Bulimija nervosa je prvi put ozvaničena kao poremećaj 1987. godine. U bulimičnim krizama se u kratkom vremenskom periodu unese velika količina hrane koja je posle praćena osećajem krivice, depresivnim raspoloženjem i strahom od gojaznosti.
Poremećaj je psihosomatskog porekla. Obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. U većini slučajeva javlja se kod žena od 15. do 35. godina. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Skoro u svakom slučaju, pribegava se pilulama za mršavljenje, zloupotrebi laksativa i diuretika. Česte su sklonosti ka impulsivnom ponašanju, korišćenju alkohola, drogi i pokušaja suicida.
Mnogi psihjatri se slažu da se bulimija obično javlja kod osoba koja su živela u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli.
Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previse gojazna kao u BED-u, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti - osećaja sramote. Zbog ovoga se ne moze odmah reagovati na osobu koja ima ovaj problem pa samim tim poremećaj duže traje.
Lečenje je dugotrajno i mukotrpno zbog toga što se bulimija teško otkriva pa samim tim tok lečenja kasnije kreće. Potreban je čitav tim profesionalaca, jer se uz psihologa trebaju prikljuciti i lekari drugih specijalnosti zbog neretko velikog telesnog oštećenja.
izvor
Tema: 
20:22:52, 08.Nov.2009.