja nego što je uobičajeno, jer ne retko se i seljaka zajedno sa porodicom (tako da usput nauči i dva tri jezika, sretne možda više različitih naroda, kultura, doživi sebe kosmopolitom pre nego i sazna da ta reč postoji, ili pohadja tri sekcije plus treninzi i redovna škola), on mu sada daje nešto zaista posebno, nesvakidašnje, a to je da sve što će ikada naučiti o životu, sve što život jeste, sve tajne života, zamke, taktike, strategije, moći i slabosti – spozna i vidi još u detinjstvu i mladosti. Sve nevinosti još tada bivaju izgubljene, sem jedne. A ta jedna je nevinost srca, srca koje je od Lava i koje iskreno i dečije ostaje zauvek, spremno da odano i srčano voli svaki put iznova i iznova.
I još kao dete, Jupiter u Lavu je video da sreća živi tamo gde ima života: medju ljudima i u njihovim pričama o tome šta im se dešava. Kada je prvi put uvideo da se ti životi medjusobno razlikuju svi do jednoga, dao je zauvek sebi pravo da i njegov bude drugačiji. Čak se zarekao da će sigurno biti drugačiji, i da nikako ne sme da bude nalik bilo čemu što je već video, ali i da će taj njegov život, biti vredan priče i prepričavanja. I stvarno, više se oko toga nikada nije pitao. Pitanje identiteta je kod njega dobilo svoju zvezdu velikog sjaja dosta rano. I sve ste mogli da mu kažete sem da je “još mali za neke stvari.” To je samo sebi ostavljao za pravo ako bi mu od vas trebao oproštaj za neki nestašluk, onda bi došao svestan da je uradio lošu stvar, sa grimasom najtužnijeg siročeta i rekao “ali ja sam mali..” Grimase, gestikulacija, promena jačine glasa, korišćenje odredjenih reči u odredjenom momentu, pevušenje – postala mu je omiljena zabava i svi su govorili, “vidi ga, rodjen glumac!”.
Stajao bi pred ogledalom i vodio debate, jer neko je morao da ga vidi, neko je morao da ga gleda – pa makar to bio i njegov sopstveni odraz dok nema ostalih. Išao bi za vama i imitirao vas, oponašao u pokretima, i radovao onda kada bi ste se nasmejali. Posebno je voleo da vas uplaši od kad je saznao da ima to nešto u ljudima što voli da se plaši. Njega samog je medjutim, bilo teško i skoro nemoguće uplašiti. Šta god probali on bi se sit ismejao, ali zato je bilo tako lako razočarati ga, povrediti, zariti mu nož u srce sitnim nepažnjama il’ neispunjenim obećanjima. Ali verujte, da ni tada on nije ni pomislio da ga ne volite jer ste propustili da mu jednom po povratku sa posla kupite sličice fudbalera za album, već je gorko plakao jer vam nije stalo, nije toliko neizmerno beskonačno svemoguće do neba i dalje od neba stalo da ga obradujete, jer nema šta on ne bi učinio da izanimira, obraduje, unese smeh u dom. Pa ipak nikada neće postati kao vi, već je on onaj što će sutra preći hiljadu kilometara da donese neku čokoladu svojoj devojci ili neki retki cvet o kome mu je pričala. Jer, smeh je mudrost i samo smeh i radost donose ljudima oduševljenje i zahvalnost prelepu što su živi, pa kada im se sreća desi, evo ih gde su nasmejani što i to doživeše.
O, kako je samo bio mali kada je to shvatio! Tako mali, a tako velika mudrost već je imala monopol u njegovom srcu. Mudrost da svi ljudi, ali svi, baš svi ljudi bez izuzetka su bića ka radosti, ka životu, ka oduševljenju. Da svi vape za srećom! Kasnije će se i uveriti da jedno takvo oduševljenje može čoveka skinuti sa konopca i vratiti sa mosta na koji je krenuo da se sa njega baci. Pada mi na pamet koliko danas Jupitera u Lavu odlazi redovno kod svog psihologa, psihoterapueta gde rešava traume iz detinjstva kojih u stvari nema. Ovo je vitalno i zdravo odrastanje, pa se upravo smejem na glas, jer ne zna psihoterapeut da je ovom našem liku samo publika potrebna. I kako bi šta novo video, zaticali ste ga da to i on radi, ponavlja, uči, dok ne savlada. Jer on nikada ne pokušava. On ili radi ili ne radi. Ili uspeva ili ni ne počinje. Pa ga zatekoste da žonglira, igra karte, čita i uči slova sam, piskara, crta, popravlja, hukće, buni se, izležava sa sve prekrštenim rukama ispod glave i nogama na jastuku, priča engleski onako kako ume, penje se na drvo, igra šah sam protiv sebe, kuva kafu, pilotira po kući raširenih ruku (što nekim Jupiterima u Lavu sutra postade zanimanje), i ljubi.
Da, on je ono dete zbog koga vam je vaspitačica prišla i tiho šapnula da ga je videla da je danas ljubio devojčice koje su strpljivo čekale na taj poljubac, bez ljutnje što nisu jedine. Još tada je znao za fer plej. A da li to znači da neće biti veran sutra? Ne. Da li sve ovo ostalo znači da je umetnička duša, ili budući naučnik jer sve sam uči od detinjstva? Ne. A, možda je sportista ili pravnik sutra jer ste videli kako ume da zavodi red u dvorištu? Ne. Ne. Ne. i Ne. Pa dobro, onda je… ? Oponašatelj života. Večiti. Beskrajni. Svega što je život. On je sve to i još više od toga. Rešen da se nikada i ni po koju cenu ne zadrži samo na jednom znanju – on je onaj koji o svemu želi da zna sve. A profesija kojom će se baviti, gotovo da nije bitna – jer ga neće odrediti. Profesija je samo uloga koju je izabrao kao odgovarajuću i to isključivo po publici, po ciljnoj grupi kojoj najviše želi da se obrati. Čija srca želi da uzbudi, čija srca hoće da osvoji, čije oči želi da ga vide i koga da iskreno zadivi jer ima čime – to će odrediti profesiju.
Pa bude li želeo da njegova publika budu mladi ljudi, eto ga u školama i na fakultetima kao omiljenog profesora što ma koji predmet da predaje naučio ih je najviše životu. Bude li hteo u muške redove da tamo demonstrira hrabrost i mudrost zajedno, eno ga u vojnim ili političkim strujama, u sudnicama, i sličnim organizacijama visoke hijerarhije, organizacije. Bude li hteo da osvoji ženska srca – dohvatiće se pisanja, pera i priče, režije, pozorišta, umetnosti jer da – on je taj što priču ima, a pisati zna i bez dana škole kreativnog pisanja. I najčešće, iako nije pravilo, ali najčešće, ako je muškog pola dohvati se filma, umetnosti i literature, a žensko sa Jupiterom u Lavu ovih moćnih struktura što vladaju svetom pa završi kao direktor svetskih organizacija i bitna karika u lancu ishrane moći u životu i volje za životom. U sudnici će biti samo zato što nije prošao glumu, a u glumi jer bi da bude i kraljević i prosjak i lopov i zavodnik, a nekada iz glume ode medju poltičare kao što je slučaj čest u Americi. A to što će se često naći i medju sportistima, već pomenutim pilotima (i čeka onaj aplauz u avionu i danas iako nije više kul (niko ne zna zašto) da se plješće), medju tv licima, gde se obraća svima i zabavlja mase dok puni gledanošću kasu kuće za koju radi, ili ima svoju tezgu na pijaci na kojoj prodaje od zlata jabuku Delišes ili radi u nekom lokalu, bilo zlatari, prodavnici sportske opreme ili kazinu, ili vozi trolejbus 21 do Učiteljskog naselja ili 28-cu do Profesorske kolonije, tamo je jer život je tamo, tamo je njegova pozornica, njegova publika, tamo su priče slatke i sočne, gorke i teške, tamo je život koji svakodnevno proverava da je ostao takav kakvog ga je upamtio, nepredvidiv u svojim namerama, izazovan i nameračen da traje, baš kao i on sam. Ovo je i matori taksista koji je mom prijatelju nedavno na pitanje “Kako je?” odgovorio “Još sam u igri!” i namignuo. Jer zna ovaj Jupiter da je samo igra mudrost i da je život jedan veliki playground, a čovek homo ludens, biće igre, koje taj plamen deteta koje jedino ume da igra igru – mora da sačuva kako zna i ume i time sačuva sebe. Jer izgubiti samog sebe je najveći od svih rizika koji se ne isplati.
I to je bio sledeći cilj koji je sebi postavio – radost i oduševljenje šarenolikošću koju život donosi. Divna smena godišnjih doba, radost i suze, ljubav i samoća, uspesi i porazi, bogatstvo i očajne besparice, sve to je podjednako voleo i baš zato – ni od čega se nije plašio. Jer sve je to bio život. A bio je jako, jako mlad i kada se prvi put susreo sa tragičnim koji svaki život nosi. I nije bilo moguće prevariti ga. “Baka je umrla, jel da?” iako ste se trudili da sakrijete suze. Koliko vam se cepalo srce što dete mora da primi takve vesti, toliko ste se naježili od te mudre glave koja je odmah zatim rekla, “…bila je stara i bolesna”, kao da pokušava da vam objasni realnost čitave situacije i da ste u nekom smislu mogli ovaj ishod i da predvidite. “Mama, a jel ćeš i ti umreti?” “Hoću..” “A tata?” “Da, i tata.” “A ja? Je l’ ću i ja umreti?” Kada je i na to dobio odgovor da svi ljudi umiru, ali da se to neće desiti još dugo dugo dugo, bio je zadovoljan odgovorom i to je bilo prvi i poslednji put da je radi sebe poveo razgovor na ovu temu. Ipak, od tog dana u njegov pogled se naselila odlučnost. Neka čudna rešenost. Kao da su te širom otvorene oči željne da vide svet, gladne života, toga dana dobile jasan fokus. Tada je upoznao konačnost. Onu koja se najteže upoznaje – sopstvenu, i zacrtao da će naći način da sebe makar malo produži. Delom, a ako se desi da dela nema, e pa biće dece, i to ne jedno već više, a neko će onda kao njegovo dete sad, tog Jupitera iskoristiti i delo stvoriti – i to se uvek i dogodi. Ako otac nije, sin će. Ako majka nije, ćerka će. Neustrašiv, i čak u ovim naopakim finansijskim vremenima, možda je on jedini koji ne čeka da se “srede okolnosti” pa da decu ima. Život je takav kakav je, i jedini način da se nešto promeni je – izazvati ga! Izazvati život sam, pokazati mu delom “Vidi, živote šta sam se usudio!” Pa život onda i uzvrati. Hrabrima ordenje, i neće hajati što će svet tu hrabrost sutra nazvati “srećom” jer baš tada kada je žena trebalo da se porodi, a on imao 20 godina mature, neki stari školski prijatelj, a uspešan biznismen, čuvši za njegovu tešku materijalnu situaciju ponudi mu da radi za njega i to baš neki fin posao. “Hrabrima život…”, pomisli on u sebi i nazdravi životu i svojoj odanosti u prijateljstvu.
I baš kao što nije mogao od malena da se odupre toj potrebi da prisluškuje razgovore koji se vode za stolom odraslih, kao odrastao ne može da se odupre prisluškivanju razgovora u mladalačkoj sobi. I baš kao što ga ni onda nisu kao ostalu decu terali na spavanje i dopuštali mu da sedi sa njima, evo gde i sada mu se prijatelji njegove dece poveravaju do tančina i sa njim vode razgovore koje ne mogu sa svojima kod kuće. Vitalnost mnoge dece, mnogih od nas zapravo, obezbedjena je u godinama “ranih jada” baš zahvaljujući nekom ovakvom tudjem ocu ili majci, koji su se odnekud pojavili i umeli da nas ohrabre osmehom, iskreno nam se obraduju, pomognu oko izbora škole i prvih ljubavnih patnji. Za koje smo uvek bili lepi, vredni, hrabri, pametni. Koji su jedan poseban nesagoriv optimizam vođen jasnim fokusom i planom i jedan realizam surove stvarnosti šta život jeste oplemenjen verom i hrabrošću prenosili na nas kao pelcer života samog. Govorili ti, da uvek i po svaku cenu budeš ono što jesi, da istupiš na svaku scenu hrabro, jer život je kabare, gde se samo dodeljuju i oduzimaju uloge, a ti svoju ne daj ni da ti dodele nego je dodeli sebi sam, niti da ti je oduzmu što će mnogi pokušati! Pokušaće da liče na tebe, da uzmu tvoju hrabrost i posebnost, ali ih spremno dočekaj jer neprijatelji postoje medju ljudima. I znaj, da to su samo njihove uloge u sceni izazova, da bi ti postao još jači. Izvrstan pedagog, koji smisla vidi u pripremi mladosti za život. Ili trener, svejedno. No pedagogija svakako prisutna kao dar, pa tako i roditeljstvo.
Pa vam je sada verovatno jasno, odakle je Miroslav Antić – otac generacija silnih, onaj što je razumeo sve što naši nisu, onaj koji je dizao moral kad treba, spremao na borbu i podržavao u patnji, čovek koji je razumeo Život i ceo mu se posvetio, raskrinkavši ga ne na slogove nego prasimbole, sebe vazda produžio da traje, i ja baš srećna što ga u ovakvom tekstu i kontekstu pominjem, i zahvaljujem njegovom Jupiteru u Lavu, a njemu samom koji je taj Jupiter u Lavu što pozornicu skriven od sveta, a prisutan u svakom ćošku nadje. I zahvalimo Bukovskom koji je od hipodroma do birtija nastupao i o životu nas učio, ne zaobilazeći sve ono pogano što nas u životu čeka, ne zaobilazeći prijateljicu Smrt (“Ovde smo da se smejemo u lice lošim izgledima i da živimo naše živote tako da smrt zadrhti od straha kada pomisli da nas uzme.”) Ovo mora biti deo zahvala, pominjanja svih onih sa Jupiterom u Lavu, jer Jupiter se zahvaljuje Lavu, svim očevima, i ovim “idealnim” koje smo sami nalazili po bioskopima i bibliotekama, i onima koje nam je život dodelio i poklonimo im se i zahvalimo na ŽIVOTU. O da, životu su nas ovi prvi učili, a život su nam oni drugi dali, dali od predali, a ne poklonili, kao i svi oni pre njih, i zahvalimo im i poklonimo im se svima.
Zahvalimo se i Skotu Fitzgeraldu i njegovim lekcijama romantične ljubavi koju će i ova godina Jupitera u Lavu mnogima da donese. Romantična ljubav, beskrajna inspiracija i imitacija života, gde je sve što je previše jedino dovoljno, gde je ludost adut jer igra za istinu, romantična ljubav zbog koje postajemo hrabriji i spremni za izazov jer romantična ljubav sada daje krila. Zahvalimo se Tagoreu kome je Jupiter u Lavu doneo i Nobelovu, a i mnogima je, što Nobela, što Zlatne medvede, Palme, gotovo da nema da je neko bez nagrade ili vrhunske slave koja traje još dugo nakon njihove smrti ostao. Zahvalimo njemu na ovim stihovima koje biram za danas iz njegovog Jupitera u Lavu:
Tamo gde je um neustrašiv i gde se glava visoko diže;
Tamo gde je znanje slobodno;
Tamo gde svet nije raskomadan uzanim domaćim zidovima;
Tamo gde reči izviru iz dubina istine;
Tamo gde neumorna borba pruža ruke ka savršenstvu;
Tamo gde jasni potok razuma nije zalutao u turobnoj peščanoj pustinji mrtvog naselja; Tamo gde ti vodiš um u večno rastuću misao i delanje -
Na tom nebu slobode, Oče moj, daj da se moja zemlja probudi.
I možda najautentičniji učitelj života, života bez straha, mudrac, šaman, kralj guštera, pesnik seksa i smrti, James Douglas Morrison, kome se isto sada zahvaljujemo, i koji je provocirao sve neslobodno u čoveku izazivajući ono porobljeno u ljudima od njih samih, na pobunu. Jer niko neće kao Jupiter u Lavu biti rešen da ostane veran i dosledan sebi, da postane jedno sa životom koji mu pulsira u venama. Bez kompromisa i potpuno samouvereno, braniće i čuvati život kao prvo i poslednje utočište dostojanstvene slobode. Zato je u ovoj godini važno da se tih lekcija pridržavamo.
Da romantičnu ljubav imamo, gde romantika NIJE sentimentalnost što u mašti nada se i u samoći priziva nežnost dok pesme piše. Romantična ljubav je viteški megdan dva života za tron, za moć, za obožavanje, ekskluzivnost, veličanstvenu pažnju i na javi san. Nedovoljnost prekomernosti i prekomernost dokazivanja, što će tek i samo ako je takvo postati dovoljno. Ako ste od onih koji se nadaju mirnim vezama, saradnji i ravnopravnosti, toga u narednih godinu dana biti neće. Oči sijaju iz Jupitera u Lavu tako da osvetljavaju put. Ovo su ljubavi na prvi pogled, zatim ovo su ljubavi na putovanjima, sa neočekivanim partnerima, gde je neočekivano nešto što smo do juče smatrali nemogućim iz predrasuda ili ko zna kakvih ograničenja samodatih. Ovo su one ljubavi koje inspirišu i druge, ovo je pozorište i potreba za vidljivošću pa se tajne veze takodje čine sasvim nemoguće. Sem ako sa ljubavlju dodira nemaju. Pa i ako je samo seks ono što to dvoje veže, onda neka je s duhom, filozofsko sportskim, fer plej jedan dogovorni, razgovorima dugim obogaćen. No ne zaljubljujte se ako već nije na prvi pogled krenuo taj plam, jer jedno od vas spremno je da voli, a možda i oboje, no nekome će se prvo posrećiti, pa gledajte da izranjavnjeni samo zbog sentimentalnosti i umišljanja preteranog ne ostanete. No budite laf, imajte stila, pa još poželite sreću i zahvalite na strastima i dugim noćima. Uzbuđenja vas čekaju ionako kako zakoračite van sigurnog doma. Izazovite sebe, izazovite svoj Život. Ne, ne znamo mi šta stvarno želimo, al’ vazda ubedjeni da imamo stavove i jasne principe ‘ovo volim, ovo ne volim’. “Slobodu na talon!”, dovikuje Jupiter u Lavu, “Poskidajte maske koje ste uzeli u zamenu da budete svesni šta osećate!”– poručuje sa bine JimMorrison, “You can’t always get what you want, but if you try sometimes, well, you might get what you need!” u glas pevaju Mick Jagger i Keith Richards, obojica Jupiter u Lavu. I učite. Puno učite. Radoznalost se isplati, a to znamo tek onda kada nas neki osmogodišnjak pita zašto je more slano i kako nastaju zvezde.
:: MojForum.net :: > :: Opšte teme :: > :: Astrologija :: > :: Astro zabava :: (Moderator: TF 2008)
Tema: Astro chat
14:49:51, 15.Jan.2013. 